Blaga a oštra, osećajna i beskompromisna, profesorka i pozorišna rediteljka Milica Kralj jedna je od onih retkih koji ne odustaju pred pritiscima, ostajući dosledna svojim principima u umetnosti i životu. To, između ostalog, potvrđuje i činjenica da je nedavno sa kolegama dala otkaz na Akademiji umetnosti u Beogradu, kao vanredni profesor i šef katedre na odseku glume. A koliko je za nju umetnost sredstvo za razotkrivanje istine i očuvanje dostojanstva, govori i novi komad Igra koji režira u okviru proslave 75 godina Pozorišta „Boško Buha“. Reč je o praizvedbi savremenog teksta koji potpisuje sa Milom Mašović Nikolić, čija je premijera zakazana za 13. oktobar.
Na koji način ovaj komad odražava vaš pogled na istinu trenutka koji živimo?
To što ću imati premijeru u sedamdeset petoj sezoni „Buhe“ za mene je posebna čast, ali i odgovornost. Volela bih da toj sceni ostavim predstavu u kojoj će glumci uživati jer će imati zgodan poligon da se igraju i u koju će publika zbog te igre voleti da zaviri.
U radu na tekstu „igru“ sam definisala kao žanrovsko opredeljenje, pa je reč avanzovala u naslov. U njoj se bavimo iščašenim svetom koji je pod budnim okom jedne zabrinute tinejdžerke. Tekst je nastao inspirisan pitanjem da li mlade zaista umemo da čujemo ili samo tražimo da budu onakvi kakvim ih mi hoćemo, da misle ono što mi želimo. Da li zaista razumemo šta žele, da li oni vide i čuju nas, kako vide svet koji im ostavljamo… Igramo se potragom za srećom, ljubavlju, zavirujemo u više generacija jedne porodice, igramo se opštim mestima… Glumci se igraju velikim brojem likova koji bi možda mogli da kao zajedničku odrednicu imaju nešto karakteristično za savremenog čoveka: kao da su pred nervnim slomom od usamljenosti.
Kakav je svet koji danas ostavljamo u nasledstvo mladoj generaciji?
Izvrnut je naopako. Lepota pozorišta je što mi možemo tom naopačkesvetu da se nasmejemo. Meni se čini da se sve vrti u krug. Svaka generacija ima svoju borbu, a opet naredna je u poziciji da je nastavlja, pa sledeća nastavlja… Moja generacija studenata iz 1996/97. je sada na protestima sa svojom decom koji su danas studenti. Jedna generacija će morati da bude uspešna u raskidanju tog magičnog kruga. Mislim da svet već nije isti kao što je bio pre jedanaest meseci, sada je još opakiji, ali se izlaz jasno ukazuje. Ne znam koliko nam je još potrebno hodanja da izađemo na svetlost, ali nazad više nemamo kud.
Mislim da svet već nije isti kao što je bio pre jedanaest meseci, sada je još opakiji, ali se izlaz jasno ukazuje. Ne znam koliko nam je još potrebno hodanja da izađemo na svetlost, ali nazad više nemamo kud
Koliko vi već dugo hodate ka tom boljem, pravednijem društvu? Kako ste onomad preživeli?
Za vreme mojih studentskih dana svet, ako svetom nazivam društvo u kojem živim, bio je nebezbedno mesto za svakog ko nije bio hulja. Zvuči li to slično situaciji u kojoj smo danas zatočeni? Bilo je to vreme moralne i egzistencijalne bede, straha, ratovanja, ubistava koja nisu do danas razrešena, korupcije, trijumfa jeftinih ljudi. Vreme kada je istina uhapšena, kad je promovisana mržnja. Bilo je to nesigurno vreme za poštenog čoveka. Zvuči li to slično situaciji u kojoj smo zatočeni danas? Kako sam ja to preživela? Bežala sam u pozorište. Pozorišta su bila otvorena za studente ako pokažu na ulazu indeks. Predstave su me lečile i tu se nisam osećala usamljenom niti izgubljenom u gadnom vremenu i društvu. Spasavala sam glavu Festom, Bitefom, Festivalom kratkog metra… Odlazak u Kinoteku je za nas bio beg na drugu, lepšu planetu. Zvuči li to slično situaciji u kojoj smo zatočeni danas? Ne. Nema više većine tih festivala, ukinula ih vlast, odložila ih na neodređeno… Zatvorili su Narodno pozorište. Prete glumcima. Ne treba im kultura. Potreban im je neki podobni oblik nečega što će nazvati „svojom kulturom“, ti uglavnom nekulturni ljudi…
Moji profesori su bili autoriteti. Oni su sa nama razgovarali, razumeli su nas. Mi smo imali njihovu podršku. Zvuči li ovo slično ovome što se danas dešava? Da. Osim što će malo pomalo svi profesori od autoriteta i znanja biti sklonjeni da ne smetaju neznalicama, jednoumlju i klimoglavcima. Nikad nije bilo ovakvo vreme, nikad. Ni neprijatelji nisu uništavali kulturu i prosvetu kao što to sopstvenom narodu čini vlast koja drsko sebe zove patriotskom.
Veliku odgovornost u održavanju ove uništiteljske vlasti imaju ljudi koji „samo rade svoj posao“, kojima je „samo radim svoj posao“ opravdanje za sve
Govorili ste da je teatar otpor nasilju, a ono je sve vidljivije u raznim oblicima. Javnost trenutno drma groznica koja se odvija u Narodnom pozorištu u Beogradu. Kako tumačite razloge njegovog zatvaranja?
Kontaktirala je sa mnom jedna poznanica koja je želela da mi stručno protumači zvanični razlog zbog kojeg je zatvoreno pozorište. Objasnila mi je šta bi sve po istom osnovu moralo sad da bude zatvoreno, te šta bi sve radi bezbednosti odnosno zatvaranja moralo da se MUP-u prijavi po istom principu. Na primer, Narodna i gradska skupština, bolnice, domovi zdravlja, zgrade Vlade i državnih institucija… Zatvaranje Narodnog pozorišta za mene je isto što i državni udar. Za mene je to atentat na kulturu jedne zemlje i projekcija mračne budućnosti koja je za nas isplanirana.
Prošle nedelje ste sa kolegama dali otkaz na Akademiji umetnosti. Kako gledate na ovaj čin?
Napustila sam posao koji volim i redovne časove sa jednom klasom divnih, pametnih, talentovanih i dobrih ljudi. Napustila sam časove sa njima ponedeljkom, sredom i petkom u određenoj vežbaonici, ali nisam napustila njih niti ću to ikad uraditi. Ako i postoji neko ko to ne razume sada, verujem da će vremenom shvatiti jer ovo je takođe lekcija, ali iz života. Istinom i razumevanjem života i životnih odluka će se baviti svi koji se budu bavili glumom. Prošla godina je bila teška po našu katedru, ali mi smo se najzad povezali kao jedna akademska porodica gde se više nismo delili po tome ko je čija klasa, ko je kome profesor, za mene je to bila važna pobeda. Verujem da svi ti studenti znaju da smo mi njihovi doživotni prijatelji. To posebno važi za brucoše koji su obmanuti jer su upisali kod profesora kod kojih su želeli da polažu, pa su im kad su se upisali doveli druge profesore..
Šta je uprava tog fakulteta sve degradirala i kakve su posledice?
Akademija umetnosti kao privatna firma ima pravo da promeni svoju poslovnu politiku i ciljeve. Međutim, bilo bi poštenije da je katedra glume upoznata na vreme sa tom promenom, a ne da se sa tom promenom upoznajemo tokom tako važnog događaja kakav je prijemni ispit. Ali, tako je kako je. Mi smo uspeli da posvećenim radom postignemo visok standard i da razbijemo kliše koji se u našoj branši vezuje za „privatnu akademiju“, a najbolji, odnosno jedini, primer toga su naši studenti. Nova poslovna politika, s obzirom na događaje na prijemnim u julu i septembru, bojim se vraća taj kliše o privatnim školama – pravo je uprave da promeni politiku, ali i naše je pravo da u tome dalje ne učestvujemo. Naša imena stoje na sajtu akademije kako bi privukla kandidate na upis, a onda se, shodno novoj poslovnoj politici, brucošima reklo da profesori nisu važni i da nema veze ko će ih voditi kroz tako osetljiv proces kao što su studije glume. Probali smo sve što se moglo, tražili smo smenu dekana, obraćali se svim nadležnim, upozoravali na lošu situaciju, upozoravali koliko su nezadovoljni i brucoši i studenti. Nismo imali odgovore na pitanja brucoša, ostalih studenata, kandidata i njihovih roditelja – ko prima klasu, otkud profesori drugih katedri u komisiji za prijemni za glumu, gde je rang-lista kandidata, zašto su svi sa kojima kontaktiraju u zgradi uprave neprijatni prema njima, pa su nam postavljali razna pitanja vezana za akreditaciju… Niko nije smatrao da je važno da nam odgovori, da se nađe sa nama, a kad smo se obratili javnosti, onda su nam odgovorili da smo zlonamerni lažovi. Ostala je još mogućnost da se odgovori na pitanja potraže u Ministarstvu prosvete, al’ kad vidite ko je ministar, vidite i šta je budućnost prosvete.
Kaže se da u svemu lošem ima i nečeg dobrog. Ima li istine u tome?
Moram da istaknem da je naš zajednički rastanak sa poslodavcem među kolegama imao neverovatno pozitivni odjek. Solidarnost je divna i lekovita stvar. A na nju su nas podsetili studenti. Ono što sam još od njih naučila je i to što svoje nesuglasice, koje su sigurno razne i brojne, razgovorom razreše, i onda idu dalje. Više se ne osvrću na to, ne pate od starih razmirica, ne tavore u onom što je bilo loše, iznad toga su, idu dalje zajedno jer znaju šta im je cilj. Ljudi uglavnom ne mogu da se izdignu iznad svog ličnog odnosa prema nekome, iznad razlika, postaju taoci i tavore u okovima ličnog… Otud je solidarnost kod nas zaboravljena.
U čemu grešimo pa nam je tako kako nam je?
Mislim da veliku odgovornost u održavanju ove uništiteljske vlasti imaju ljudi koji „samo rade svoj posao“, kojima je „samo radim svoj posao“ opravdanje za sve. Kada je moj kolega reditelj i vanredni profesor Milan Nešković suspendovan na Akademiji umetnosti zbog optužbi onih koji su bili zainteresovani da mu uzmu posao, bila sam jedan od dvadeset i nešto svedoka da su tvrdnje kako je na razne načine maltretirao kandidate netačne i neosnovane. Naša svedočenja naravno poslodavcu nisu bila relevantna, ali na stranu to. Hoću da kažem da sam mogla da nastavim da „samo radim svoj posao“, mogla sam da okrenem glavu, da nađem ličan razlog da sam mislila da je ovo moje lično opredeljenje prema Milanu u ovom slučaju ili nekom drugom kolegi… Mogla sam da se pravim da spavam i ne izgubim zdravstveno osiguranje, ali šta će mi bilo kakvo osiguranje ako ja izgubim samu sebe. Kako da budem profesor, reditelj, ako ja nisam čovek. Mislim da se tek u teškoj situaciji ljudi upoznaju na pravi način. Do tada možemo i da se svađamo i da ne razgovaramo i da jedni drugima zameramo svašta nešto, možemo da se ne razumemo jer smo prosto previše različiti… Zamisli da okreneš glavu od nepravde i ostaneš u uverenju da ta nepravda neće i tebe kad-tad zakačiti. Težinu vremena olakšava činjenica da ono razotkriva ljude na ovaj ili onaj način.
Ovih dana se u delu javnosti zamera glumcu Nenadu Jezdiću što jedini nije podigao indeks nakon izvođenja predstave Putujuće pozorište Šopalović. Kako tumačite ovo vreme koje je dovelo do tolike polarizacije u društvu i zašto smo došli do toga da niko nema pravo na svoje mišljenje i da se to ispoštuje?
Nemam ništa protiv kolega koji ne podižu indeks na aplauzu. To je njihovo pravo, zašto bi morali da rade nešto što ne žele. Imam problem samo s onima koji koriste stranku na vlasti da sebi dograbe ličnu korist, nešto što im nikako ne pripada – funkciju, titulu… i pretvaraju se da žive na Marsu. To jesu u suštini tužni ljudi, jer parazitiraju na jednom po budućnost nezdravom režimu. Ali, ti ljudi nas ostavljaju bez poslova koje volimo, plata, zdravstvenih knjižica, skidaju nam predstave, a ujedno smatraju da je normalno da mi o tome ćutimo. Ti paraziti očekuju da se podrazumeva da ti se skine na primer ugovorena režija, da izgubiš ulogu ili da dobiješ otkaz jer nisi podoban, jer kritički promišljaš o društvu, što jeste zadatak umetnika. A ako bi javno to neko negde rekao, istog časa bi ti paraziti krenuli da kukaju kako su u stvari oni ugroženi i da su oni zapravo žrtve nas koji „drugačije mislimo“. Dugo sam mislila da mi je ispod nivoa da o tome pričam javno, da mi je to nekako bljutavo, ali to negde mora da ostane zabeleženo jer ti ljudi će da se, kad uskoro ode ova vlast, do izbezumljenja zaklinju kako su nevini i pošteni. Nekako mi je jadna i stranka koja služi samo tome da je čerupaju paraziti. Ovo sad što živimo je vreme kad paraziti napadaju svuda, kao poludeli termiti u panici.
Mogla sam da se pravim da spavam i ne izgubim zdravstveno osiguranje, ali šta će mi bilo kakvo osiguranje ako izgubim samu sebe
Srbija je, kako vlast voli da kaže – ekonomski tigar, pa smo tako privilegovani da budemo domaćini Ekspo 2027. Na javi, živimo u maloj a najskupljoj državi. Šta ćemo pre dočekati, ovu manifestaciju ili odlazak Srpske napredne stranke sa političke scene?
Kad čujem reč Ekspo, ja imam osećaj da sam se zalepila na plafon. Šta je to uopšte Ekspo da zbog toga nema para za kulturu ? Ovde su cene toliko podivljale da nemam pojma kako ljudi sklapaju kraj sa krajem i kako sebe onda ubede da je u redu da glasaju za vlast kojoj je neki Ekspo važniji od njih. Jede li se taj Ekspo?
Postoji anegdota iz Skadarlije kada je Đura Jakšić ušao u kafanu, konobar ga je upitao šta će da pije. On je odgovorio „Sačekaj da pogledam u svoj novčanik da vidim koliko sam žedan“. Čega smo danas mi sve žedni?
Pravde, istine i odgovornosti. Zvuči kao floskula, ali mi smo izgubili te bukvalno osnove koje naglas izgovorene mogu da zvuče kao opšta mesta. Žedni smo dostojanstvenog života, da se poštuje čestitost … da vlast poštuje građanina i radi u njegovom interesu. Žedni smo odgovornosti – da svako bude odgovoran za ono što radi, da snosi odgovornost za (ne)urađeno. Da se vidi da je krivac zaista odgovarao za to što je uradio mimo zakona, kako to više nikom ne bi palo na um da ponovi. Danas deluje da je moderno kršiti zakon, jer nema odgovornosti. Odgovornosti nema ni za javno iznesene laži, pretnje i klevetanje ljudi.
Nekako mi je jadna i stranka koja služi samo tome da je čerupaju paraziti. Ovo sad što živimo je vreme kad paraziti napadaju svuda, kao poludeli termiti u panici
Da li ima nešto čime bi ova vlast mogla da vas iznenadi?
Nema.
Šta vam je do sada bilo najporaznije?
Porazni su mi samo ljudi. Na primer oni koji su došli da aplaudiraju direktoru fabrike odgovornom za pogibiju momka čiji se otac, čija se porodica, bori za pravdu. Ljudi koji su došli da protestuju protiv onih koji su se pobunili jer nisu imali vodu. Ljudi koji besprizorno vređaju studente.
Rekli ste svojevremeno da su nam „mladi dali nadu da ćemo 2025. uspeti da povratimo našu državu i normalni život“. Ova godina izmiče, turbulencije u društvu su sve dramatičnije. U kakvoj smo situaciji danas?
Situacija u našem društvu je neodrživa na duge staze. Ne mogu da procenjujem koliko ovo neodrživo može još da potraje, al’ da ima nazad, to nema.
Da li očekujete, i kada, da će Aleksandar Vučić da raspiše izbore?
Od njega nemam očekivanja.
Kome biste i zašto dali glas, ako se osmeli da to ipak uradi?
Verujem da ću glas dati studentskoj listi. Zato što ću glas dati onima koji će pobediti.
