Dijana Hrka, majka dvadesetsedmogodišnjeg Stefana, jedne od 16 žrtava pada nadstrešnice novosadske železničke stanice, ušla je u štrajk glađu 2. novembra, ispred Narodne skupštine. To može da postane fakat iz istorijskih udžbenika. U njemu bi pisali razlozi Hrkinog krajnjeg izraza očaja i otpora režimu Aleksandra Vučića, koji je društvo uveo u nasilje i represiju. I u kome je korupcija prouzrokovala seriju nezapamćenih nesreća, poput povoda za jednogodišnje demonstracije studenata i građana. Za komemorativni skup, dan ranije, na mestu tragedije, predsednik se zapitao „a šta je u subotu, neka utakmica?“, da bi potom okupljanje procenio kao „debakl“ (blokadera, ustaša, izdajica, kako obično naziva protestante). Time se narugao Srbiji koja je žalila, istovremeno relativizujući sam događaj.
Po sličnom receptu, našao je „pandan“ Dijani Hrki, u Uglješi Mrdiću, narodnom poslaniku iz redova SNS-a, koji je uporedo s njom štrajkovao glađu. Navodno sa svrhom, da „institucije počnu da rade svoj posao“, ali targetirajući samo dve osobe (Nebojšu Bojovića i Milutina Miloševića), sasvim nebitne u koruptivnom lancu.
Sistematsko zlostavljanje Hrke
Žrtvujući ga za svoje ciljeve, dao mu je počasno mesto, na stepeništu Narodne skupštine, čime je Hrka skrajnuta na sam rub aneksa Ćacilenda, na raskrsnicu Bulevara kralja Aleksandra i Takovske. Njoj je priredio neljudsko iživljavanje dozvolivši da se sa razglasa zaori pesma „Pošla majka sina da potraži“, kao vodeća u „svadbarskom veselju“ (koje Stefan neće dočekati).
Na „dernek“ je Vučić dovukao i svoje pristalice sa Kosova, potplaćene ili ucenjene, čime im je oduzeo ono malo dostojanstva. Njih su dočekali slični, kanonadom baklji i petardi. Sa nacionalnih talasa vodeće prorežimske televizije, orile su se poruke mržnje, pomešane s prezirom prema pobunjenoj Srbiji. A podstičući podele i razdor u društvu.
Sve navedeno ojačalo je revolt majke koja je 1. novembra lane, u ruševinama nadstrešnice „videla samo lice“ sina, ne znajući da li „ima telo, ruke, noge“. Postavši još odlučnija da „ide do kraja“, za Radar je opisala taj momenat – kad će je, kako kaže, iz šatora „odneti u mrtvačkom sanduku“.
Nju su sunarodnici, na mig sa vrha, do tada kušali na razne načine: nazivali je pogrdnim imenima, pretili, pa čak i slikom mlađeg sina Nemanje sa iskopanim očima. So na ljutu ranu, slaba je metafora za ono kako se Hrka osećala, postajući simbol protesta.
Još u maju, pre no što će se pobunjeni okupiti na Vidovdan, Vučić je instalirao Ćacilend u Pionirskom parku, pred svojim balkonom u Predsedništvu. (Nehigijensku) šatorsku naseobinu nastanio je „lojalistima“, aktivistima vladajuće stranke i/ili (naoružanim) kriminalcima, ili „onim što hoće da uče“, za razliku od „blokadera, izdajnika, ustaša“. Grupa građana Ne damo Rađevinu taj Zabranjeni grad je na društvenim mrežama proglasila mestom „koje je promenilo moralnu i kulturnu paradigmu ovog naroda“. Drugi su ga zvali produktom straha predsednika.
Da ni jedna majka tako ne sahrani sina
U takvoj atmosferi (prećutnog građanskog rata), lako je bilo provocirati Hrku, čija je želja da se „nijednoj majci više ne desi da (na ovaj način) sahrani sina“. A to bi moralo da bude posao države. Pritisak na zdravu pamet, bilo je i obećanje vlasti da će biti postavljen spomenik u znak pijeteta prema poginulim pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice, umesto da se odgovorni konačno procesuiraju.
Treštanje muzike ispred Narodne skupštine, prestalo je tek petog dana štrajka glađu Dijane Hrke, nakon njenog ultimatuma da će u suprotnom pozvati okupljene da prodru u Ćacilend. „Slučajno“ se taj momenat prestanka zvučnog zlostavljanja unesrećene žene potrefio sa odlaskom Vučića u Brisel, na Samit o proširenju EU. Koja izgleda da (više) ne toleriše nasilje nad demonstrantima, sudeći po Rezoluciji Evropskog parlamenta o polarizaciji i povećanoj represiji u Srbiji.
Hrku su ipak najbolje razumeli roditelji đaka OŠ “Vladislav Ribnikar”, čiju je decu 3. maja 2023. pobio tada trinaestogodišnji K. K. Formiran u ambijentu bahatosti, gde je opšte prihvatljivo da se dete vodi u streljanu i vežba pucanje u pokretne mete oružjem za ubijanje, kako primećuje Ninela Radičević, majka Ane Božović, jedne od devetoro mališana koji su tog dana nastradali. Plus radnik obezbeđenja, Dragan Vlahović.
Treštanje muzike ispred Narodne skupštine prestalo je tek petog dana štrajka glađu Dijane Hrke, nakon njenog ultimatuma da će u suprotnom pozvati okupljene da prodru u Ćacilend
“Iako država, u smislu vladajućih poluga moći, snosi najveću odgovornost za masovno ubistvo u osnovnoj školi, presedan u svetskim razmerama, moramo da sagledamo šta je tim povodom učinilo društvo, težeći da se 3. maj što pre zaboravi”, Radičević naglašava. Porodice ubijene dece prepuštene su same sebi, počev od neorganizovanja psihološke pomoći, do težnji Saveta roditelja da se samo učionica i “eventualno deo hodnika” (citat iz zvaničnog predloga), kao poprište masakra, preinači u Memorijalni centar.
“O kakvom to Memorijalnom centru pričamo, kad društvo ne shvata pojam memoralizacije koji obuhvata razne oblike kolektivnog sećanja na neki važan događaj. Ne moze društvo da čeka da se samo država bavi memorijalizacijom, nju moze da pokrene svaki pojedinac ili grupa građana. U Srbiji, u poslednjih 13 godina ne postoji kultura dijaloga u javnom prostoru, već se svaka rasprava pretvara u okršaj. Od toga najviše koristi imaju tabloidni mediji, ovo plasirajući kao novu vrstu normalnosti.”, naša sagovornica zapaža.
Društvo ne shvata pojam memoralizacije
Događaj o kome pričamo, bila je nacionalna tragedija, a svela se na ličnu, nakon što su spontani protesti Srbija protiv nasilja ispolitizovani. “Po mom mišljenju, 3. maj je sociološki fenomen i mora biti mnogo veći od politike”, kaže Radičević.
Aktuelnu zakonodavnu vlast ona smatra direktno odgovornom kada se radi o promeni Krivičnog zakonika u smislu smanjenja starosne granice krivične odgovornosti. Ali, i takva debata ućutkana je ignorisanjem inicijative roditelja “streljane” dece, o javnoj raspravi na ovu temu. “Tim ćutanjem nas je izvrgla ruglu, što šteti i nacionalnom moralnom kodeksu”, izričita je Radičević.
“Zaprepašćujuće je da ni jedan naučni rad do danas nije objavljen na temu 3. maja, niti se bilo šta drugo učinilo da razumemo zašto nam taj dan dogodio. Sve je išlo u pravcu da se ‘život što pre nastavi’, pa se i nastava u ‘Ribnikaru’ ponovo uspostavila samo nedelju dana nakon ubistva naše dece i Dragana”, ona nastavlja.
Tek pad nadstrešnice društvo je doživelo kao kolektivi problem, ali tek sporadično ga povezujući sa “slučajem ‘Ribnikar’”. Za to vreme, presuda Višeg suda u Beogradu koji je roditelje maloletnog ubice, Vladimira i Miljanu Kecmanović, osudio na ukupno 17 i po godina zatvora, može da se “koriguje” odlukom Apelacionog suda. Ako to “viši ciljevi” zahtevaju.
Iako država, u smislu vladajućih poluga moći, snosi najveću odgovornost za ovaj presedan u svetskim razmerama, moramo da sagledamo šta je tim povodom učinilo društvo, težeći da se 3. maj što pre zaboravi
Ninela Radičević
Dan nakon tragedije u „Ribnikaru“ desili su nam se Dubona i Malo Orašje. Tada je dvadesetjednogodišnji Uroš Blažić iz automatske puške pobio devetoro mladih ljudi, a njih 13 ranio. Raspon godina žrtava bio je od 15 do 26.
I pre ovog stravičnog zločina, ubica je bio u sukobu sa zakonom i poznat po svireposti, ali ga je od sankcija štitio otac Radiša, potpukovnik u Vojsci Srbije. Uroš je za svoje zlodelo dobio 20 godina zatvora, koliko i njegov otac za nedozvoljenu proizvodnju, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, u kontekstu teškog krivičnog dela protiv opšte sigurnosti.
Doživotna bol umesto doživotnog zatvora za ubicu
Povodom masovnog ubistva, predsednik Vučić pokrenuo je akciju prikupljanja oružja od građana, bez naročite koristi, osim samoreklamerstva. Založio se on, populistički, i za povratak smrtne kazne u Krivični zakon, perući se za sve što nije uradio da se masakr spreči i olakša bol ožalošćenima.
Porodice pobijenih i ranjenih su, istina, dobile jednokratnu novčanu pomoć od svojih opština, pa se i dalje povremeno javljaju Fondu B92, ako im treba nešto za šta nemaju sredstva. Tad Fond donira za lekove, ogrev, školovanje… po rečima direktora Verana Matića. „Pružanje podrške nije sistemski rešeno, dok su porodice žrtava isuviše ponosne da bi pomoć same tražile“, Matić konstatuje.
Što se tiče sećanja na usmrćenu mladež, napravljeni su murali na školama u oba sela, kao i u Mladenovcu, od kojih je poslednji oskrnavljen oktobra 2023. Napravljen je i spomen-park Ravni gaj, na pola puta je između Dubone i Malog Orašja, takođe na inicijativu meštana. Umesto doživotnog zatvora za počinitelja zločina, zaštićenog i svojim mladim godinama, porodice pobijene dece dobile su doživotnu bol. Za koju (takođe) gotovo niko više ne mari.
Jedna od brojnih žrtava obolelog sistema jeste i porodica Milomira Milivojevića, nastradalog u požaru u fabrici MB – Namenska, u Lučanima, jula 2017. Skupa sa kolegom Milojkom Ignjatovićem.
Porodica Milomira Milivojevića prošla je sedmogodišnju golgotu odbacivanja od svoje lokalne sredine, odlaganja ročišta, proceduralnih grešaka… ostajući bez sudskog epiloga
Sudski proces protiv generalnog direktora fabrike Radoša Milovanovića i još dvojice rukovodilaca, pokrenut je tek oktobra 2019. Na prvom ročištu u Ivanjici, „spontano“ se okupila grupa od 300 radnika, zapravo dovedena da pruži podršku direktoru. Po diktatu, ili zbilja spontano, jer moral je krhak kad su novac ili ucene u pitanju, okupljeni su izvređali porodicu nastradalog kolege.
Širenje kancera
Porodica Milomira Milivojevića prošla je sedmogodišnju golgotu odbacivanja od svoje lokalne sredine, odlaganja ročišta, proceduralnih grešaka… ostajući bez sudskog epiloga. Otac nastradalog mladića, Milovan, jednom je izustio da svog sina nije mogao da sačuva, ali ga neće prodati, aludirajući na roditelje žrtava niza nesreća u Namenskoj, ućutkane podmićivanjem.
Spisku simptoma društvenog kompleksnog sindroma bolesti, sad već nalik kanceru, treba dodati i stradanje Milomira Jaćimovića, auto-prevoznika iz Novog Sada, koji je sa maloletnim sinom takođe stupio u štrajk glađu. Uništen na sve načine (hapšenjem, kaznama, oduzimanjem autobusa) koji su na raspolaganju državi (čitaj: Vučiću), naprosto nije imao drugog izlaza.
Umesto zaključka, citiraćemo reči jednog gledaoca poslednjeg Utiska nedelje: “Kad sve ovo prođe, a režim ode (putem vanrednih izbora, prema zahtevu protestanata), prvo ćemo morati da se izlečimo, a tek onda pobrinemo za institucije”. “A zašto to da čekamo, zašto se odmah ne potrudimo da postanmo bolji ljudi”, poentira Ninela Radičević.
A kako, kad manipulacija ljudskom nesrećom od strane našeg predsednika nikako da prestane. Menjajući svakih malo pravac, kako bismo ostali što bolesniji.
