Autorka je redovna čitateljka Radara
Zadnje dve nedelje sam provela u svakodnevnim odlascima u Klinički Centar u Beogradu. Majka mi je loše, i posle nepotrebne šetnje od jedne do druge bolnice, jednog do drugog lekara u privatnim praksama završili smo na Kliničkom. I dobro. Žena je u ozbiljnim godinama, u zaista teškom stanju, simptomatologija je čudna – jedno drugo istovremeno i potvrđuje i isključuje. Lekari kojima je dodeljena su se predano potrudili da se taj dijagnostički deo što temeljnije i brže uradi. Šetanje od jednog do drugog specijaliste, od kliničkog do urgentnog, od urgentnog do klinike za… pa onda nazad do kliničkog… je bilo neizbežno. Našetale smo se ja kojoj nije ništa i moja majka koja jedva hoda. Preživele smo i ona i ja. Nije to suština ove priče.
Nema pomoći za stare
U tom šetanju ja sam sve vreme tražila i zapitkivala da li negde mogu da uzmem na revers ili da iznajmim neka kolica da olakšam majci to šetanje, da joj muku što smo tu i što joj je loše makar malo ublažim. Međutim, ne – nema kolica za stare, slabo i teško pokretne pacijente. Nema ni kreveta gde mogu da se ispruže dok satima čekaju da budu prozvani za skener ili kod kardiologa ili kod nefrologa ili kod… Nema! Vidim da neki imaju kolica, pa sam ih pitala gde su ih našli. I oni mi kažu da su ih iznajmili od neke privatne firme, poučeni prethodnim iskustvom.
Tražila sam i zapitkivala da li negde mogu da uzmem na revers ili da iznajmim neka kolica da olakšam majci šetanje, da joj muku što smo tu i što joj je loše makar malo ublažim. Međutim, ne – nema kolica za stare, slabo i teško pokretne pacijente
Jutros čitam internet izdanja novina. I svuda, u svim novinama ista fotografija: Miloš Pavlović, student koji želi da uči, sedi u kolicima i kroz meni dobro poznate hodnike gura ga lično ministar zdravlja Zlatibor Lončar.
Odmah sam skočila! Odakle mu kolica?! Gde je našao kolica?! Neka je taj Miloš živ i zdrav, sve najbolje mu želim, ali gde je ministar našao kolica? Mojoj mami i još mnogima bi kolica znatno olakšala te šetnje po Kliničkom. Ja ću ih sama gurati i uzbrdo i nizbrdo, i uz i niz stepenice. Ne mora ministar da ih gura, ima on Miloša. Samo, gde da nađem kolica?
Glas za dostojanstvo
Pošto ne poznajem ni Miloša ni ministra, nemam ni telefon ni mejl da ih lično pitam, evo ovako: Izvinite, gde ste našli kolica – znate, moja mama je u jako teškom stanju i ne može da hoda, je l’ mogu ja negde da dobijem kolica na recimo šest-osam sati koliko mislim da ćemo se zadržati ovde (ako budemo imali sreće)?
Ja ću sama gurati kolica i uzbrdo i nizbrdo, i uz i niz stepenice. Ne mora ministar da ih gura, ima on Miloša. Samo, gde da ih nađem
Nikakav komentar nemam, nemam ni mišljenje, ni stav… samo – gde ja u čije se ime protestuje, blokira, napada, hapsi, laže, štrajkuje, optužuje, oslobađa… gde ja da nađem kolica za moju majku kada je nemoćnu dovedem u Klinički Centar Srbije gde je sve osim zgrade kao i onda kada sam pre dvadeset pet godina dovodila pokojnog oca.
A možda, kada bi ne samo ja nego svako ko se, eto susretne, sa tim banalnim problemom kao ovaj moj sa kolicima, kada bi svako od nas svom stavu da svaki čovek zaslužuje minimum dostojanstva dao glas… možda bi onda… možda bi onda…
