Eto, ipak dočekah živ presudu Apelacionog suda koji je posle skoro 6 godina potvrdio ono što su baš svi znali: Dragoljub Simonović i njegova kaznena ekspedicija su krivi što su nas umalo žive spalili te decembarske noći 2018 godine.
Mi treba da budemo zadovoljni ovom odlukom, tako bar kažu, što je pravda pobedila i što smo je mi živi dočekali. Pa jesmo li zadovoljni ovakvom pravdom?
Apelacioni sud je preinačio presudu prvostepenog suda, utvrdivši da je prvostepeni sud povredio krvični zakon kada je okrivljene oglasio krivim za krivično delo-teško delo protiv opšte sigurnosti. Naime, Apelacioni sud utvrdio je, pozivajući se na pravno shvatanje Vrhovnog suda, da to što smo mi preživeli nije šteta velikih razmera, te da nema osnova za težu kvalifikaciju dela (zapravo nedela). Simonović i njegova zločinačka družina osuđeni su za izazivanje opše opasnosti. Zvuči kao da su Košutnjaku za prvi maj pravili roštilj, pa im se vatra otela kontroli.
Razumem ja sudije Apelacionog suda, stvarno ih razumem. Nisu oni, nego moja Jela i ja, stajali bosi u spavaćici, ispred kuće-buktinje te ledene decembarske noći. Nisu se oni, nego ja, skoro ugušili od otrovnog dima paljevine. Mi smo a ne sudije Apelacionog suda, bespomoćno gledali kako plamen besomučno guta sve što smo imali. Nisu oni, nego mi u plamenu izgubili i neke sitnice čija sentimentalna vrednost znatno premašuje materijalnu vrednost spaljenih stvari. Nisu oni ti, već ja koji je vezan 16 sati dnevno za koncetrator kiseonika, kao posledica onoga što sam preživeo. Moja Jela je ta koja šest godina nijednu noć nije oči zatvorila zbog pretrpljenog straha, a ne sudije Apelacionog suda.
Mi smo a ne oni, nosili tuđu odeću jer smo ostali bukvalno goli i bosi. Mi smo, a ne oni, živeli u tuđim stanovima dok smo, uz pomoć dobih ljudi, obnavljali kuću da imamo gde da se vratimo. Nisu se sudije osećali kao da su oni na optuženičkoj klupi, već smo se mi tako osećali dok smo slušali laži okrivljenih i dok su nas njihovi advokati maltretirali i tražili da objasnimo zašto imamo vise zavesa nego prozora ili nas ubeđivali da nagoreli krevet ne znači da na njemu ne možemo spavati.
I zato ja razumem i prihvatam presudu Apelacionog suda, jer njegove sudije nisu bile u mojim cipelama. Hvala im što su na ovaj mučni postupak stavili tačku. U stvari za njih je ovde tačka, a za nas tek zarez. Nama predstoji dugotrajna parnica za nadoknadu štete.
Na kraju, ukoliko je ova presuda, makar neznatno, uzdrmala tezu o nedodirljivosti političkih moćnika i poslušnika vlasti, ja sam njome zadovoljan, jer je doneta u jedno tužno vreme-u mraku koji je naša stvarnost i svakodnevica.
