Postoji država čiji predsednik krši Ustav svakog bogovetnog dana. U toj državi predsednik optužuje i presuđuje, pritvara i oslobađa. On je tužilac, sudija i branilac. On donosi i sprovodi zakone, dogovara i potpisuje, on je graditelj, delilac para, izvršilac budžeta. On je jednostavno sve u toj državi jer raspolaže monopolom moći, kao i sile. Postoje neki ljudi, u toj zemlji, koji karijerno i ekonomski napreduju kada država nazaduje. Oni počeše da ruše institucije te države zarad dugog, nesmetanog, nekontrolisanog a time i nekažnjivog boravka na vlasti.
Tako je taj predsednik godinama vladao, otimao tas sa terazija Justicije, naročito kada se to ticalo njegove porodice i partije. Justicija, da li zbog poveza na očima ili iz nekog drugog razloga to nije videla ili se bar činilo da ne primećuje. Ona je ćutala kao i svi oko nje.
Zbog svega toga u toj državi narod je bio željan pravde, pravdu je tražio, ali nije mogao da je pronađe. Dugo se pitao zašto pravde nema kada u Ustavu piše da vlada pravo koje počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Zaključio je da postoji raskorak između normativnog i stvarnog, da ono što piše, piše zarad drugih, a ne njih – te da se i ne primenjuje. Shvatiše i da pravosuđe nije u funkciji pravde već u službi izvršne vlasti!
U iznudici a u potrazi za pravdom studenti i narod izađoše na ulicu. Sada tom predsedniku više ne beše dovoljno da tas terazija ponekad pretegne na njemu željenu stranu. On požele da dug i nekontrolisan boravak na vlasti postane večan. Radi ostvarenja tog cilja odluči da Justiciju kazni i načini je sluškinjom.
Studenti i narod okupiše se oko Justicije sa zahtevom da, kao što to u Ustavu piše, zaštiti njihova ljudska i građanska prava, da kontroliše ustavnost i zakonitost rada političkih vlasti. Boginja pravde stade da se premišlja, da li će biti nezavisna vlast, kako to u Ustavu piše ili sluga, kako se to od nje traži.
Ustav postaje mrtvo slovo na papiru, a normativno proklamovani, demokratski sistem evropskih vrednosti u stvarnosti sve više liči na istočnjačku despotiju
Kako joj tada bi otet i mač iz ruke i njime bi zavitlano nad glavama svih, i narod se podeli na predsedniku lojalne, da li što moraju ili što to zaista jesu, i one koji to nisu. Oni se čak i fizički sukobiše! Justicija je morala da donese odluku! Ali kada odluka bi doneta, predsednik joj zapreti! Zapreti donošenjem zakona koji će je disciplinovati tako da će bespogovorno služiti. Zapreti joj da će je zatvoriti u sud i tu držati sve dok ne preispita svoje prethodne odluke, ali i dok „heroje partije“ ne pusti na slobodu. Predsednika podrža ministar pravde, ali i najviši predstavnici sudske vlasti, pa i skoro sva strukovna udruženja i to neko postupanjem a neko ćutanjem. U odbranu struke – Justicije, stadoše samo pojedinci i to imenom i prezimenom, sudije i tužioci, njih 600 i tek jedno do dva udruženja.
Ali čiča-miča, tu ne bi gotova priča.
Priča tu upravo počinje!
Ako vam se ova priča čini poznatom i smatrate da sličnosti nisu slučajne, da sve ima uzrok i posledicu, onda priča zahteva analizu. Analizu, koja neće biti književna već pravna!
Iz tog razloga je u analizi potrebno krenuti od Ustava. Izgleda da o Ustavu ne znamo mnogo. Izgleda da o njemu ne znaju mnogo ni pravnici, ni oni koji bi trebalo da ga brane. U najširem smislu, Ustav predstavlja najviši pravni akt države kojim se uređuju pravna pravila društva. Ta pravila postavljaju granice za vršenje vlasti i one se ne smeju prelaziti.
Ustav Republike Srbije jemči liberalnu demokratiju kao oblik političkog sistema koji kombinuje vladu demokratske većine sa vrednostima ljudskih prava. Ovo je razlog zbog čega je Ustav neophodan svakome i u svako vreme kao poslednja brana u zaštiti neotuđivih ljudskih i manjinskih prava. To je garant da na svojoj imovini nećemo doživeti sudbinu Savamale, da ćemo ostvariti pravo na rad, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, obrazovanje, penzijsko osiguranje, zdravu životnu sredinu, pravo na pravično suđenje… Zaštitu ovih prava građani, često, ostvaruju preko sudova kroz nezavisnost sudske i samostalnost tužilačke vlasti, a kako to piše u Ustavu. Predsednik države, kao diplomirani pravnik, svakako to zna i morao bi biti svestan efekata koje svakodnevno izaziva mešajući se u rad sudija i tužilaca, stvarajući jaz između normativnog i stvarnog. Jaz između pravosuđa i pravde. Ustav postaje mrtvo slovo na papiru, a normativno proklamovani, demokratski sistem evropskih vrednosti u stvarnosti sve više liči na istočnjačku despotiju.
Kada je to počelo? Kada i kako predsednik države krši Ustav?
Svakodnevno, permanentno, preuzimanjem poslova, naročito Vlade i kontinuiranim mešanjem u rad sudija i tužilaca. Jednostavno, kada predsednik države izađe iz okvira svojih propisanih ovlašćenja on krši Ustav, onaj isti nad kojim je položio zakletvu obavezujući se na bespogovorno poštovanje. Nažalost, Ustav je tako passe, jer poštovanje prava nije u simbiozi sa populizmom.
Ovaj manir naravno ima svoju predistoriju – sadašnji predsednik države je ranije kao prvi potpredsednik Vlade, uputio javnost u slučaj Miroslava Miškovića, njegov pritvor i dela za koja bi trebalo da odgovara, a kasnije i u slučaj Dragoslava Kosmajca, „najvećeg narko-dilera“, iako nije vršio pravosudnu vlast. Naravno, prekršio je Ustav.
Predsednik države krši Ustav svakodnevno, permanentno, preuzimanjem poslova, naročito Vlade i kontinuiranim mešanjem u rad sudija i tužilaca
Mešanje u poslove izvršne, zakonodavne i, naročito, sudske vlasti se pojačava sa predsedničkim mandatom. Tabloidna suđenja postala su naša svakodnevica u kojoj predsednik države, iako nema ni ustavnih ni zakonskih ovlašćenja, prezentuje javnosti dokaze, komentariše da li neko treba da bude ili ne u pritvoru, da li je kriv ili ne, vršeći pritisak na pravosuđe i dezavuišući njegov rad. Ovi postupci nisu izazvani dečačkom radoznalošću predsednika ili njegovim neverovatnim radnim elanom, već su rezultat dugotrajne populističke politike koju vodi i koja ograničava pravnu državu i vladavinu prava.
Sve je počelo jednostavno, gotovo naivno, navodno zloupotrebom jedne lične karte i aferom „Asomakum“. Možemo da spekulišemo o tome šta bi bilo da je pravosuđe vršilo svoju vlast na način kako to propisuje Ustav. Da li bi se druge afere zauzdale, da li bi bilo Savamale, Jutke, Krušika, kantrimena, sumnjivih diploma saradnika, naplatne rampe u Doljevcu, pada helikoptera, paljenja kuće novinara, afere prisluškivanja i prezentovanja poverljivih informacija BIA, kontaminiranja dokaza u slučaju Belivuka, Jovanjice, Pandorinih papira, masakra u Ribnikaru, Malom Orašju, Duboni… da li bi došlo do pada nadstrešnice u Novom Sadu?
Nepoštovanje Ustava i proklamovanih načela podele vlasti, te direktno uplitanje predsednika države u sudsku vlast, nije u svakom od navedenih slučajeva bilo istog stepena i težine, ali u svakom slučaju je zahtevalo njegovu političku, a u pojedinim slučajevima i pravnu, odgovornost. Aktuelni predsednik iz svoje funkcije crpi veliku političku moć, koju je pretočio i u faktičku, preuzimajući sve funkcije u državi, pitan je za sve i odlučuje o svemu, iako takvih ustavnih ovlašćenja ni približno nema.
Navedeno je posledično rezultiralo urušavanjem institucija, a time i pravne države, pa i vladavine prava, stavljanjem pravosuđa u funkciju očuvanja partije na vlasti a ne pravnog poretka. Sve navedeno je uzrok nastale posledice u vidu dugogodišnjeg nezadovoljstva građana. Nezadovoljstvo kulminira padom nadstrešnice u Novom Sadu, što je i bio neposredni povod izlaska na ulice. Masovnošću, istrajnošću i doslednošću studenata i građana otpočinje proces oslobađanja od straha. To pak dovodi do pada političke moći predsednika države. Kako bi „povratio“ svoju političku moć kao i moć partije čiji je predstavnik, te obezbedio dalji boravak na vlasti, još intenzivnije, izrazitije, neskriveno poseže za uzurpacijom svih grana vlasti u državi.
U telefonskom uključenju u program TV Informer, 20. 5. 2025. godine, daje izjavu koju su preneli mnogobrojni mediji. Izjavu, kako sam kaže, daje „besan zbog nepravde i neprava“, a sve povodom odluke Apelacionog suda u Novom Sadu da se okrivljenima Mariji Vasić, Lazaru Diniću i Ladi Jovoviću, pritvor, kao mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka zameni blažom merom zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor, uz zabranu korišćenja telefona, interneta i primanja drugih lica u stan.
Ovom izjavom višestruko krši Ustav, uzurpirajući nadležnosti sve tri grane vlasti. Hronološki u izjavi to čini na sledeći način:
- Komentarisanjem konkretne odluke suda u postupku koji nije pravnosnažno okončan
- Ocenom zakonitosti te odluke
- Ocenom ko treba da bude pušten iz pritvora a ko ne, ko treba biti osuđen a ko oslobođen
- Podržavanjem i najavom blokada jedne grane vlasti (sudske), od druge grane vlasti (izvršne)
- Pretnjom monopolom fizičke sile, „neće moći da im prođe ni policija“
- Najavom različitih izmena zakona i propisa koji će „disciplinovati“ pravosuđe
- Etiketiranjem i iscrtavanjem meta na čelu sudija donosilaca navedene odluke i proglašavanjem za „pomagače i izvršioce ideja obojene revolucije, koji prave zločinačke poteze kao što je ovaj danas…“
- Ugrožavanjem slobode medija svojom ocenom rada RTS-a
- Ugrožavanjem dostojanstvo i ličnost Marije Vasić, lica lišenog slobode
- Vređanjem i omalovažavanjem pojedinih predstavnika sudske vlasti nazivajući ih „slugama tuđinaca koji podržavaju banditizam,… huliganima i licemerima“
- Ugrožavanjem autonomije univerziteta i vređanjem rektora Đokića
- Ugrožavanjem samostalnosti tužilaštva.
Da je u trenutku davanja izjave predsednik svestan da mu je pravnim propisima
zabranjeno komentarisanje konkretne odluke proizlazi ne samo iz činjenice da je pravnik i predsednik države čiji pravni okvir mora da poznaje i istog se pridržava već i iz same izjave: „ Ovde je reč o odluci Apelacionog suda, a neko će reći nemaš prava da govoriš. Imam.“
Predsednik zna i da Ustav propisuje da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku, kao i Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi. Ipak istu preispituje vršeći ocenu njene zakonitosti. Kaže: „Oni su jedva čekali da se blokaderima dodvore i donose nezakonite odluke…“
Ako imamo pravo koje ne vlada i državu koja nije pravna, onda imamo obavezu da se borimo. I tu obavezu ima pre svega pravosuđe! Jer pravda se neće vratiti sama. I to je naša borba
U Ustavu piše da sudska vlast pripada sudovima koji su nezavisni, kao i da je sudija nezavisan i sudi na osnovu Ustava, potvrđenih međunarodnih ugovora, zakona, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i drugih opštih pravnih akata, donetih u skladu sa zakonom. Istovremeno zabranjen je svaki neprimeren uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije. Takođe, predviđeno je da niko izvan javnog tužilaštva ne može uticati na javno tužilaštvo i nosioce javnotužilačke funkcije. Predsednik po ko zna koji put preuzima sudsku vlast i to sada i uz povredu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, vršenjem diskriminacije, ali i kršenjem pretpostavke nevinosti i to tako što između ostalog kaže: „Puštate teroriste i pučiste na slobodu posle dva meseca, a momke koji su samo štitili svoju imovinu, svoje imanje, nigde u Americi ne bi bili pitani jer su štitili svoje“. Takođe u delu izjave kaže: „Ostaci, dakle relikti, pomagača i izvršilaca ideja obojene revolucije da prave ovakve zločinačke poteze kao što je ovaj danas i kao što je ovaj pre četiri meseca u kojem drže momke, dečake u pritvoru ni zbog čega… Nikoga nisu dirali nigde. Nikoga nisu nigde napali.“ Kaže i: „A pitam tužioca nadležnog, koji god da je… šta ste preduzeli po pitanju rektora Đokića?“
Ustav predviđa da je pravni poredak jedinstven, da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, čiji odnos se zasniva na međusobnom poverenju i ravnoteži, kao i da predsednik Republike izražava državno jedinstvo. U izjavi predsednik navodi: „ U potpunosti podržavam ideju… gospodina Vučevića…, da Apelacioni sud u Novom Sadu bude blokiran do trenutka… dok ne donesu odluku o puštanju na slobodu ovih lica.“
Zakon o policiji pored ostalog predviđa da policija štiti i unapređuje bezbednost građana i imovine, poštujući Ustavom zajemčena ljudska i manjinska prava i slobode i druge zaštićene vrednosti u demokratskom društvu. Predsednik najavljujući blokadu suda od strane političke partije na vlasti kaže: „… a sad neće moći da im priđe ni policija“.
U nadležnosti Narodne skupštine je da donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije. Pored toga propisana je i hijerarhija pravnih akata te i obaveza Ustavnog suda da ispituje saglasnost zakona i drugih opštih akata sa Ustavom ali i vrši ocenu ustavnosti i zakonitosti. Predsednik, iako ne vrši zakonodavnu vlast, kaže: „I moraćemo da donosimo različite izmene zakona i različite propise.“
Ustav propisuje slobodu medija uz decidirano navođenje da u Republici Srbiji nema cenzure. Predsednik komentariše rad RTS-a pre i posle blokada navodeći: „Onog dana kada su odblokirani, počeli su da se dodvoravaju pripadnicima obojene revolucije… dajući podršku teroristima, pučistima“.
Autonomija univerziteta zagarantovana je Ustavom. Univerziteti, visokoškolske i naučne ustanove samostalno odlučuju o svom uređenju i radu, u skladu sa zakonom. Predsednik pored uvredljivih i neprimerenih reči izrečenih za rektora Đokića navodi i: „i dalje će praviti štetu pokušavajući da sačuvaju bazu svog delovanja za buduće pučeve i za buduće državne udare. I ništa od toga, kamen na kamenu neće ostati“.
Predsednik po ko zna koji put preuzima sudsku vlast i to sada i uz povredu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, vršenjem diskriminacije ali i kršenjem pretpostavke nevinosti
Ustav propisuje da prema licu lišenom slobode mora se postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti. U izjavi se navodi za Mariju Vasić: „Ništa joj ne fali. Jede i pije kao zmaj.“
Pitamo se, zašto izostaje politička i pravna odgovornost predsednika države kada kontinuirano krši Ustav?
Predviđeni postupak za razrešenje predsednika Republike, zbog povrede Ustava, u postojećem sastavu Narodne skupštine ima samo teoretsku, a ne i bilo kakvu praktičnu vrednost. U parlamentu ne postoji jedna trećina poslanika koja bi takav predlog podnela, a nema ni nezavisnog Ustavnog suda koji bi bez obzira na napred navedene slučajeve i utvrdio postojanje povrede Ustava. Političke odgovornosti nema, jer je za nju potrebna ličnost sa integritetom i kredibilitetom.
Ko je, onda, za to odgovoran?
Odgovorni su svi oni koji bez griže savesti izgovore „krši Ustav, pa šta, krše ga i drugi“. Odgovorni su oni sa manjkom kritičkog mišljenja, oni koji zbog ličnog karijernog ili ekonomskog napredovanja urušavaju institucije. Odgovorna su ona strukovna udruženja koja su morala čvrsto da stanu u odbranu Ustava, a stala su u odbranu partije na vlasti. Jer ako imamo pravo koje ne vlada i državu koja nije pravna, onda imamo obavezu da se borimo. I tu obavezu ima pre svega pravosuđe! Jer pravda se neće vratiti sama. I to je naša borba. Jer mi živimo ovde!
