Izgleda da se u centar interesovanja srpske javnosti još jednom vratio pojam lustracije. Naime, tokom predstavljanja programskog okvira buduće studentske liste u Novom Sadu, najavljene su dve stvari koje su privukle dosta pažnje: kao deo budućeg programa najavljena je lustracija članova sadašnjeg režima i neki novi oblik zakona o poreklu imovine. Ne znam da li zbog smene generacija ili nečeg drugog, ovo dvoje već neko vreme plutaju tu i tamo – i izgleda da padaju na plodno tle, pa se razvila ozbiljna rasprava. A možda to ne bi trebalo da čudi: za mlađe generacije, čini se, ovi pojmovi zvuče egzotično, a i sadržaj im je poprilično privlačan (obećanje odgovornosti za one cinično moćne, bahate i bogate, za koje danas izgleda da nema ikakve mogućnosti da stigne pravda – baš seksi); za nešto stariju generaciju, u pitanju je obećanje dosanjavanja onog nedosanjanog sna iz dvehiljadite godine kada se, navodno, propustilo da se očisti žito od kukolja.
Pa je tako ovu prozaičniju metaforu „odvajanja žita od kukolja” ponajviše koristio Vladan Batić, ministar pravde neposredno nakon 2000. godine, a „lustracija” je i inače bila „reč godine“ tu negde oko političkih promena dvehiljadite.
Zapravo, bila je to možda i „reč decenije“: užasi tranzicione krize su tako vrlo često objašnjavni ne opštim zakonitostima društvene dinamike (i cirkulacije kapitala, čemu sam ja sklon), već banalnim propustom da se dvehiljadite odvoji žito od kukolja.
Pozamašna istorija i savremena ograničenja
No – izgleda mi da, kao ni te dvehiljadite, ni ovoga puta neće tako lako ići. Prvo da vidimo šta je lustracija. U pitanju je mehanizam kojim se pojedinci (iz ovih ili onih razloga) relativno trajno uklanjaju iz administracije i mogućnosti učestvovanja u državnom aparatu i odručuju od poluga moći tako što im se privremeno zabranjuje angažman. Istorija joj je pozamašna, pa se u nešto-kao-lustraciju daju svrstati i svakakvi oblici antičkih ostrakizama i damnatio memoriae (mada ovo potonje tek marginalno); ali ono što je za nas bitno ponajpre je njena upotreba u Istočnoj Evropi od 1989. naovamo.
U tom je periodu lustracija stajala kao zabrana političkog delovanja i/ili zapošljavanja u javnom sektoru za osobe koje su učestvovale u funkcionisanju socijalističkih režima, koje su se sistematski ogrešile o elementarna prava pojedinaca ili su sistematski kršile ljudska prava; „čišćenje” državne administracije od pojedinaca koji su učestvovali u funkcionisanju autoritarnih režima – relativno jasna (mada ponegde je sasvim namerno bila upravo nejasna) procedura koja podrazumeva oduzimanje dela političkih prava ili zabranu rada u javnom sektoru ili administraciji. Ali kako su u pitanju bili pripadnici i funkcioneri socijalističkih režima, u pitanju je bilo de facto distanciranje jedne politički organizovane grupacije, te je eksplicitni cilj bio onemogućavanje povratka komunističkih i socijalističkih režima i distanciranje mreže jednog svrgnutog režima od poluga vlasti i političke moći.
U pitanju je i jedan od elemenata takozvane tranzicione pravde i u njoj, uz lustraciju, stoje i suđenja, komisije za istinu i pomirenje, reparacije žrtvama i memorijalizacija (da nam se, je l’ te, ne bi isto vratilo).
Mnogi krajnji efekti i metode delovanja SNS bili su u skladu s generalnim globalnim trendovima, u skladu s pravcem delovanja prethodnih struktura vlasti, pa čak i veoma tržišni; svakako ne neuobičajeni načini što za sticanje, što bogatstava, što moći
I odmah idu ozbiljna pitanja – zašto se izdvajaju ova dva pojma (a lustracija i malko više: pre samo nekoliko nedelja u listu Danas je bila čak i ozbiljnija rasprava o ovome), a zanemaruju ovi ostali? Želi li neko biti sasvim otrovan, mogao bi priupitati gde su se denula suđenja, posebno suđenja za ratne zločine (jedna od spornijih tačaka već dvadeset pet godina) i dodati da je manje više jasno gde su se denula – potisnuta su zarad očuvanja širokog mobilizacionog kapaciteta studentskog pokreta koji za sada uspeva da sakupi podršku svakakvih ideoloških zabiti.
Takođe, nisam siguran u potpunosti da se mnogo svinjarija iz repertorara SNS-a može svrstati u kršenje ljudskih prava, još manje u neko „temeljno”, a ako može – za to postoje suđenja, pa udri. Na kraju krajeva, mnogi su krajnji efekti i metode delovanja ove partije bili sasvim u skladu sa generalnim globalnim trendovima, u skladu sa pravcem delovanja i prethodnih struktura vlasti (samo znanto efikasnije), pa čak i veoma tržišni, i svakako ne odveć neuobičajeni načini što za sticanje, što bogatstava, što moći.
Dodajmo sada tome i da nije baš najsigurnije da lustracija trajno pelcuje od onoga od čega bi trebalo da pelcuje – od nepoželjnih političkih i autoritarnih fenomena: navedimo Poljsku, u kojoj se uprkos lustraciji dobrano zapatila jedna ekstremnija varijanta konzervativizma – a to, bogami, vidimo da je trend i u ostatku Evrope. Na kraju krajeva, iz leve bi se perspektive lustracija mogla protumačiti i kao ništa drugo do metodologija iz arsenala politika uperenih ka eliminaciji nepoželjnih geopolitičkih (pogledati čemu je služila lustracija u Ukrajini, na primer) ili nepoželjnijih „levljih” političkih opcija.
A tu je negde i činjenica da lustracija pati i od standardne boljke svakog društvenog fenomena na koji se javnost i politički diskurs znaju koncentrisati: beleži da iza sve kompleksnosti socijalnih problema jednostavno stoji jedna grupa loših ljudi, te da je rešenje za socijalne probleme njihova marginalizacija. Oni su krivi i sve je OK.
Šta se želi, šta se može
I tek sada idu pitanja o realpolitičkom kapacitetu, to jest, onkraj pitanja „želimo li”, treba prvo „možemo li”.
Od onih neposrednih poluga kojima će se evenutalana široka primena lustracije potencijalno ograničavati izdvajamo temeljno zagađeni pravni sistem (koji bi morao da se upregne u ovaj projekat) i koji nije samo problem mnogobrojnih trulih jabuka u buretu, već pre skoro svih trulih jabuka u buretu.
Izdvojmo i potrebnu saradnju bezbednosnih službi koja se gotovo sigurno neće moći obezbediti. Pa zatim policijskih službi. Pa onda i neophodno otvaranje dosijea bezbednosnih službi. Pa tu dodajmo i da je veliki deo moći vladajuće partije smešten iza kulisa i izvan bilo kakvih dokumenata i da uveliko leškari u sakrivenim i nezvaničnim kanalima i lagumima. Da je dosta toga nezvanično, nedokazivo pa čak i nepoznato, da je velika odgovornost svedena na one najniže šrafove, pa je najverovatnije i da će bilo šta što će u budućnosti morati da bude „dokazano” biti nemoguće dokazati. Pa da nastavimo: želimo li da bude i dosledna – lustracija bi morala da zahvati toliko veliki deo administracije da bi elementarno funkcionisanje državnog aparata vrlo verovatno postalo nemoguće.
Procesi koji bi trebalo da budu predmet lustracije okončani su, počevši od privatizacije, preko formiranja buržoazije, do stabilizacije celokupnog političko-ekonomskog okvira
Drugim rečima, lustracija – kad god da je se uhvatimo, postojaće konstantan set problema – pomalo je „nepravna”, rizikuje da udari po kadrovima koji su, voleli mi njih ili ne, neophodni i koji zato često izbegnu „pravdu”, izvedba je poprilično teška i zahteva participaciju onih društvenih frakcija čije je učešće, izgleda, moguće obezbediti samo u veoma posebnim istorijskim okolnostima. Pa ispada da je lustracija na kraju zapravo pomalo odraz nemoći da se neki drugi mehanizmi praktikuju. S tim u vezi je pomalo i refleksija one surovosti nemoćnih koja se često da sresti.
Ko (ne) drži konce
Ali postoji i jedan gotovo epistemološki problem: naime, polazna tačka je aksiom da je politička moć najbitnija, te da ekonomska moć proizilazi iz političke. Posledično, politička moć je ta koja treba da bude regulisana i „kontrolisana”. Pogledano, pak, kroz marksističko sočivo, situacija je potpuno obrnuta: politička moć je izvedena iz ekonomske, i tek je njen sekundarni oblik. Projekcija pravog „centra moći” (akumuliranog kapitala – koji je zapravo drži one „prave konce u rukama”), pa je primarno potrebno kontrolisati ekonomsku moć. Samim tim, oduzimanje političke moći ili zaprečavanje pristupa njoj je, ako se ne obuhvati i ekonomska moć, u stvari je samo šarena laža.
Uostalom, lustracija u Istočnoj Evropi temeljno je obeležena tamošnjim centralnim političko-ekonomskim procesom tranzicije: privatizacijom i potrebama privatizacije. Svi ostali elementi se jesu ili nisu dešavali isključivo kako bi se ovaj centralni proces omogućio ili legitimisao. A prvo je bilo potrebno ukloniti potencijalno nezgodnu konkurenciju u vidu organizovane političke formacije, do tada vladajuće partije, koja ima interes da upravo ona ima suverenitet nad procesom privatizacije i da na njoj kapitalizuje. Zapravo, literatura otvoreno i zapaža tesnu vezu između lustracije i privatizacije, beležeći da lustracija štiti od takozvane „spontatne privatizacije” (u kojoj pripadnici jedne političke elite, uz pomoć insajderskih znanja i veza, privatizuju kritično veliki deo privrede).
Stoga ne bi trebalo da čudi što se kao uspešne računaju lustracija u Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj i ona u Češkoj (na ostalim mestima, bile su uglavnom granično smešne). U tim državama nije postojao strateški interes za kooptiranjem lokalne protoburžoazije. Recimo, u Istočnoj Nemačkoj, celo se društvo jednostavno „utopilo” u administrativni aparat Zapadne Nemačke, pa za time nije bilo potrebe. Drugim rečima, možda je „uspešnost” lustracije obrnuto proporcionalna potrebi za kooptiranjem lokalne protoburžoazije.
Možda bi politički efektnije bilo otkrivanje kompleksnog porekla imovina i ukazivanje ne samo na poreklo ove ili one imovine, već ponajpre na sistematičnost dugotrajne pljačke koju zovemo privatizacijom
Na koncu, studentska se inicijativa čini pomalo anahronom u sadašnjem istorijskom kontekstu. Pre svega, definicija našeg društva kao postkonfliktnog je pod znakom pitanja (možda mi jednostavno nismo postkonfliktno društvo); s druge strane, procesi koji su trebali biti predmet lustracije, prvenstveno privatizacija, finalizovani su, formiranje buržoazije je završeno, nema više potreba za kooptacijama, te je svime time stabilizovan i celokupni političko-ekonomski okvir; da ne pominjemo i neupitnu ideološku hegemoniju. Iz svega toga proizilazi da lustracija možda više ne bi imala bilo kakvu sistemsku funkciju, pa bi samim tim izostala i volja onih relevantnijih faktora za njenu realizaciju.
Poreklo imovine
Ponovo, namesto lustracije, možda bi politički daleko efektnije bilo otkrivanje kompleksnog porekla imovina i ukazivanje ne samo na poreklo ove ili one imovine, već ponajpre na sistematičnost dugotrajne pljačke koju zovemo „privatizacija”.
Međutim, to bi donelo drugi, znatno veći problem: veoma sistematično znanje o karateru tranzicione pljačke nužno bi ozbiljno destabilizovalo centralni ideološki diskurs, onaj o neophodnosti, neizbežnosti i nužnom krajnjem pozitivnom ishodu privatizacije. A niti jedna grupacija, frakcija kapitala ili deo državnog aparata (a možda niti jedna „generacija”, da se vratimo na pitanje sa početka) danas to ne želi. Tako da bi se, po mom mišljenju, i neki novi zakon o poreklu imovine primenjivao veoma ograničeno i to tačno dotle dok njegova primena ne počne da otkriva one malo manje prijatne stvari. Na koncu bi i on – čak i ukoliko pretpostavimo da će se nekako njegova primena i pokušati – najverovatnije bio primenjen tek marginalno i isključivo na kategoriju nekih žrtvenih jaraca.
Dakle, ispare li ušećerene pričice o lustraciji koja se pojavljuje i rešava stvar, ostaje tvrdi materijalni interes i jednostavno pitanje da li ona ikome odgovara. Odgovor je: manje-više nikome. Da ponovimo: od lustracije, tumačim, gotovo sigurno nema ništa, a najverovantije ni od zakona o poreklu imovina. Za takve stvari morali bismo da radikalno pristupimo ozbiljnim i strukturnim intervencijama u samo političko-ekonomsko tkivo društva. I možda bi baš to trebalo da bude prioritet.
