Milan Pajić, poljoprivrednik iz Badovinaca kod Bogatića, mogao je da bira šta će da bude od čitavog spektra zanimanja. „Radio sam u trgovini, u poljoprivrednoj apoteci, na pumpi, godinama sam bio kelner, nuđeno mi je mesto u policijskoj službi, i da budem činovnik u pošti, mogao sam da se priključim Vojsci…“, nabraja.
Njegov izbor da ostane na selu proizašao je iz „velike ljubavi prema prirodi i životinjama“. Danas drži farmu od oko 80 grla krupne stoke i stotinak koza, a samo pedalj fali da „digne ruke od svega“. Šta bi radio onda? „Zaposlio bih se u rudniku“, odgovara uz osmeh, sklon da sve preokrene na šalu, pa i krajnje ozbiljne planove vlasti „da od Srbije naprave rudarsku koloniju“, kako on veruje.
Za ovog proizvođača mleka ne bismo ni znali da nije bilo nedavnog protesta poljoprivrednika, kada su danima bili blokirani magistralni i drugi putevi. Pa su neki pobunjeni mlaćeni i hapšeni, i čamili danima u policijskim stanicama. Kao primer za disciplinovanje seljaka, najslavnijem među njima, Zlatku Kokanoviću određen je pritvor od 30 dana, dok je Pajiću naređeno da vrati oružje za koje je imao dozvolu, navodno da ne bi ugrozio bezbednost države.
„Svaka od tih šest pušaka, kao i revolver, imaju svoju priču, ali mi je jedna puška bila najdraža, jer je pripadala mom ocu, koji sad nepokretan leži u krevetu.“. I uniforma iz rata na Kosovu, koju je ovom prilikom bacio na beton ispred stanice u Bogatiću, u njemu budi uspomene. „Naša jedinica bila je poslednja koja se odatle povukla, u trenutku kad je Kfor već bio stigao, u junu 1999. Sećam se kao da je bilo juče: kolege i ja se ulazimo u autobus, kada nam prilazi starac bez noge i pita – a kome nas ostavljate.“
Odlazak na bojno polje „u ime višeg cilja“ za njega se podrazumevao, kao i za njegove saborce, vaspitavane da se odazovu na poziv države bez ikakve sumnje i pitanja. „To da smo zloupotrebljeni, shvatio sam u trenutku kad nam se onaj čovek obratio, dok je otvaranje ambasade Kosova u Beogradu potvrdilo takav moj zaključak.“
Niko nije mogao da sanja da će doći vreme bez ikakvog morala, i da će pojedinci obučeni u uniforme maltretirati svoje komšije, a da bi sebe pokrili, širiti glasine da sam ja, koji sam ratovao, svoju uniformu kupio na buvljaku
Zato njegove reči pred onom stanicom policije, da želi da „ti policajci osete prašinu na ovoj uniformi u kojoj se ratovalo za svoju zemlju“, treba dvojako shvatiti: kao izdaju uverenja velikog dela naroda, ali i baš onako kako je Pajić tada rekao – da ti „prašinari“ treba da nauče razliku između ovakve uniforme, i one koju sami nose „dok tuku građane i omladinu“.
Seća se Milan dobro i govora svog kapetana, da od trenutka kad neko dođe na ratište, više nema ni oca, ni majku, ni sestru, ni ženu, već samo sebe i onog pored, čije se glave moraju sačuvati. „Rat izmeni čoveka, jer nije mašina“, on sad iz iskustva staje i u zaštitu ljudskosti, „oduzetu ovom narodu“.
„Ipak, niko nije mogao da sanja da će doći vreme bez ikakvog morala, i da će pojedinci obučeni u uniforme maltretirati svoje komšije, a da bi sebe pokrili, širiti glasine da sam ja koji sam ratovao, svoju uniformu kupio na buvljaku“, primećuje naš domaćin.
Ispran mozak i stomak da biješ omladinu
Tu odoru sa državnim znamenjem, Pajić je cenio i kao pripadnik elitne 72. specijalne brigade, služeći vojsku u Kovinu. Ali, to je bila neka druga zemlja, i drugi sistem vrednosti, „daleko humaniji“. Međutim, da ostane u policiji, u čiji rezervni sastav je docnije regrutovan, bilo mu je mrsko, budući da za to treba „da ti je ispran mozak“. I da „imaš stomak da nekog biješ pesnicama, laktovima, gaziš čizmama po licu“, kao što se dešavalo na pomenutim i drugim protestima po Srbiji.
Što se vraćenih pušaka tiče, one su mahom korišćene za lov na fazane, zečeve, lisice, šakale… „Pogrešno je uverenje da lovci tamane životinje iz besa, jer šta bi imali da love sledeće godine u tom slučaju“, pita se retorički. To njegovo pitanje zapravo služi da pojasni „da je zadatak lovca da napravi ravnotežu u prirodi“, kao što su ga učili deda i otac, tako ga zadojivši ljubavlju prema oružju, još od detinjeg uzrasta.
Postalo je sasvim besmisleno da ulažemo toliko truda, vremena i novca, pa ozbiljno razmišljamo da se povučemo iz proizvodnje kravljeg mleka
Lov, vojska i rat na stranu, vratimo se Pajićevoj iznenadnoj popularnosti. „Tih dana protesta, kad god bi njegov unuk, dvoipogodišnji Teodor, pitao za njega, mi smo mu govorili ’eno ga deda na televiziji’“, smeje se Milanova supruga Divna. I sama poljoprivrednica, i sama neustrašiva, pa se nije „previše brinula za muža, dobro ga poznajući“.I deca su ga podržavala, tri ćerke – Andreja, Anđela i Nikolina. Jedino majka Jovanka, „ko majka, stalno se sekirala“.
Neke od članova ove višečlane porodice zatičemo na prvom prolećnom suncu, što se inače „jako retko događa“. Sede i smeju se za malim stolom ispred prizemne kuće, godinu dana starije od Milana, te pedesetjednogodišnjakinje. Neki od prozora su novi, zamenjeni tek pošto su stari pretili da ispadnu iz ramova. Novi crepovi na krovu stavljeni su nakon što je svuda „po kući krenulo da prokišnjava“.
Nigde roleksa, o kojima je govorio ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, dok su stotine hiljade evra, koji svaki vlasnik goveda navodno prihoduje po računici ministra, investirani u štale i poljoprivredne mašine, s tim što je realan saldo u minusu. Pa Pajići svakog meseca moraju da doplate, da bi održali proizvodnju. Radni dan ovog para traje i više od 18 sati, od 5-6 ujutru do ponoći, bez vikenda i godišnjih odmora, poslednji put korišćenog u prošlom veku. I za slavu se zadesi da svečara nešto spreči da sedne sa gostima.
Inače, Badovinci nisu tipično mačvansko selo, a još manje nalik mestima po Vojvodini, odakle su svi poljoprivredni proizvođači maltene nestali, umirući ili se dajući u isplativije profesije. Privilegija ovog sela je pozicija blizu granice sa BiH, što je meštanima omogućavalo da se bave švercom tokom ratova devedesetih, pa ih je više preteklo u ušorenim domaćinstvima.
Akrobacije sa subvencijama
Aktuelne tegobe sa izostankom poljoprivredne strategije, u zadnji plan su gurnule „izuzetan kvalitet zemlje u Mačvi“. Većina paora se prešaltovala na proizvodnju mleka, pa se sada ovde „radi sa belim“, kako Milan opet pravi šaljivu metaforu. Ali, i toga je sve manje u odnosu na relativno blisku prošlost, „kada su iz svake kuće nošene kantice sa mlekom u poljoprivredne zadruge“. I bilo dovoljno dece da napune po četiri odeljenja lokalne osnovne škole, dok ih danas jedva ima dva.
Takođe, sada su druge povlastice ovde u modi: „učlaniti se u SNS, pokupiti subvencije, vratiti ih partiji, pa ti svakog meseca na račun legne po milion dinara“. Stoka koju ovakvi drže, „prodaje se velikim klanicama koje tu robu izvoze, da bi se u Srbiju uvozilo zaleđeno meso iz Argentine, staro i preko dve decenije“.
Poseban apsurd čini cena ovog mesa svinja i krava hranjenih GMO sojem kukuruza, pa daleko isplativijeg od domaćih, na koje se odnosi zabrana korišćenja genetski modifikovanih vrsta stočnih namirnica.
Slično je i sa sirom, te je naše tržište preplavljeno viškom iz Evropske unije, koja svojim seljacima refundira gubitke, dok je cena našeg mleka pala za trećinu u poslednjih nekoliko godina. „A mi pijemo mleko u prahu, iz uvoza“, Pajić ponavlja ono što je onoliko isticano na protestima.
Ostvariće se plan vlasti da postanemo evropska deponija. A kad seljak jednom odustane, nema tog razloga zbog kojeg će ponovo da ustane
Tada nije bilo ni mesto ni vreme da se kaže da se objekti potkupljenih farmera protežu i po više stotina metara, da su gancnovi, kao i automatizovana mehanizacija, i silosi za stočnu hranu, koji visinom paraju nebo iznad nepregledne ravnice. „Običan seljak tako unapred gubi trku, primoran da vilama čisti štale, kao u srednjem veku“, Pajić naglašava. I vodi nas u obilazak imanja.
U njegovom zadnjem dvorištu, prvo je pozicioniran objekat za krave muzare, koje se baškare u slami čekajući večernju mužu. Naš sagovornik ih gleda kroz prozor svoje „kancelarije“, za tu svrhu nepotrebne od kad ima video-nadzor. Jedno se ipak nije promenilo – čim neka pokaže znake bolesti, nastaje panika. „Iako mi stoku vidimo kao sredstvo za rad, ipak se sa njom zbližimo, jer su to živa bića“, objašnjava razlog za uzbunu. Koja se nekad završi fatalno.
U nastavku niza objekata, nalazi se štala za četiri konja, koje Milan „prosto obožava“. Iako je njemu jahanje isto što i nekom letovanje, on svog pastuva nije uzjahao, „evo ima tri godine“. „Nema se vremena“, sleže ramenima. To postaje još jasnije kad se posetilac suoči sa narednim zgradicama, gde su, u jednom – smeštene junice i krave u suvostaju, koje (ekonomski neisplativo) pauziraju u davanju mleka šest do osam nedelja pre teljenja. U drugom, još malo ispod su kozice, na koje će se Pajići preorijentisati, najverovatnije.
„Postalo je sasvim besmisleno da ulažemo toliko truda, vremena i novca, pa ozbiljno razmišljamo da se povučemo iz proizvodnje kravljeg mleka“, on podvlači. To ne znači da će moći u penziju, jer ko bi preživeo sa 11.000 dinara, koliko je doskoro iznosila prosečna poljoprivredna penziona naknada? Pajići će se zato dati u pravljenje kozjeg sira, koje takođe podrazumeva rizike i podrobne proračune, pa „dokle se dogura“.
Budućnost veterine u lečenju kuca i maca
Njima dvoma i Milanovim roditeljima„ne treba maltene ništa, i mogu da žive skromno i od dve koze i jedne svinje“. Ćerke su praktično izveli na put, osim najmlađe, koja ide u četvrti razred Ekonomske škole u Šapcu. Najstarija je diplomirala bankarstvo i finansije, udala se i živi sa mužem i sinom Teodorom. Srednja je na drugoj godini veterine u Novom Sadu, pa će posle lečiti kuce i mace.Jer, em je žensko, pa nema snage da se rve sa govedima, em je stoke sve manje u Mačvi, i celoj Srbiji.
„Kad mi ovde dignemo ruke, nestaće poljoprivrede. Ostvariće se u potpunosti plan vlasti da postanemo evropska deponija. Neuspehom poslednjih protesta, uništena je poslednja šansa da se pomogne domaćem agraru, i uopšte poboljša situacija u državi. A kad seljak jednom odustane, nema tog razloga zbog kojeg će ponovo da ustane“, Milan je kategoričan.
Uostalom, života na selu više nema. „Svetlo je ugašeno, samo RTS još to nije javio“, opet se gorko šali naš sagovornik.
Da su poljoprivrednike u većoj meri podržali građani, možda bi bila drugačija priča. Od deklarativnih izjava seljak nema ništa, on nastavlja. I rečeno ilustruje primerom iz Beograda. „Kad smo 5. marta otišli ispred Vlade Srbije sa zahtevom da se puste uhapšeni poljoprivrednici, sramota je koliko je malo građana tu bilo. Posle sam seo u jedan kafić, pa su mi prilazili razni ljudi da mi čestitaju i ohrabre me. Međutim, od njih pedesetak, nije bilo nijednog mlađeg od 50 godina“, kaže naš sagovornik.
I ovim potvrđujeda ni mladi, studenti, nemaju razumevanja za trudbenički život paora. Da li je time razočaran, pitamo ga. Nije. Sve mu je postalo svejedno. Da u toj ravnodušnosti nađe zrno radosti, može mu pomoći pecaroški štap. I obližnja Drina, nemi svedok ratova i zanemarivanja ljudskosti.
Šta je onda dobio od svoje pobune? To što će njegove ćerke moći „svakog da ponosno pogledaju u oči“, Milan Pajić poteže za još jednom anahronom argumentacijom. Jer ko ovde više mari za ponos i dostojanstvo?
