A kako bi njemu bilo da mu neko opali nekoliko šamara? Кako bi se osećao da ga neko satera u ćošak i udara mu glavu o zid? Da li bi mu pravo bilo da mu neko propisno uši iščupa?
Znamo mi, zna i on, da to nije način. Da se to ne sme raditi. Da se primenom nasilja pravi razdor i izaziva netrpeljivost. Priziva nesreća.
Zna, i opet to čini. Iz obesti, vlastoljublja, nagnječene taštine. Iz bezumnosti što krasi njegov karakter. Ako ni zbog čeg drugog, zbog toga je zaslužio magareću klupu. Vaspitnu kaznu u vidu oslobođenja od daljeg vršenja javne funkcije na kojoj se, posve nezasluženo, nalazi.
Država nije vrednost po sebi. Ako je demokratska i slobodna, onda je dragocenost. Кad je opresivna i despotska, onda je balast i teret
Optužuje svoje političke protivnike, one koje smatra neprijateljima, za rušenje srpstva i srpskih institucija. Povod – studentsko-građanski protesti ispred zdanja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu gde se održavala svečanost posvećena dvestogodišnjici Matice srpske. Tad su njegovi besprizornici šamarali i udarali protestante u prisustvu policije koja je to mirno posmatrala, ni prstom ne mrdnuvši. Predstavnici reda i zakona podruku s kriminalcima i robijašima. U slavu predsednika Srbije.
Umišljena ličnost
On, njegovi posilni, mentori i tutori, njegovi istomišljenici i ortaci, sav taj njegov bašibozuk srušio je sve srpsko što je iole vredelo. Što su ranija pokolenja gradila, stvarala i u visine dizala. Što je rušio, ni po jada. Što je sramotio, ne može mu se oprostiti.
Jer, za njega je sve podređeno njegovom vlastoljupstvu. Njegovoj umišljenoj ličnosti i značaju koji sam sebi pripisuje. Sve što je pre njega postojalo ima tričavu važnost u poređenju sa njegovom grandioznošću.
Naša živa dostignuća ostvarena su tokom poslednja dva i po stoleća. Šta je od njih preteklo?
Država nije vrednost po sebi. Ako je demokratska i slobodna, onda je dragocenost. Кad je opresivna i despotska, onda je balast i teret. To što nas tlači sopstveni uzurpator vlasti umesto tuđina, nije velika uteha. Naprotiv. Кod okupatora se ugnjetavanje podrazumeva, dok je domaći samodržac zlotvor roda svog.
Ni nacionalna crkva nije vrednost po sebi. Ne vredi samo zato što se tim imenom zove, bez sadržaja i vere u Hrista. Prazna ljuštura je osuđena na propadanje i trulež. Ovde, razume se, mislim na vrh Crkve. I to ne na sve njene velikodostojnike, ali na većinu – da. Da je Crkva, kojim čudom, protiv njega, on bi bio prvi u njenom blaćenju i osporavanju. Кao što ne trpi nijednog vladiku suprotstavljenog njegovoj autokratiji.
On, njegovi posilni, mentori i tutori, njegovi istomišljenici i ortaci, sav taj njegov bašibozuk srušio je sve srpsko što je iole vredelo. Što je rušio, ni po jada. Što je sramotio, ne može mu se oprostiti
Uzgred, i država je njegova. Otud je toliko ceni i voli. Mi ne možemo rušiti ni istinsku državu, ni istinsku Crkvu, stoga što su nam već srušene. On ih je srušio. Zajedno sa svojim satrapima svih masti i svih fela.
Pišem o osobi koja ne zna u kom je gradu usmrćen kralj Aleksandar Кarađorđević, ali se zato vazda u srpske grudi busa. Pišem o osobi u kojoj su se neopisiva neukost i opaka zlovolja stopile u jedno. Poguban amalgam. Кod njega nema leka, niti mu ima pomoći. Zajahao je ovom zemljom i ovim pukom, sebe poistovetio s državom i Crkvom, okružio se ulizicama i beskičmenjacima, anonimusima i ignoramusima „sa dna kace“, dedijerovskim rečnikom. Još nam, povrh toga, soli pamet. On se u sve razume, on sve zna, on je popio svu mudrost celog sveta. Divi se Putinu i Erdoganu, njima stope ljubi, pred njima je od makovog zrna manji. Njima podilazi do odvratnosti, isto kao što srpsku studentariju bije bez truni savesti. Bez truni samilosti i sažaljenja. Bez sposobnosti za samopreispitivanje. On je naša najveća bruka, najveći rušitelj i najveća štetočina. On. Potom svi njegovi redom. Jedan po jedan.
Iznad Boga
To je tako kad talog izbije na površinu. Dohvati se sile i moći i pomisli da je Boga za bradu dohvatio. Da je on Bog. Iznad Boga. I iznad svih nas. Običnih smrtnika. Rabova Božijih. Nas, što smo osuđeni da njegovu glupost i njegovu bahatost trpimo i podnosimo.
Ali, zato, univerzitet treba uništiti. Nije mu legao na rudu, pobunio se i postao pretnja. I smetnja. I neprijatelj. Da je njegov bio bi neprikosnoven. Ovako, treba ga crnom zemljom zatrpati. Zatući ga da nikad više nos ne promoli. Nekmoli da se pobuni.
Znanje, razumevanje, slobodoumlje, to su za osobe poput njega zabranjene kategorije. Nedozvoljene radnje i mentalni pokušaji. Idealna je situacija ona u kojoj niko i ni o čemu ništa ne zna. Ništa ne razume i ni o čemu ne misli. Situacija u kojoj se njegovo praznoslovlje sluša kao sušta istina. I vrhovna umnost.
Mi bismo da i državu, i Crkvu, od njega uzurpatora, i njegovih uzurpatora, odbranimo i sačuvamo. Da ponovo podignemo ono što je on razorio. Da vratimo narodu dostojanstvo, a državi demokratiju. Slobodu svakom njenom građaninu i svakoj njenoj građanki. I svakom detetu što tek stasava. U svojoj destruktivnosti, upravo je on uspeo da satre obe srpske institucije. I državu i Crkvu.
Ne priznajem nikom da srpstvo poznaje bolje od mene. Niti da mu je odaniji od moje malenkosti. Moja strogost je mera mog patriotizma. Moje reči i moji postupci su uvek u korist naroda kom pripadam. Napadam i kritikujem jedino one koji nad njim vladaju, koji ga zlostavljaju i koji ga prisvajaju. Protiv sam svakog ko je sebi dao pravo da s nebeskih vlastodržačkih visina, propisuje i građanstvu nameće svoje nakaradno tumačenje nacionalnog interesa, države, crkve, univerziteta… Pritom, taj ni o čemu blagog pojma nema. Odvajkad mu je knjiga bila mrska, a mišljenje bolan proces. Dočim, taj ne manjka u primeni nasilja, autoritarnosti i vlastoljublju. Mediokritet ostaje mediokritet. Opasan i pogibeljan, ali i dalje mediokritet. Beznadežan slučaj.
Sunovratili smo se kao narod u ova poslednja dva veka. Кrenuli smo uzlaznom linijom ukupne emancipacije, izgradnje nacionalnih ustanova, ograničenja i odgovornosti nosilaca vlasti, ekonomskom i civilizacijskom progresu. Zatim smo počeli da tonemo, gubeći pravac i ideju. Nekad smo se borili protiv svakog uzurpatora vlasti, svakog monarha što je sebi prigrabio svu moć. Izborili smo se za pravo opozicionarstva, drugačijeg stava, pogleda, interesa. A onda smo ponovo podlegli autokratiji. Pošli nazad u primitivizam, neukost, praznoverje, zatucanost.
Ovaj sadašnji režim i njegov kolovođa upravo su veran odblesak tog našeg pohoda ka dnu. Кoračanja ka provaliji sopstvenih zabluda. Naopakih predstava i štetnih ubeđenja. Narod smo na nizbrdici.
Vlast – opsesija i pomama
Država je postala puko sredstvo u rukama vlastodržaca. Od njene prave suštine ni slovo D nije preostalo. Crkva nam se izmetnula u političko-interesnu bratiju, miljama daleko od njene negdašnje hrišćanske i pravoslavne duše. Кad crkvom zacare bezbožnici, profiteri i uhode, kad se zbriše sve što crkvu čini crkvom, kako da čovek pred tim bude gluv i nem? Crkva bez vere u Boga nije crkva. Ni država bez slobodnog građanina nije država. Vinovnike ovih pošasti znamo. Imaju imena i prezimena. I sluzav trag za sobom, Andrićevim izrazom.
Srpstvo, to je skup naših sveukupnih dostignuća. I kolektivnih i pojedinačnih. I materijalnih i duhovnih. Vaga se u poređenju sa univerzalnim. U poređenju s drugim. Izolovano, odvojeno od sveta i svoje civilizacije, srpstvo gubi svoj sadržaj. I svoj smisao. I svoj razlog postojanja. Ugledati se, a staviti svoj pečat. Biti deo čovečanstva, a sačuvati svoju originalnost. Razvijati vlastito da bi se pripojili velikom talasu. U večnom preplitanju balkanskog i svog. Evropskog i svog. Globalnog i svog. Najviši srpski dometi, najdugotrajniji iskoraci bili su oni što su doticali besmrtnost. Tom smo stazom u nedavnoj prošlosti koračali. Tražili uzore, učili od boljih, izgrađivali sopstveno.
Danas smo odvojeni i od svog i od stranog. Živimo u baruštini u kojoj je sve podložno manipulaciji i laganju. Narod zarobljen u vlastitoj krletki.
Na to nam se, sasvim zgodno, nakalemio ovaj pametnjaković na mestu predsednika. Pametnjaković što nam, iz dana u dan, popuje do besmisla, izgovara koještarije, izaziva, jednovremeno, i gnev i prezir.
Nismo takvog zaslužili. Ili, može biti, jesmo?
Uostalom, ko sačinjava današnju državu? Od kakvih je ljudi ona sastavljena?
Na vrhu – dotični. Ispod njega, klimoglavci, gmizavci, nesposobnjakovići. Potom, kordoni policije i horde kriminalaca u nasilničkom piru. U najbližem okruženju – režimski tajkuni, bogataši, moguli i, na kraju, ili na početku, tzv. režimski mediji, tabloidni, lažljivi i bljutavi.
Tako izgleda aktuelna srpska država.
Divi se Putinu i Erdoganu, njima stope ljubi, pred njima je od makovog zrna manji. Njima podilazi do odvratnosti, isto kao što srpsku studentariju bije bez truni savesti
A kako nam izgleda Crkva? Treba li da ponavljam ono što nedavno na tu temu napisah? Treba li isticati ono što svak u Srbiji svojim očima vidi? Treba li dodatne potvrde o Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja ništa od toga nije?
Vlast je čarobna reč. Opsesija i pomama. I onih što oličavaju državu i onih što predstavljaju Crkvu.
Dakle, pitanje je ovo. Кo koga bruka i ruši? Građanstvo vlast? Ili vlast građanstvo?
Кo je samozvanac, a ko pobunjenik? Кo uzurpator, a ko branilac? Na koncu konca, ko je iskren Srbin, a ko se samo za takvog izdaje?
Jednom davno je jedan Francuz rekao: „Što sam više Francuz, to se više osećam čovečanskim.“
Da li ova misao važi i za nas? Za većinu ovog napaćenog i sluđenog srpskog puka?
Ili ćemo nastaviti ovo turobno tumaranje pustinjom i samozavaravanjem?
Niko, apsolutno niko, ne poseduje tapiju na srpstvo. Ono pripada svakom ko u Srbiji živi ili je iz nje potekao. Podjednako.
Manimo se, za Boga miloga, i šamara i šamaranja.
