Režim planira vojnu paradu za septembar. U Beogradu. U tom istom gradu promocija mladih oficira premeštena je u kasarnu na Banjici, umesto tradicionalno ispred Skupštine Srbije. Zli jezici bi rekli da je to zbog Ćacilenda.
Čemu ta vojna parada? Hrvatska je članica NATO-a. Kosovo je faktički protektorat pod paskom Zapada. Pokazivati „mišiće“ Hrvatima i „uzdignuti kažiprst“ kosovskim Albancima pripada domenu besmislica; međutim, mogao bi predsednik i vrhovni komandant imati i neke druge motive na umu – pokazivanje „mišića“ pobunjenom delu društva i „uzdignuti kažiprst“ Tužilaštvu za organizovani kriminal.
Ovde tek napomenimo da su vest o hapšenju bivšeg ministra Tomislava Momirovića tabloidi preneli uz naslove o „pokušaju državnog udara“ u kom je „udar“ dobio atribut – tužilački. Dakle, imali smo priliku da nas tabloidi „obaveste“ da je „počeo tužilački državni udar“ i to „po nalogu Evropljana“. Po utabanom šablonu, etiketa kolovođe „državnog udara“ bila je vulgarna i eksplicitna, nalepljena glavnom tužiocu TOK-a, Mladenu Nenadiću.
Kako je policija postala udarna pesnica Vučićevog državnog aparata
Niz nemirnih događaja na ulicama i gradovima Srbije u avgustu, uobičajeno percipiranom kao periodu odmora, muti planirano paradiranje vojske „u oku posmatrača“. Jer predsednik se obratio iz Palate Srbija, a povodom „jezivih“ događaja u Valjevu, „jednako užasnih“ iz Novog Sada, a „malo manje jezivih“ u Beogradu.
Vrhunskin cinizam je da je ženu, nekada visoko kotiranu u policiji, čiji je moralni habitus prilično poznat (Dijanu Hrkalović, bivšu državnu sekretarku u MUP-u), režim upotrebio kao instrument osvete uperen na ženu, mladu, pobunjenu studentkinju (Nikolinu Sinđelić)
„Moje pitanje za sve – koga će večeras da spale, i moje upozorenje ljudima je, a to je upozorenje koje dajem i sebi, koje sam dao i mojim prijateljima iz policije koji se muče, danonoćno rade, ukoliko ne budemo preuzeli odlučnije i snažnije korake – pitanje je dana kada će nekog da ubiju. I to vam govorim na najotvoreniji način, i sazvao sam ovo naše sastajanje i ovo moje obraćanje da bih vam rekao samo da je to jedino što je preostalo, sve drugo su već uradili, ostalo je samo da počnu da ubijaju.
I nisam preterao jer vam kažem – pitanje je dana kada će se to dogoditi. Bukvalno je pitanje dana kada će da krenu da ubijaju otvoreno, na ulici. I tada će reći – ovde je sve u redu – revoltirani građani mirno su ubijali tog i tog. I zvuči vam kao parodija, nije parodija, ja sam ovo sazvao da bih vam rekao šta će da se dogodi. Jer ja vidim kako to ide“, besedio je Vučić.
Poručio je i da sve to radi zbog istorije, da ne bi bilo da nije upozorio na vreme. „I da za godinu-dve, kada nam uvedu te anarho-leve i neke druge vrednosti, ljudi ne bi pitali kako nam se to dogodilo, i nije nas niko upozorio i nije nas niko obavestio. Ili ćemo mi da branimo vrednosti normalnog, pristojnog i demokratskog života, ili ćemo da imamo to da nam dolaze po kućama, šišaju ćerke, tuku žene, majke, a mi da stojimo i gledamo, i da se sakrivamo u mišju rupu, da ne smemo da živimo i da ne smemo da izlazimo nigde. Ili ćemo tome svi da se suprotstavimo, pre svega ceo državni aparat, a zatim i svi drugi normalni ljudi. Ukoliko se budemo plašili, ni od nas, ni od naše države, ni od svega onoga za šta smo živeli sve ove godine, decenije, za šta smo se borili, neće ostati ništa“, poručio je Vučić.
Dakle, predsednik je pozvao, pre svega ceo državni aparat, a zatim i sve druge normalne ljude na odbranu vrednosti „normalnog, pristojnog i demokratskog života“. Kad bismo se bajkovito isključili iz konteksta današnje Srbije, mogli bismo pomisliti da je reč o nekoj „napadnutoj“, a u dobroj meri „stabilnoj i uređenoj“ zemlji, te da je predsednik fin, pravedan, moralan čovek, rečju – skrupulozan.
Mladiće koji su me priveli nisam odmah povezao sa njim (Markom Kričkom). Jedan me je pitao jel’ ćeš ti da rušiš državu, a drugi je držao ruke na glavi, jedva je suzdržavao svoj bes, izjavio je upucaću te u glavu – deo svedočenja studenta fizike Dušana Cvetkovića
Uzmimo u razmatranje udarnu pesnicu Vučićevog državnog aparata – policiju, inače, njegove prijatelje „koji se muče, danonoćno rade“. I pri tome ćemo imati u vidu da ne treba generalizovati policiju, pre svega kao ljude koji čine tu strukturu i sistem, te da tu izvesno ima pojedinaca koji imaju razumniji i umereniji pogled na goleme probleme sa kojima se nose kao profesionalci.
Po čemu će studenti pamtiti komandanta JZO Marka Krička
Studentkinja Fakulteta političkih nauka, Nikolina Sinđelić, koju su nakon protesta u Beogradu odveli pripadnici Jedinice za zaštitu određenih ličnosti i objekata (JZO) u garažu Vlade Srbije, a posle toga u policijsku stanicu u Majke Jevrosime, optužila je Marka Krička, komandanta JZO-a, da ju je šamarao, udarao glavu o zid i pretio kako će da je skine i siluje pred svima.
„Govorio je da će to svi gledati, ja sam bila besna vidno, rekao je ‘treba da me zamoliš da prestanem da te bijem’. Ja sam mu odgovarala, nisam htela da ćutim, on je bio sve nasilniji. U toj garaži smo proveli tri sata, posle su nas odveli u stanicu u Majke Jevrosime. Kad su uveli sve u kombi, rekli su da ja ostanem napolju, ja sam se uplašila da ne ostanem sama sa Kričkom, molila sam policijskog službenika, on mi je pomogao, želela bih da mu se zahvalim, zaista mislim da me je spasio“, svedočila je Sinđelić.
Za njen istup u javni prostor usledila je osveta. Studenti u blokadi, naime, objavili su saopštenje u kom navode da nakon što je njihova koleginica Nikolina javno progovorila o policijskom nasilju od strane Marka Krička, na društvenim mrežama osvanule su njene intimne fotografije i da je „distribuciju ovih fotografija pokrenula Dijana Hrkalović, bivša državna sekretarka MUP-a.“
Treba imati u vidu i to da su intimne fotografije nastale dok je Nikolina bila maloletna i da ih je tada zloupotrebila osoba u koju je ova devojka imala poverenje. Ovih dana režim ju je retraumatizovao, čineći te fotografije aktuelnim na društvenim mrežama. Cinizam – ženu, nekada visoko kotiranu u policiji, čiji je moralni habitus prilično poznat, režim je upotrebio kao instrument osvete uperen na ženu, mladu, pobunjenu studentkinju.
Student fizike, Dušan Cvetković, takođe se našao u grupi studenata koji su dovedeni u garažu Vlade Srbije.
Komandant JZO personifikuje način funkcionisanja ovog režima. O tome svedoči i podatak da su policijski inspektori Slobodan Milenković i Dušan Mitić, zbog informacija da se priprema njihova likvidacija, odbili predlog MUP-a da ih štiti JZO pod komandom Krička
„Na kraju sam i ja imao iskustvo sa Markom Kričkom, mladiće koji su me priveli nisam odmah povezao sa njim. Jedan me je pitao je l’ ćeš ti da rušiš državu, a drugi je držao ruke na glavi, jedva je suzdržavao svoj bes, izjavio je upucaću te u glavu, tu sam se već malo uplašio. Kad smo išli ka toj garaži, podrumu, stali smo pored lica koje ću posle prepoznati kao Krička, čovek paradira značku oko sebe, ne znajući ko je on, na njega sam apelovao – pogledajte šta vam rade kolege, vi imate značku, molim vas gde me vode. Doveli su me do Vlade, izvukli iz kola, svima sam apelovao, vidite šta vam rade kolege“, kazao je Dušan, pa nastavio: „Dosta sam pričao, možda su mi zato stavili lisice. Prepoznao sam po čizmama jednog koji me je prebio, drao sam se ovaj me je prebio, pitao me je hoćeš da te prebijem i sad, rekao sam ne hvala. Tu smo proveli dva sata, ostala su, kad je većina otišla, tri lica – jedna žena i dva muškarca. U ovim situacijama se uhvatimo za najmanju kap ljubaznosti koju nam neko pruži, pravili su se fini, nudili nam vodu, šalili se, ne verujem da su prikladne šale, ta maska se jako brzo skine…”
A kad je došla marica, Dušan je „intimnije“ upoznao Krička. „Prišao mi je, pitao me šta radim na protestu, odgovorio sam građansko pravo, nije mu se svideo taj odgovor, lupio mi je šamar, on i još jedan bez značke su me vukli iza ćoška i sve vreme mi lupali šamare prilično jako.“
Vojnik sa poklonjenim činom spreman je na sve
Biografija Marka Krička prilično je poznata, pa samim tim i njegovo brzo napredovanje kroz bezbednosne strukture u koje ga je uveo Bratislav Gašić. Poznata su i njegova drugarstva sa Zvonkom Veselinovićem i Nikolom Petrovićem. Poznato je i da je, pre nego što je uveden u „pravi posao“, Kričak radio u auto-kući gde su servisirana vozila MUP-a i BIA, te da je na visoke bezbednosne pozicije doveden bez iskustva.
Šta govori podatak da su inspektori Slobodan Milenković i Dušan Mitić, zbog informacija da se priprema njihova likvidacija, odbili predlog MUP-a da ih štiti JZO pod komandom Krička?
Marko Kričak personifikuje način funkcionisanja ovog režima. Njegovo naprednjačko „napredovanje” u karijeri je izvitopereni tok klijentelizma. On to dobro zna, sasvim je svestan benefita, njih u nekim drugim, sređenijim okolnostima nikako ne bi posedovao, i zahvalan je. Beskrajno je veran gospodaru na vrhu piramide. Njegova psihopatska struktura ličnosti je birana, i on to zna, on je vojnik sa poklonjenim činom i spreman je na sve, samo kad bi dobio takvu naredbu, jer zakonska ovlašćenja su, u sistemu u kojem funkcioniše, vrlo mekana, porozna kategorija.
Kako smo stigli dovde?
„Savamala“ je bila ta okretnica, tu je sve već bilo rečeno; ako je afera „Helikopter“ imala neke nedoumice, sve ono što je usledilo od tog aprila 2016, kada je tokom jedne večeri suspendovana država zarad uvertire Beograda na vodi, zapravo je sada objašnjivi sled inverzija koje su nas dovele do pada nadstrešnice i tolkinovskog Ćacilenda.
Vučić je zapravo tim obraćanjem pomerio fokus sa nepopravljivo klimave politike koju vodi na bezbednost, na dramatičnu ugroženost „udobnog“, regularnog života građanina ove zemlje; usmerio je žižu na poželjno uznemirenog čoveka koji gleda svoja posla i ne meša se tamo gde mu mesto nije, dakle, u politiku. To bi bili, iz njegove prenapregnute idealizacije, normalni građani ove zemlje. Međutim, problem je što je takvih građana danas sve manje. Bes koji je prisutan u društvu sve više se lančano povezuje. Čak i oni do juče naprednjački tvrdokorni očevi suočavaju se sa ćerkama i sinovima koji su na ulici.
Zahvaljujući mladima Srbija ima šansu da posle 35 godina prekine krug zla
Ovde je bitno napomenuti da nije u pitanju samo kulturološki generacijski jaz, već, primarno, egzistencijalni antagonizam. Mlade generacije u sve većoj meri odbijaju narativ onih očeva koji se bazira na plemenskoj matrici – mi ili oni. Studenti su to pokazali u Novom Pazaru, poslali su poruku radikalskoj manipulaciji paranojom da to kod njih ne prolazi. Zahvaljujući mladim naraštajima, Srbija ima šansu da prekine tridesetpetogodišnji uprošćeni krug zla u kom su svi izvan pravoslavlja i srpstva proizvoljno pozicionirani neprijatelji.
Vučić se i dalje bori onako kako najbolje ume – opsenarstvom, aktiviranjem kriminogenih paraformacija na ulicama i izlaganjem epigona (Đura Macuta i Ane Brnabić) koji su tu da pokažu da on u ovom sistemu nije sam
Naravno, Vučiću to ne odgovara. Izgubio bi radikalski patetični oreol ne samo zaštitnika nacije, već bilo čega. Naravno, time bi izgubio i „oreol“ srpskog progresa, iako je „vrhovni modernizator“ nepovratno kompromitovan padom nadstrešnice.
No, Vučić se i dalje bori onako kako najbolje ume – opsenarstvom, aktiviranjem kriminogenih paraformacija na ulicama i izlaganjem epigona koji su tu da pokažu da on u ovom sistemu nije sam. Pa onda imamo parodiju njega samog kroz dva živopisna primera.
„Koordinisani ultralevičarski vandalizam predstavlja jasnu pretnju stabilnosti društvenog i državnog poretka, kao i ostvarivanju demokratskih prava svih građana“, naglasio je premijer Đuro Macut.
Ana Brnabić, pak, smatra da je nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu „srušena kao početak obojene revolucije“. „Ne mislim da je nadstrešnica pala sama od sebe, niti da je bio nesrećni slučaj, tragedija, ili bilo kakav proizvod nekih nesavesnih radnji u tom smislu, mislim da je bila planirana diverzija”, rekla je Brnabić.
Za kraj ovog teksta ide prikaz jedne moćne simboličke slike. U Subotici su građani u 16 minuta tišine iskazivali pijetet za poginule pod nadstrešnicom u Novom Sadu. Fokus je na mladoj devojci koja stoji pred kordonom, uporno gledajući u jednog od policajaca. Za to vreme, na suprotnoj strani, pristalice SNS-a puštaju sa razglasa pesmu „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala… nije mala, nije mala, uvek ratovala, i opet će, i opet će, robovati neće.“
Ono što zjapi između devojke i policajca kao da je prepunjeno dešavanjima u Vrbasu, Bačkoj Palanci, Novom Sadu, Beogradu, Valjevu. Taj zjap pun je predsednika, njegovih govora i obraćanja putem televizora, pun je pokušaja da gomilom reči popuni prazninu dok propoveda njegovu istinu; a tu ni reč o Kričku, o kamenicama, pirotehnici i ostalim provokacijama njegovih batinaša, o svom tom nemaru angažovanih huligana prema životima nasuprot njih, ali i životima policajaca (koji su poniženo trpeli SNS kamenice); bez reči o policijskoj brutalnosti, premlaćivanju i mučenju maloletnika, uništenoj imovini onih koji su podržavali studente i građane.
Pogled mlade devojke je smiren, bez trunke mržnje, gneva; može se samo nagađati kako se, takođe, mlad policajac oseća; njegov pogled uporno „luta“ nekud, tik iznad njene glave.
