Davno je rečeno da postoje četiri istine: moja istina, tvoja istina, objektivna istina i ono što se zaista dogodilo.
Odveć često se potežu istorijski argumenti kako bi se osnažio određeni nacionalan interes. Ili politički stav. Istorija, čini se, služi obema svrhama. I kad se maše patriotizmom i kad se zastupa ideološko ubeđenje.
Kaže se da se istorija zasniva na nepobitno utvrđenim činjenicama. Iz toga se zaklјučuje o istorijskoj pouzdanosti. Ova tvrdnja je, međutim, i tačna i nije tačna. Jer, pitanje je jesu li sve činjenice poznate, a potom i jesu li sve činjenice uzete u obzir i obelodanjene. Uz to, postavlјa se i pitanje tumačenja navedenih činjenica, tzv. pozitivne, to jest negativne, konotacije. Najzad, najbitnije od svih, jeste pitanje konteksta u koji se te činjenice smeštaju.
Od Luja XVI do Aleksandra Karađorđevića
Primera radi, u dnevniku Luja Šesnaestog, francuskog kralјa iz dinastije Burbona, na dan 14. jula 1789. (pad Bastilјe i početak revolucije) bila je zapisana jedna jedina reč: „Ništa.“ Iz te činjenice, istoričari su narednih stotinu godina izvodili zaklјučak o elementarnoj neobaveštenosti francuskog monarha o onom što se u prestonici dešavalo. Nјegovoj nezainteresovanosti i indolentnosti. Na kraju se ispostavilo da je on mislio na ishod lova u kojem je učestvovao tog jutra vrativši se praznih šaka.
Evo još jednog primera. Ukoliko se konstatuje fakat da su srpske političke stranke osnivane po kafanama, trebalo bi reći da su po kafanama nastale i političke stranke u Francuskoj, a i da su se Englezi politički organizovali okuplјajući se po pabovima i klubovima.
Mojoj tezi mogao bi poslužiti i ovaj primer. Hrvati vide samo to da su im Srbi ubili Stjepana Radića, njihovog neprikosnovenog vođu tokom prve decenije jugoslovenske države; Srbi vide samo da su im Hrvati ubili kralјa Aleksandra Karađorđevića, ujedinitelјa i branitelјa Jugoslavije.
Suprotnu stranu ne vide ni jedni, ni drugi. Nisu mnogo različitija ni istorijska viđenja između Iraca i Engleza, Rusa i Polјaka ili Ukrajinaca, Grka i Turaka, Izraelaca i bliskoistočnih muslimana, Japanaca i Kineza…
Hrvati vide samo to da su im Srbi ubili Stjepana Radića, njihovog neprikosnovenog vođu tokom prve decenije jugoslovenske države; Srbi vide samo da su im Hrvati ubili kralјa Aleksandra Karađorđevića, ujedinitelјa i branitelјa Jugoslavije. Suprotnu stranu ne vide ni jedni, ni drugi
Neretko sam istoričar (istoričarka) činjenice udešava na takav način da odgovara njegovom (njenom) unapred formiranom gledištu, to jest predubeđenju. Imajući na umu oskudnost u pogledu fakata, istoričari su naglašeno kategorični. I naglašeno i nedozvolјivo. Kategoričniji od teorijskih fizičara ili matematičara. Nјihova je kategoričnost u flagrantnom raskoraku sa raspoloživim istorijskim podacima. Istoričari drugačijih uverenja nikad se neće međusobno složiti. No, ako pripadaju istom nacionalnom opredelјenju, svi će stati u jedinstven front zaštite sopstvenog etničkog korpusa. Isto je i kad su posredi politička uverenja. I hrišćanska, i islamistička, i marksistička, istoriografija o tome rečito svedoče. Mada, čak i tu ima znatnih neusaglašenosti. Jednu istoriju ispovedaju katolici, drugu protestanti. Jednu muslimani suniti, drugu šiiti. Jednu istoriju stalјinisti, drugu titoisti.
Naučni parametri istorije
Ipak, istorija se naročito trudi ne bi li se predstavila kao nauka. Ima svoj metod (nedovolјno egzaktan, doduše), ima svoja pravila i formu. Oslanja se, naizgled, na razložnost, logiku i verovatnoću. Koristi arhivsku građu i sekundarne istorijske izvore. Obrađuje ih, analizira, smešta u istorijski period i prostor, (ne)vešto krijući subjektivnost autora. Ali, uporedo s tim, skoro da ne postoji istoriografsko delo u kom nema konstatacija, interpretacija i ocena. Zauzimanja autorovog stava, iznošenja mišlјenja, neretko i direktnih tvrdnji. Insistiranja po principu: „Tako je i nikako drukčije.“
Istorija je i nastala kao apologija vlastodršcu. Dugo se svodila na hvalospev i odu onom što caruje, vlada i gazduje. Onom koji istoričara angažuje, zapošlјava i plaća. U Srbiji se, u naše doba, pominje tzv. revizija istorije. I među istoričarima i među laicima. Oni što su protiv „revizije istorije“ istovremeno su apologete Brozovog socijalizma i njegove verzije naše nedavne prošlosti. Oni što bi da se piše nova (stara) istorija odbacuju marksističko-lenjinistički pogled na svet. Ova pojava se, u sadašnjosti, do te mere vulgarizovala pretvarajući se u najprizemniju (zlo)upotrebu istorijskih ličnosti i događaja. Banalno zvuče gromopucatelne najave te revizije pojedinih nosilaca javnih funkcija (bez realne mogućnosti ostvarenja i bez ikakvog istorijskog objašnjenja). Plјušte olake reči i obećanja. Sve vrvi od bezvredne patetike. Nema tog vlastodršca koji se o istoriji ne izjašnjava. Najjeftinija demagogija. Predsednik Srbije u tome prednjači, kao i u svemu drugom. On sve najbolјe zna i u sve se najbolјe razume. Erudita, nema šta!
Istorija, istini za volјu, milenijumima pati od problema s verodostojnošću. Postoji li siguran kriterijum za verodostojnu rekonstrukciju prošlosti, za razumevanje istorijskih fenomena i za opisivanje istorijskih aktera? Postoji li pouzdan pristup oko kog bi se svi istoričari jednodušno saglasili? Drugim rečima, da li je mogućno istoriju svesti na prostu aritmetiku „dva i dva jesu četiri“? Deluje nezamislivo. I zastrašujuće. Miriše na diktat.
Izvori predstava o prošlosti
Istoričari se redovno pozivaju na svoju naučnost i svoju objektivnost. Dočim, kako se ta naučnost i ta objektivnost definišu i kojim se metrom mere, nijedan istoričar ne ume da odgovori. Ni profesionalni istoričar, ni priučeni amater. Prozvani političar, pogotovu. A svi bi da se bave istorijom. U svoju korist, naravno. Kad je poštena i uravnotežena, kad teži istini, kad traga za istinom, istorija nikog ne zanima. Bitna je i značajna jedino ukoliko se može eksploatisati u formiranju javnog mnjenja, kolektivne svesti, ispiranju mozgova građanstvu.
Nemojmo se lagati. Istorijske knjige niko ne čita. Dobro, preterao sam, priznajem. Čita poneko. Jedan od hilјadu, u idealnom slučaju. Ako je tako, odakle onda dolazi naša predstava o prošlosti? Sa školskih časova istorije? Iz medija? Na osnovu apokrifnih priča, od uva do uva? Rekla-kazala? Iz pripovedanja starijih? Ili od onog o čemu govore političari i na šta se pozivaju?
Jasno je po sebi koliko su pobrojani izvori istorijskog saznanja, u najmanju ruku, arbitrarni. Nesolidni. Pristrasni.
Kad bi se uporedilo školsko gradivo iz istorije od pre jednog veka, ono od pre pola veka i ovo današnje, šta bismo dobili? Tri, uzajamno oprečne, istorijske istine, tri međusobno oprečna tumačenja, tri raznorodna, protivrečna i udalјena, istorijska narativa. Svako vreme bira ono što mu odgovara, u odnosu na politički huk tog vremena, ondašnji sistem vrednosti i vladajuću ideologiju. Ponovo će mi u pomoć priteći jedan primer. Monumentalno remek-delo Vladimira Ćorovića Istorija Srba ležalo je u rukopisu, sakriveno od javnosti, punih pedeset godina, od 1940. do 1990, zato što su i autor i delo u titoizmu bili neprihvatlјivi. Isto vredi i za istoriografiju Slobodana Jovanovića. Ni njih dvojica, ma kolike intelektualne gromade bili, nisu uvek uspevali da izbegnu zamke vlastitih životnih stavova.
Pisci istorije iz socijalističkog perioda striktno su primenjivali istorijski materijalizam u opisivanju istorijskih tema. Marksizam je bio obavezan u tretiranju svega, istorije posebno. Morala se slediti „partijska linija“.
Opasnost zloupotrebe
To što je istorija nesavršena, nije strašno samo po sebi. Što veći broj različitih prikaza, to će čitaocu biti lakše da stigne do svoje istine. Ono što je pogubno, dakako, to je zloupotreba istorije. Svesna, namerna, sistematska. A upravo se to radi. Preciznije, vlast to radi.
Ako ne može biti objektivan, istoričar može biti pošten. Bez manipulacija, bez prilagođavanja, bez tendencioznosti. Zadatak istoričara jeste da objavi sve do čega je došao, sve što zna, sve što mu je bilo dostupno. Svoje poglede treba i može iznositi, ali uslovno i tolerantno. Verovao ti meni ili ne, poštovani čitaoče, ali istoriji najviše nedostaje demokratičnosti. Slobode. Širine. I među istoričarima i u opštoj javnosti. Glavni problem je u tome što bi tad vlast ostala bez najefikasnijeg sredstva u kreiranju raspoloženja naroda, njegovih frustracija i opsesija. Mržnje i netrpelјivosti. Predrasuda i zavaravanja. Iluzija i holograma.
Monumentalno remek-delo Vladimira Ćorovića Istorija Srba ležalo je u rukopisu, sakriveno od javnosti, punih pedeset godina, od 1940. do 1990, zato što su i autor i delo u titoizmu bili neprihvatlјivi. Isto vredi i za istoriografiju Slobodana Jovanovića. Ni njih dvojica, ma kolike intelektualne gromade bili, nisu uvek uspevali da izbegnu zamke vlastitih životnih stavova
Ovo piše istoričar koji je i sam, ne jednom, padao u iskušenje istorijskih uopštavanja, provokativnih i preteranih. Naknadna pamet u šezdeset osmoj godini života. Bolјe ikad, nego nikad. Na znanje i ravnanje istoričarima što dolaze i što će doći.
Kad nema slobode i demokratije u državi, istorija se neminovno upotreblјava kao sluškinja vlasti, jednog ili drugog centra moći. Tako je, na našu sramotu, i u današnjoj Srbiji. Sve je ovde na prodaju. Uglavnom u bescenje.
