Predsednik države nema nikakav problem da javno saopšti da je imao razgovore sa rukovodiocem inostrane firme koja ima medijsko preduzetništvo i u Srbiji, i da, demantujući tvrdnje da je naručivao kadrovske smene, zapravo potvrdi da su one istinite. Stranim partnerima je govorio najgore o novinarima, urednicima, vlasnicima medija iz sopstvene zemlje i to onima koji su odavno prepoznati kao borci za profesionalno, nezavisno informisanje. Po Aleksandru Vučiću oni su lopovi, kriminalci, teroristi, o njima misli sve najgore i baš ga briga ko će na kom mestu u kompaniji United Media da bude. Nije govorio uopšteno, pominjao je konkretna imena, poznata, u profesionalnoj i opštoj javnosti ugledna. Beskrupulozno, bezobzirno, predsednik je nastavio srozavanje sopstvenog ugleda i ugleda države na čijem je čelu, samouvereno promovišući krajnje neumesan, nepristojan javni govor, kao da je to sasvim legitimno.
Neuspešno disciplinovanje
Kada je sadržaj komunikacije direktora United Group Stena Milera sa direktorom srpskog Telekoma Vladimirom Lučićem otkriven, a dokazano je da je snimak autentičan, raskrinkani su namera i ciljevi. Vučić jeste razgovarao sa Nikosom Statopulosom, direktorom BC Partnersa, ovaj sa Milerom, direktorom UM, a on sa Lučićem. Krajnji epilog je trebalo da bude nepostojanje ili vlasničko/uredničko preuzimanje televizija N1 i Nova S i listova Danas, Nova i Radar. Razume se, planirano je da se to uradi suptilno. Miler prvo da učini kompaniju United Media malom, zatim da smeni Aleksandru Subotić sa rukovodećeg mesta, ali ne može odmah jer bi to bilo neukusno, a onda da sa novim kadrovima disciplinuje nekoliko medija. Drugim rečima, da počnu da se ponašaju kao arsenal režimskih glasila ili da ih nema.
„Mogao sam kad god sam hteo da ugasim N1 i Novu S, ali nisam želeo“, izjavio je Aleksandar Vučić ulazeći u zamku sopstvene loše namere. Čak ni u autoritarnoj Srbiji mediji ne mogu tek tako da se ukidaju
Uživo se već danima dešava drama medijskog levijatana koji se kao biblijska neman iz mračnih dubina, kao personalizacija zla, javlja da pokaže svoju osnovnu prirodu – neprijatelja čoveka. Tomas Hobs je sredinom XVII veka napisao svoje delo Levijatan kao personifikaciju države, a koja treba da ima apsolutnu vlast, tako da poput nemani „proždire“ svoje građane da bi se održali red i mir.
Ovakvo srednjovekovno shvatanje po kome država ima apsolutnu vlast i održava red i mir makar proždirala svoje građane, vidljivo je već neko vreme u Srbiji, kao najava, ali i kao stvarnost. „Mogao sam kad god sam hteo da ugasim N1 i Novu S, ali nisam želeo“, izjavio je Aleksandar Vučić ulazeći u zamku sopstvene loše namere. Čak ni u autoritarnoj Srbiji mediji ne mogu tek tako da se ukidaju jer je za to potreban zakonski osnov, koji čak ni REM, koji je odavno u Vučićevim rukama, nije mogao da pronađe, a sada nema Saveta koji u regulatornom telu jedini može da donese odluku. Neuspeli izbori Saveta regulatora samo su dokaz kome je bezvlašće prostor u kome se najbolje snalazi. Vučićeva poruka: „ako tužilaštvo ne preduzme određene mere, mi ćemo morati da ih preduzmemo“, odnosi se i na medije i na druge oblasti. Koji mi? Država, ali otelotvorena u jednom čoveku koji će da preduzme mere. Počevši da sebi govori „vi“, predsednik ostvaruje volju levijatana: on/država uradiće „ono što se mora“ u pravosuđu, medijima, obrazovanju, po svaku cenu, pa i po cenu žrtava.
Uloga Telekoma
Telekom je u poslednjim činovima medijske drame postao glavni akter, a njegov puzajući monopol pretvorio se u agresivno oružje za čišćenje medijske scene od nepodobnih i širenje prostora lojalnima. Vladimir Lučić je pre pet godina postao direktor ovog državno-akcionarskog preduzeća. Dve godine kasnije informisanje je iz Ministarstva kulture premešteno u Ministarstvo telekomunikacija, a naredne godine, na inicijativu tog ministarstva, pisane su i usvojene izmene medijskih zakona. Niko u tome nije video strategiju vlasti da od najjače telekomunikacione firme napravi i stožer, ne samo mobilne telefonije i interneta, već i elektronskih medija, posebno televizija.
Telekom je u poslednjim činovima medijske drame postao glavni akter, a njegov puzajući monopol pretvorio se u agresivno oružje za čišćenje medijske scene od nepodobnih i širenje prostora lojalnima
Kada su najpre u krovni Zakon o javnom informisanju i medijima unete odredbe po kojima preduzeće u kome je u celini ili delimično državni kapital, može da bude osnivač i vlasnik medija, a zatim te odredbe prenete i u Zakon o elektronskim medijima, namere su postale jasnije. Uzalud su stručnjaci u javnoj raspravi govorili o tome da to nije dobro i da nije ni po dotadašnjim našim zakonima, a ni po evropskim standardima i praksi. Naknadno je otkriveno da su advokati Telekoma obilazili zemlje Evrope ne bi li napabirčili primere gde je tako nešto moguće. Našli su par primera i to je poslužilo kao argument. Protivargument, da u tim državama postoje kontrolni mehanizmi koji ne dopuštaju da se uticaj vlasti kroz takve medije prenese u javnu sferu, odbačen je. Jer, želelo se baš to što je i postignuto.
Uspavani levijatan se budio nekoliko poslednjih godina i potvrdio Hobsovu misao da su u stanju napetosti i sukoba sva sredstva opravdana, pa čak i napad koji uopšte nije izazvan. To se vidi na ulicama, trgovima, univerzitetima, ali i u medijima. Vladimir Lučić se javno hvali da je Telekom Srbija još 2019. godine proizveo više od deset hiljada sati televizijskog sadržaja, dakle pre nego što joj je zakonom to omogućeno, da je ova kompanija obezbedila nacionalno pokrivanje za mnoge televizije, razume se ne pominje da se radi o režimskim televizijama, a komentarišući najnoviju epizodu njegovog razgovora sa Stenom Milerom, zlurado izjavljuje da se nepokorni mediji iz UM grupe boje da će konačno postati nezavisni.
Nedostatak skrupula je i Lučića ohrabrio da slobodno govori o tome kako je Telekom kupio Sport klub iz nekadašnje ponude SBB, iako nije imao novca, tako što su se banke utrkivale da mu daju kredit. A on ga je kupio ne da bi ga razvijao ili eksploatisao, već da bi ga ugasio. Tako je omogućen monopolski položaj Arene sport, koja je državni projekat, kao i monopol samog Telekoma. To što je zakonom zabranjen monopol u oblasti javnog informisanja, nikoga ne zanima. Ako se time ne bavi predsednik države, što bi direktor telekomunikacione kompanije. A monopol je i kada u Kinu povedeš televizijske ekipe RTS-a, Tanjuga, Kosova onlajn, Prve, B 92, Informera i Pinka, televizija koje sve do jedne beskrajno umnožavaju svaku misao Vučićevu i ne dopuštaju nijedno drugačije mišljenje.
Navlačenje mračne koprene na oči javnosti počelo je u Srbiji još pre četrdeset godina. Sa izvesnim pauzama od toga se ne odustaje ni danas, a sadašnja vlast neskriveno pokazuje da želi samo svoju istinu u svesti građana. Nezavisni novinari, mediji, udruženja, opstali su i opstaće uprkos svemu, upravo zato jer su neophodni za i najmanji osećaj slobode. Ta potreba je neuništiva, makar se svela na rupe u zemlji iz kojih će jednoga dana nicati vrbe od kojih će deca praviti svirale, a iz kojih će se razlegati da su u cara Trajana kozje uši. Jasno je da se obračun sa nezavisnim medijima dešava kao uvod u naredne izbore, kad god bili, ali o tim izborima ne razmišlja samo vlast. Onima koji žele da je preglasaju važno je da postoje mediji, slobodni, nepotkupljivi. Kao što piše u Manifestu za slobodno novinarstvo, koji su proteklih dana usvojili urednici onih medija na koje je levijatan razjapio čeljust.
