Ako iko ima iole sumnje da solidarnost može da pobedi lične interese, lek je da jedan dan provede u zajedničkom spremanju obroka za beogradske studente. Prvi takav punkt formiran je u Beljini, u opštini Barajevo, u domaćinstvu Tolja, poznatijem kao Rođaci sa sela na društvenim mrežama, a izvan trenutnog, revolucionarnog konteksta.
Atmosfera u kuhinji takođe je rođačka, iako je čini netom združena ekipa uglavnom sredovečnih ženica. Prosek „kvare“ tri muškarca, uključujući i domaćina, takva je današnja situacija. Iz velikog zvučnika, novog kuhinjskog „elementa“, trešti domaći rok, popularan u vreme kada su okupljeni bili u uzrastu današnjih protestanata. Zato zborno pevuše, pripremajući se za akciju.
Vajber lista potreba
Ritam ubrzava pokrete seckanja luka i mesa, koji će se uskoro sjediniti u formu gulaša, u ogromnoj šerpi na plinskom šporetu. Ista takva posuda čeka svoj red, dok se na drugoj ringli krčka kupus, jedva prepoznatljiv od komada junetine. Pasulj sa rebrima otpao je iz planova, prema sugestiji „dece na ulicama“.
Kako to? Pa, o svojim potrebama u vrsti i količini jela, studenti obaveštavaju preko vajber-grupe od trenutno oko 250 članova. Na njoj se organizuje i dolazak volontera nečijim kolima, ne bi li se onima bez auta uštedeo trud truckanja gradskim i prigradskim prevozom. Ovde se razmenjuju i informacije o donacijama u novcu i namirnicama, kao i o transportu kuvanih obroka do fakulteta u bojkotu.
„Važno je da imaju da pojedu nešto na kašiku“, roditeljski poriv govori iz prisutnih, izrodivši ideju da se protestanti „nečim i zaslade“. Na raspolaganju družine je gomila keksa i desetak tegli džema, što su „rođacima“ prosledili studenti iz svojih zaliha. „Hajde da napravimo kuglice, i da ih uvaljamo u kokos“, predlaže Aida Ćorović, sledeći domaćinski princip da se sve iskoristi „na najbolji mogući način“.
Aida je, znamo, aktivistkinja, uvek u prvim borbenim redovima kada je zaštita ljudskih prava u pitanju. A takva je prava priroda i aktuelne pobune, zbog čega je tako plamteća.
Aidin predlog inoviranog deserta jednoglasno je prihvaćen, pa se zadaci spontano delegiraju. Jedna melje keks, druga ga „mulja“ sa džemom, dok proces oblikovanja i valjanja obavlja tročlana proizvodna linija. Kuglice izlaze kao sa fabričke trake i pakuju se u PVC ambalažu, pa slika nalikuje živom lancu proizvodnje. Odnekud, iz malog mozga reporterke Radara, pomaljaju se reči pesme Arsena Dedića „kad se male ruke slože, sve se može, sve se može“.
Taj osećaj, očito zajednički, pretvara se u euforiju kad novinarka Milica Čubrilo predloži da se naprave i padobranci, od više tuceta belanaca koje je kod kuće razdvojila od žumanaca. I to se prihvata, pa narednih minuta muziku zaglušuje zvrndanje stubnog miksera. Zatim sledi oblikovanje kolačića kašikom, kada je domaći rok opet deo opšteg raspoloženja, „nikad boljeg“, po rečima skupine.
Bez preterivanja
Ideja da se pripravi i smesa za pastu karbonare, ipak ne prolazi, jer „ne treba preterivati“, kako se zaključuje većinom glasova. Sledeća isporuka je u nedelju, uoči blokiranja Autokomande, kad će „stvarno biti frka“, dok je za danas (četvrtak prošle nedelje) planirano ukupno 350 porcija, prema tabeli koju je napravio Damir Tolja, glava novonastale „familije“.
Tokom rada, svaki čas čuje se „blinkanje“ mobilnih telefona, ostavljenih svuda po kuhinji. Šta je kome stiglo od članova kulinarskog kolektiva, saznaće se tek kad se ruke operu. Tako vesti da su se generalnom štrajku (u prošli petak) priključila i pozorišta, i galerije, knjižare, biblioteke, aj-ti zajednice, restorani, mnoge škole, Dom zdravlja u Zemunu… stižu u momentu kada su padobranci, poslagani u plehove, već u pećnici.
Čita se i Balada o srednjem prstu Draže Petrovića, glavnog urednika Danasa, uveliko viralna. Deli se i informacija da je „Bogoslovski ušao u blokadu“, i da je udruženje Most ostaje predložilo građanima da daju krv, kako bi sutra odsustvovali sa posla bez posledica.
Znaci kolapsa
„Gle, i moja firma, leglo SNS-a, poslala nam je poruku da sutra ne radimo, zbog ‘naše bezbednosti’“, likuje Nataša. Na nju se SMS ne odnosi, budući da je „otvorila bolovanje“, ne mogavši više da „istrpi presiju“. Decu je „poslala kod babe i dede“, što je čini posve slobodnom da, nakon višečasovnog kuvanja, spremljene obroke distribuira po fakultetima u svom komšiluku.
„Bar parking više nije problem“, kaže slavodobitno, referišući na skorašnju informaciju da je „oko sokolovo“ ostalo bez vozila, zbog neisplaćenih rata lizinga. Sve iako data vest nije pouzdana, za nju je još jedan od znakova da „država puca po svim šavovima“.
S njom se slažu i ostali, potkrepljujući ovo „tračem“ da se Vučić „uveliko sprema za egzil u nekoj od arapskih država“. I to je jedini put da se pominje ime predsednika.
Jer, „rođake“ više brine to što se pojedinim fakultetima „isključuje voda“, pa tamošnji studenti mole za flaširanu. Ima i primedbi na račun hladnoće, posebno „na Farmaceutskom, gde su mahom devojke“. Odatle upravo stiže Jelena Radojković, samozadužena za pripremu vegetarijanskih obroka.
Uzvik „stižu obroci, konačno“ označava dolazak konvoja iz Beljine, sa više od 1.000 porcija. Iz hola fakulteta izlazi čitava armija studenata, da bi se primopredaja što brže završila. Svi se ozareno osmehuju
U stvari, ova je grupa kuvara i pomoćnih kuhinjskih radnika (čije se role naizmenično menjaju) i nastala umrežavanjem već angažovanih na podršci blokadama, šireći se na one bez uslova da „bilo čime značajnim doprinesu protestu“. „Ogromna pogodnost je to što je naša kuhinja dovoljno velika i opremljena“, kaže Damir, koji je privremenu udrugu i sazvao.
Presudno je bilo, kaže, njegovo prvo kuvanje za studente, negde krajem novembra. Dok se sa desetogodišnjom ćerkom Minom i dve godine starijim Sergejem, vozio ka Rektoratu sa punim loncem pasulja, Damir je strepeo da će zateći haos, svojstven omladini. Međutim, studenti su bili „tako fini i pristojni“, i odmah napravili špalir da ih propuste, uz „lozinku“ – „doneli su nam hranu, kakvi carevi!“. „Tada sam se baš posramio“, Damir svedoči.
Da i vi ne budete na ulici
Onda su ga Sergej i Mina pitali „tata, otkud ovoliki ljudi“, pa im je objasnio da su to „studenti, što će i oni biti jednog dana“. Ali, da ne bi i oni „bili na ulici, a ne na fakultetima“, nužno je da se „ovoj deci pomogne“. I to se mališanima urezalo, pa se sada Mina, čim dođe iz škole, hvata tiganja da napravi palačinke za studente. Ili zavodi red u kuhinji, na svoj ljupki, detinji način.
Sergej kupuje hleb i nutka prisutne kafom i očevom rakijom-borovnjačom. Minina bliznakinja Mira dolazi do izražaja kad se kuva kafa, ali i kad se oslikavaju stikeri, koji se kao znak pozdrava lepe na kartonske kutije sa određenim brojem porcija. Najmlađi Luka je nadležan za degustaciju slatkiša, u čijem pravljenju nekad asistira.
„Gledali smo da ih što više osamostalimo, jer – nikad se ne zna“, mama Jelena objašnjava zrelost svoje dece. Rečeno se odnosi na doskoro zapečaćenu sudbinu Srbije, te jedini logičan put mladih u emigraciju.
Nova vrsta inteligencije
Sada su svi ovde nazočni ohrabreni. „Današnja omladina je neka nova vrsta inteligencije koju mi ne možemo da ispratimo. Ipak, oni su naša deca, jer su svi naši protesti stvorili kumulativni efekat. Sve ima svoje vreme zrenja, od voćke do društva“, sumira Aida.
Taj „istorijski ‘klik’ prelaska na drugi kolosek razumevanja politike“, koji je „čula bukvalno“, proširiće se na region, a onda i na Evropu, ona predviđa. Iz svog ugla studente hvali grafička dizajnerka Gordana Virković, naglašavajući da je oduševljena njihovom domišljatošću kad su transparenti i drugi protestni rekviziti u pitanju.
„Dođe mi da ponovo upišem fakultet, iz želje da što intenzivnije budem učesnik u promenama“, nadovezuje se penzionerka Mirej Popović. Muškarci su više od dela nego od reči, pa jedan pere sudove, a drugi tovari u automobile za dostavu. Damir je rekao šta je imao, ali bi još da doda: „Vidite tu sreću na njihovim licima! Puno im je srce što mogu za mrvicu da olakšaju borbu studentima.“
Najefikasnije „punjenje baterija“
Noć polako pada na Beljinu, a umor se još ne oseća. Kako? Pa, radi se o veteranima uličnih bitaka za Stari savski most, Generalštab, Sajam, Hotel Jugoslaviju…, i, ranije, protiv iskopavanja litijuma, ukidanja trolejbuskih linija… Ali, ništa kao ovo nije im toliko „punilo baterije“, kako zborno zaključuju.
Stoga je ostalo energije i za primopredaju, osim u slučaju novinarke Radara, koja se distribuciji priključuje u nedelju, pred najavljenu blokadu Autokomande.
Sabirni centar je Veterinarski fakultet, u neposrednoj blizini naciljanog saobraćajnog čvorišta, i tu su pripreme uveliko u toku. Na zaštitne ograde lepe se kartonski znaci „stop“ i polukružno okretanje, i stavljaju pod ulazno stepenište. Kroz prozor prostorija u suterenu vide se nanizani dušeci na naduvavanje, raspremljeni i uredni.
Dođe mi da ponovo upišem fakultet, iz želje da što intenzivnije budem učesnik u promenama, kaže penzionerka
„Gospođo, izvinite, šta vam treba“, novinarku Radara pita jedan od studeneta. Čim se ona predstavi, izraz opreza na golobradom licu prelazi u topao osmeh. Kako da mu iko zameri na direktnom pitanju, ako zna šta su pobunjeni sve iskusili u protekla dva meseca?
Utom, jedan automobil skreće sa kolovoza, ali to su „jataci sa Medakovića“, a ne ekipa iz Beljine. Studenti preuzimaju vodu, sokove, grickalice, toalet-papir…, hitro, jer stižu i druga kola, prepuna hoklica i stolica na rasklapanje.
„Rođaci“ kasne zbog protesta u Barajevu, javlja Aida. Pločnik ispred fakulteta puni se autima i ubrzo postaje zakrčen. U mnoštvu beogradskih tablica, ima ih i iz Pančeva. „Hvala vam na svemu! Vi ste stoput pametniji od nas! Napred do pobede“, kliče neko od vozača, žureći da napravi mesto prvom za njim pridošlim. Još stolica, poneka klupa, šator… vade se užurbano iz gepeka i sa zadnjih sedišta.
Vidimo se sutra
Uzvik „stižu obroci, konačno“ označava dolazak konvoja iz Beljine, sa više od 1.000 porcija. Iz hola fakulteta izlazi čitava armija studenata, da bi se primopredaja što brže završila. Svi se ozareno osmehuju, osim onih što već nešto žvaću od donetog. Kad naiđe tramvaj, mladić u ulozi redara upozorava kolege duvanjem u pištaljku. Kakav skladan organizam, za državu nedostižan, odnekud izvire misao.
U opštem metežu, radosnom i punom neobuzdane nade, nađe se ipak vremena za dogovor: „Sutra se okupljamo što ranije, pa ćemo kasnije da se organizujemo u smene“. Na rastanku, „rođaci“ se zdrave sa „vidimo se izjutra“.
Udarni talas dostave je prošao. Sad se čuje tek poneki zvuk sirene prolazećih auta, kratak, podržavajući. Val tišine nadire. Kad odjednom, tačno u 20:05, ceo grad kreće da se ori od zviždanja, trubljenja, lupanja metalnih predmeta o šerpe i poklopce… Umesto da se sprema na počinak, prestonica se budi, i s njom cela Srbija. Ko bi sad prebrojao tu nemerljivu masu što iskazuje revolt i navija za promene?
I „rođačka“ vajber-grupa „luduje“ do kasnih sati, objavljuju se fotografije omladine, zadovoljne isporukama. Studenti kače raspored sutrašnjih akcija. Do sada nečim sprečeni volonteri, prijavljuju se za kuvanje sledećeg vikenda. Parafrazirano geslo da samo sloga spasava od propasti, pokazuje se kao sasvim istinito. Konačno, što bi rekli pobunjeni.
