Mihael Martens, nemački novinar i pisac, znanje o Balkanu sticao je, između, ostalog, kroz knjige nobelovca Ive Andrića. Češljajući arhivu Martens je napisao Andrićevu „prvu seobuhvatnu biografiju“ U požaru svetova, koja kao da opisuje današnjicu, u kojoj sagorevaju i svet i Srbija. Delo na kome trenutno radi ima radni naslov Godina koja se vraća. Nemačka, Austrija i razaranje Jugoslavije 1991. Nedavna poseta Srbiji pružila je novinaru Frankfurter algemajne cajtunga dodatni uvid u duboku krizu koja potresa zemlju, a u razgovoru za Radar iznosi svoja zapažanja.
Kakvi su vaši utisci o političkoj situaciji u Srbiji? Stičete li utisak da zemlja ide ka evropskim integracijama ili sve više liči na Belorusiju?
Srbija nije ni na putu evropskih integracija, niti je druga Belorusija. U približavanju EU se uočavaju koraci unazad, što, međutim, iz perspektive članstva u EU nije presudno, jer do takvog članstva ionako ne bi došlo zbog raspoloženja protiv proširenja u pojedinim državama članicama – bez obzira na to ko vlada u Srbiji. Ali poređenje s Belorusijom ili Turskom takođe nije primereno. U Belorusiji su hiljade protivnika režima u zatvorima i logorima, a zatvorenici se sistematski muče. I u Turskoj postoje sistematska hapšenja iz političkih razloga. Dvojica najvažnijih opozicionih političara osuđuju se na zatvorske kazne pod apsurdnim obrazloženjima – svega toga u Srbiji nema. Srbija ima hibridan status – nije ni funkcionalna demokratija, niti je klasična diktatura.
Srbija nije ni na putu evropskih integracija, niti je druga Belorusija. Ona ima hibridan status – nije ni funkcionalna demokratija, niti je klasična diktatura
Komesarka Marta Kos je najavila da bi posledice usvajanja „Mrdićevih zakona“ kojima se ograničava rad pravosuđa, mogle biti smanjenje novca iz Plana rasta za Srbiju. Mislite li da će se to dogoditi?
Ne samo u ovom slučaju, već generalno, kao poreski obveznik i građanin jedne države članice EU, nadam se da će EU biti mnogo stroža nego do sada pri dodeli novca. EU ne bi trebalo da bude stroža samo prema državama kandidatima, već i prema državama članicama. Ko ne ispunjava zahteve vladavine prava, ne sme da dobija evropska sredstva. U slučaju Poljske i Mađarske Komisija je pokazala principe i zadržala mnoge milijarde evra. To je bilo ispravno i važno. I Rumunija zbog očajnog stanja delova svog pravosuđa nije smela da dobije novac. Nažalost, EU je prečesto pravila kompromise. A deviza bi trebalo da bude: naš novac, naša pravila. To, uostalom, važi i za druge privilegije. Zašto bi država koja se ne pridržava pravila imala koristi od bezviznog režima?
Kazali ste da u slučaju Srbije, EU treba da pokaže neko samopoštovanje. Kakve poteze bi EU mogla da povuče prema Srbiji a da to ima željeni efekat?
Mnogi ljudi, uključujući i mene, često priželjkuju snažniju reakciju i jasnije odgovore EU. Pritom se, međutim, lako zaboravlja šta je Unija. EU čine njenih 27 država članica, koje često imaju sasvim različite interese. Jedan primer: još nismo dostigli tu tačku i možda je nećemo ni dostići, ali pod određenim okolnostima i pri određenim događajima moglo bi doći vreme kada bi bilo poželjno uvesti ciljane, lične sankcije protiv određenih političara i njihovih porodica u državama kandidatima. Ali to je lakše reći nego učiniti, jer je veoma teško uskladiti stavove 27 glavnih gradova. Često je to nemoguće.
Nadam se da će EU biti mnogo stroža nego do sada pri dodeli novca. Deviza bi trebalo da bude: naš novac, naša pravila. To važi i za druge privilegije
Kako nemački političari vide dešavanja u Srbiji? Koliko spoljnu politiku Nemačke prema Srbiji danas definiše tema iskopavanja litijuma ili nešto drugo?
Tema litijuma je završena. Ne poznajem nikoga u Berlinu ko o tome još govori. To je samo tema za srpsku opoziciju, koja sa sloganom „Nećete kopati“ vodi bitku od juče. Inače, među manjinom nemačkih političara koji se interesuju za Balkan preovlađuje prilično diferencirana slika. I ideja „stabilokratije“ iz ere Angele Merkel još nije mrtva. Imam utisak da nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful Srbiju vidi kao „državu sidro“, koja je ključna za regionalnu stabilnost.
Nedavno je poslanik nemačke CDU u Evropskom parlamentu, Mihael Geler, za Dojče vele ocenio da je Vučićev sistem dvoličan, nazvao ga je „klasičnim Janusovim licem“, iza kojeg se krije represija na mirne demonstrante, pravosuđe i slobodne medije. Da li je u toku zaokret nemačke politike ka zvaničnom Beogradu i kakve poteze očekujete?
Pre nekoliko nedelja bio sam pozvan na razgovor EPP-a, na kojem su želeli da čuju moje mišljenje o pitanju da li bi SNS trebalo da bude isključen iz ove grupacije. Na tom sastanku je bio prisutan i gospodin Geler. Imao sam utisak da je debata bila otvorena. Nažalost, ne smem da iznosim detalje, jer to nije bio javni razgovor. Ali smem da kažem šta sam tamo rekao, jer sam isto to javno rekao i na drugom mestu: Ko kaže „ne“ Orbanu i Fidesu, ne može da kaže „da“ Vučiću i SNS-u, jer je to nedosledno.
Ako ljude čini srećnim da veruju da se, iako se zalažem za isključenje SNS-a iz EPP-a, ipak radim za Vučića, neka bude tako, mene to ne zanima
FAZ je objavio da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Albanije Edi Rama zalažu za ubrzanu integraciju u jedinstveno trište i Šengenski prostor, umesto punopravnog članstva u EU. Odnosno, članstvo bez prava veta. U Beogradu ste razgovarali i sa predstavnicima vlasti o toj temi, a na društvenim mrežama vas optužuju da u tom poslu pomažete Vučiću. Šta kažete na te optužbe? Mislite li da je takvo članstvo moguće i pod kakvim uslovima?
Ono što pojedine osobe na društvenim mrežama govore o meni nije relevantno, bar za mene. Ako ljude čini srećnim da veruju da se, iako se zalažem za isključenje SNS-a iz EPP-a, ipak radim za predsednika Vučića, neka budu srećni sa svojim fantazijama, mene to ne zanima. Mnogo važnije pitanje tiče se spoljnopolitičke budućnosti Srbije. Pre svega: integracija u jedinstveno tržište i članstvo bez prava veta dva su različita koncepta koja nemaju nikakve veze jedno s drugim. Članstvo bez prava veta smatram problematičnim iz pravnih, a pre svega iz političkih razloga, zbog čega tu ideju ne promovišem. Nešto drugo je pitanje članstva u Šengen zoni i u jedinstvenom tržištu – to bi moglo biti važno prelazno rešenje dok puno članstvo u EU ne postane moguće. Čujem iz Berlina da se u ovom modelu pre svega misli na Ukrajinu.
Da li je ovaj strateški potez sračunat da i EU zažmuri na rušenje institucija i ukraćivanje osnovnih ljudskih prava i sloboda građana kod kuće?
Česta je zabluda da je članstvo u evropskom jedinstvenom tržištu svojevrsan poklon, koji je moguć bez političkih preduslova. Za članstvo u jedinstvenom tržištu moraju biti ispunjeni svi ključni politički uslovi koji moraju biti ispunjeni i za pristupanje EU. Državi koja želi da pristupi jedinstvenom tržištu nije potrebna samo funkcionalna tržišna privreda koja može da izdrži konkurenciju na evropskom jedinstvenom tržištu. Podjednako su važne funkcionalna vladavina prava i funkcionalna podela vlasti. Država koja želi da bude deo jedinstvenog tržišta mora imati funkcionalnu demokratiju i efikasnu zaštitu ljudskih prava, kao i manjina.
Članstvo bez prava veta smatram problematičnim iz pravnih, a pre svega iz političkih razloga. Nešto drugo je pitanje članstva u Šengen zoni i u jedinstvenom tržištu – to bi moglo biti važno prelazno rešenje dok puno članstvo u EU ne postane moguće
Država mora da preuzme najveći deo acquis communautaire (korpus zajedničkih pravila) i da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom EU. Zato je Norveška članica jedinstvenog tržišta, dok, na primer, Belorusija ne bi smela da postane članica, čak i kada bi to želela. Ista pravila, naravno, važe i za Srbiju. Država bez nezavisnog pravosuđa i bez nezavisnih kontrolnih institucija – kao na primer nezavisnih zavoda za zaštitu spomenika ili organa za zaštitu konkurencije – nema nikakve šanse za članstvo u jedinstvenom tržištu.
Razgovarali ste u Srbiji i sa predstavnicima studentskog pokreta. Kakvi su vaši utisci? Takođe, verujete li da će moći da izdrže sve pritiske i pretnje režima kojima su izloženi?
Iskreno govoreći, studentski pokret me u ovom trenutku ne zanima naročito. Studenti su tek veoma kasno – možda prekasno, to još ne znamo – shvatili jednu ključnu stvar: nije dovoljno demonstrirati i vikati „nisi nadležan“. I studentska arogancija prema opozicionim partijama – prema svim opozicionim partijama – po mom mišljenju bila je greška. Jedna delegacija studenata je nedavno bila u Berlinu i javila mi se sa željom za razgovor. U međuvremenu sam video da drugi studenti govore kako ta delegacija nema pravo da govori u ime studenata. Ko zna.
U svakom slučaju, u Beogradu sam se sreo sa jednim njihovim predstavnikom i stekao veoma dobar utisak o toj osobi. Ipak, zaista ne mogu da procenim koliko je ta osoba uticajna unutar pokreta. Uverljivom mi se učinila ideja da pokret još intenzivnije nego do sada želi da ide u sela i male gradove, kako bi se predstavio narodu. To je važno, da bi ljudi u provinciji iz prve ruke dobili alternativu slici koja im se servira na Informeru, u Politici ili kroz druge propagandne mašine. Ali kao novinaru, studentski pokret će mi ponovo postati zanimljiv tek kada budemo imali datum izbora i kada bude poznata studentska lista. Tada će se pokazati da li ima šansu ili će se ugušiti u svojim početnim greškama.
Po vašem mišljenju, kakvu perspektivu ima opozicija u Srbiji?
Ni o tome trenutno nemam čvrst stav. Kada datum izbora bude utvrđen, videće se da li i kako opozicija i studentski pokret mogu da sarađuju. Nažalost, proevropske opcije trenutno u Briselu nemaju partnera, jer EU i njene države članice trenutno ni same nisu naročito proevropski nastrojene kada je reč o proširenju.
Studentska arogancija prema opozicionim partijama, po mom mišljenju, bila je greška
Imate li utisak da je uoči predstojećih lokalnih izbora vlast spremna da ide „do kraja“ sa represijom, kako bi osigurala pobedu?
Pitam se, u vezi s ovim izborima, pre svega da li će se ponovo pojaviti fenomen koji smo videli u Beogradu – da se, dakle, birači autobusima dovode iz drugih mesta ili čak iz drugih država kako bi glasali. A ako bi se to desilo, pitam se kakva će biti reakcija EU.
U Srbiji ste se sastali i sa Veranom Matićem, kako komentarišete kampanju koja se protiv njega vodi? Kao i kampanje, napade i pritiske na novinare Junajted medije? Sigurno ste upoznati da ih podstiče predsednik države?
Sa Veranom Matićem nisam prijatelj, ali ga poznajem i cenim – a pre svega cenim njegov rad – već oko 25 godina. Ova takozvana dokumentacija takozvanog Centra za takozvanu društvenu stabilnost podseća me na moje godine u Rusiji, pre nego što sam došao na Balkan. Takvim metodama rade komunističke tajne službe. Zato sam se i sastao s njim. Želim da pišem o njegovom slučaju, kako bi se u Nemačkoj shvatilo šta mu se ovde radi. Isto važi i za novinare Junajted medije. Moram da priznam da se ne slažem uvek sa onim što, na primer, govori N1, ali to nije važno – novinarstvo nije sekta u kojoj se čovek mora uvek slagati. Rad novinara Junajted medije je važan za Srbiju.
Predsednica Skupštine Ana Brnabić je nedavno izjavila da penzioneri u Srbiji žive bolje u odnosu na Nemačku. Jeli to ivaš utisak?
Gospođa Brnabić iznosi mnogo originalnih mišljenja. Ovo je posebno originalno mišljenje. Ali želim da dodam jedan utisak koji će mi možda ponovo doneti prigovor koji ste pomenuli, da „pomažem Vučiću“. Moj utisak je da je veliki deo penzionera, naročito u provinciji, uglavnom zadovoljan srpskom vladom. A penzioneri su najveći birački segment u svakoj evropskoj demokratiji.
Moram da priznam da se ne slažem uvek sa onim što, na primer, govori N1, ali to nije važno – novinarstvo nije sekta u kojoj se čovek mora uvek slagati. Rad novinara Junajted medije je važan za Srbiju
U fajlovima Džefrija Epstina videli smo da se pozitivno izražavao prema desničarskoj Alternativi za Nemačku (AfD). I u Vladi Srbije imamo ministre koji dele taj stav i u kontaktu su sa tom strankom. Da li to vlast u Nemačkoj uopšte uočava i kako komentariše?
SNS ima pravo da neguje spoljnopolitičke kontakte sa Nemačkom. Kontakti sa AfD su prirodan izbor za tu stranku, jer su SNS i AfD ideološki blizanci, izuzev u ekonomskoj politici, gde AfD ima izražene socijalističke i izolacionističke crte. Ali obe stranke su nacionalističke. Ali ako bi AfD ikada došao na vlast u Nemačkoj, u Evropi bi vrlo brzo moglo postati neprijatno – i za Srbiju i za SNS. Mnogi koji danas aplaudiraju AfD u Srbiji i Mađarskoj – možda bi tada vrlo brzo prestali da aplaudiraju, tim pre što Nemačka trenutno ulaže u naoružanje toliko novca kao što nije decenijama.
Vučića poznajete dugo i iz različitih političkih faza. Kako biste ocenili njegov razvojni put od radikala do radikalnih poteza koje vuče danas prema svojim građanima?
Video sam da ste nedavno razgovarali sa kolegom Timom Džudom i mogu samo da se složim s onim što vam je rekao o Vučiću: „Mislim da je veoma pametan političar i prilično dobar u balansiranju sa Amerikancima, Rusima, Nemcima, EU i Britancima.“ Vučić u zemlji pokušava da dodatno učvrsti svoju kontrolu nad pravosuđem i medijima, dok u spoljnoj politici nastoji da svima ponudi nešto. Rusima kaže: „Pogledajte, nismo se pridružili sankcijama.“ Evropljanima kaže: „Pogledajte, isporučujemo municiju Ukrajini.“ Amerikancima – ili, tačnije, Trampovoj bandi – hteo je da da zgradu Generalštaba, što za sada nije uspelo. Ipak, tu igru igra veoma vešto.
Kontakti SNS-a sa AfD-om su prirodan izbor , jer su ideološki blizanci. Ali ako bi AfD ikada došao na vlast u Nemačkoj, u Evropi bi vrlo brzo moglo postati neprijatno – i za Srbiju i za SNS
On je jedan od najpametnijih političara koje sam ikada sreo. Nedavno sam mu to i lično rekao: „Dobri ste u manipulisanju ljudima – previše dobri.“ S druge strane, opozicija u Srbiji ponekad pravi grešku smatrajući neku inicijativu pogrešnom samo zato što dolazi od Vučića. Svojim zajedničkim autorskim tekstom sa Edijem Ramom o evropskom jedinstvenom tržištu, Vučić je, po mom mišljenju, pokrenuo važnu debatu. Da li će na kraju Srbija imati koristi od te debate ili možda Crna Gora, to je drugo pitanje. Ako je crnogorsko rukovodstvo pametno, shvatiće da se u predlogu Vučića i Rame krije velika šansa – ne za Beograd i Tiranu (barem ne u ovom trenutku), već za Podgoricu.
