U noći proslavljanja srpske Nove godine, oko dva sata ujutru, grupa nepoznatih lica nasrnula je na studente Pravnog fakulteta u Beogradu, već nedeljama u blokadi zbog stradanja 15 ljudi pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice. U tri juriša, napadači su gađali protestante staklenim i plastičnim flašama, i jednu studentkinju gurnuli niz stepenice. Sedmoro povređenih potražilo je prvu pomoć u Urgentnom centru. Za to vreme, počinioci krivičnog dela vratili su se na mesto zločina kako bi uklonili fizičke dokaze svog „aktivizma“, zarad spasa posrnule državnosti.
Predstavnici opozicije odmah su osudili napade, neki uz tvrdnju da iza njih stoji državni vrh koji svim sredstvima želi da uguši bunt. Pojedini su adresirali najviše funkcionere SNS-a kao direktne inspiratore nasilja, koje promovišu preko svojih medija. Drugi su ustvrdili da se radi o nasrtaju na „temeljne vrednosti društva“. Od policije je zatraženo da ustanovi identitet nasilnika i procesuira ih, pa je jedan od mogućih napadača i uhapšen.
Šta sve to govori građanima? Da su studenti i dalje sami u pokušaju da primoraju institucije da prorade, a da je podrška u vidu saopštenja samo mrtvo slovo na papiru? Da će nas vlast i dalje mrcvariti sitnim ustupcima, dok će njeni miljenici i dalje biti zaštićeni? Da ćemo i dalje pratiti sve što se dešava komemorativnim ćutanjem od 15 minuta?
