Štrajk je konfliktni metod delovanja radnika, odnosno sindikata. Aktuelni zakon u Srbiji štrajk određuje kao prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada. Štrajk je moćna aktivistička taktika jer za poslodavce predstavlja direktni finansijski gubitak. Rezultat bi trebalo da bude njihova snažna zainteresovanost za rešavanje postavljenih zahteva.
U odnosu na način odvijanja štrajka, razlikujemo štrajk upozorenja, kružne i tromboza štrajkove u kojima se sukcesivno zaustavljaju pojedini radni procesi ili se fokusira na najranjivije mesto u procesu rada kako bi se sa minimumom troškova ostvarili maksimalni efekti. Okupacioni štrajkovi su štrajkovi kojima se zauzima određena fabrika ili institucija. Posebno je sa stanovišta rejtinga sindikata zanimljiv spontani („divlji“) štrajk koji nije organizovao sindikat, niti ga je sindikat priznao u toku njegovog trajanja. U pozadini ovih štrajkova može stajati klijentelistička pozicija „žutih“ sindikata prema poslodavcima i državi, odsustvo komunikacije sindikalnih struktura sa radnicima, ali i politička instrumentalizacija štrajka iza koje ne stoje sindikati i većina zaposlenih.
Strategije
Pouzdan indikator moći sindikata je i „klasna borba na terenu prava“, posebno nastojanje poslodavačkih lobija da u okviru zakonske regulative oslabe poziciju sindikata kroz norme kojima se otežavaju uslovi i produžuju rokovi za organizovanje štrajka, ili onemogućuju širi „politički“ i štrajkovi solidarnosti.
Predmet pregovora postaju ne samo štrajkački zahtevi već i uslovi za organizovanje štrajka: način donošenja odluke o stupanju u štrajk, obaveza glasanja o štrajku; obaveza najave štrajka; obaveza pribegavanja mirenju i/ili dobrovoljno prihvaćenom arbitražnom postupku pre stupanja u štrajk; obaveza održavanja minimuma procesa rada; uslovi u pogledu predstavljanja i organizovanja štrajka (štrajkački odbori), kao i ograničavanje lokauta (obustave rada poslodavca) i garancije prava štrajkača.
Visoki rizici i troškovi štrajkova zahtevaju razvijenu štrajkačku strategiju. Uspešan štrajk zahteva i uspostavljanje odgovarajuće organizacione strukture, odnosno formiranje štrajkačkih odbora i pododbora koji će se baviti informisanjem i prikupljanjem finansijskih sredstava
Pritisak uključuje, međutim, i pretnje otkazima, premeštanja, iščlanjenje iz „nepodobnih“ sindikata, uz istovremenu podršku i direktno formiranje podobnih, svojih sindikata.
Visoki rizici i troškovi štrajkova zahtevaju razvijenu štrajkačku strategiju. Uspešan štrajk zahteva i uspostavljanje odgovarajuće organizacione strukture, odnosno formiranje štrajkačkih odbora i pododbora koji će se baviti informisanjem i prikupljanjem finansijskih sredstava.
Mora se voditi računa kako o komunikaciji sa samim štrajkačima, tako i o porukama koje će se preneti široj javnosti. Štrajkačima se mora organizovati redovno interno informisanje o toku pregovora, uočenim problemima i predloženim rešenjima o kojima se razgovara.
Za štrajk je bitno da ima svoj okvirni budžet koji uključuje: pravno zastupanje, troškove za odnose s javnošću, hranu i prevoz, te troškove podrške radnicima i radnicama.
„Mit“ o generalnom štrajku
S obzirom na doseg i adresu na koju se upućuju zahtevi razlikuju se štrajk na nivou poslodavca, granski i generalni štrajk. Generalni štrajk još od vremena Sorela i revolucionarnog sindikalizma ima značenje čina kojim se, stvaranjem revolucionarnog etosa, sve zaustavlja i režim prinuđuje na ustupke i konačno pad. No, primera radi, kada je Internacionala, suočena sa opasnošću izbijanja Prvog svetskog rata pozvala radnike na generalni štrajk, oni su, nošeni nacionalnom propagandom i svedeni na ulogu topovskog mesa, zapucali jedni na druge. Unutar procesa deradikalizacije i institucionalizacije, štrajkovi su podvedeni pod pravila ponašanja i režim odvijanja tako da, recimo, istina u smanjenom obimu, funkcionišu vitalne službe i snabdevanje.
Srbija u svojoj istoriji nema primere masovnih generalnih štrajkova. U zaoštrenoj situaciji pred petooktobarske promene 2000, kada su policija i vojska okružile radnike Kolubare u štrajku, sindikalne centrale su pripretile generalnim štrajkom ako dođe do primene nasilja.
Srbija u svojoj istoriji nema primere masovnih generalnih štrajkova. U zaoštrenoj situaciji pred petooktobarske promene 2000, kada su policija i vojska okružile radnike Kolubare u štrajku, sindikalne centrale su pripretile generalnim štrajkom ako dođe do primene nasilja
U protestima i blokadama 2024/2025. zadivljujućim elanom i primerom studenti su, bukvalno u par dana, prešli put od propitivanja šta su to štrajk i sindikati do poziva na generalni štrajk. Podigli su visoko letvicu očekivanja od profesionalnih udruženja i sindikata. Upravo relativno brojne sindikalne centrale sa razuđenom granskom strukturom i složenim procesom izjašnjavanja i odlučivanja moraju pronaći optimalni „krizni menadžment“ unutar koga se nužna funkcija pregovaranja balansira sa odlukom da se paralelno uđe i u štrajkove i obustave rada. Obustave sa opravdanim razlozima i zahtevima koje, međutim, nose visok rizik jer nemaju pokriće u aktuelnoj regulativi o štrajku, koja je smišljena da obesmisli svaki iole radikalniji radnički zahtev. Koja, recimo, i izvodljive oblike šireg otpora poput štrajkova solidarnosti ili upozorenja kojima se mogu recimo, podržati zahtevi studenata ili suprotstaviti se nasilju vidi samo do nivoa solidarnosti unutar grane ili delatnosti. Deo sindikalnog članstva i zaposlenih sklonih vlastima, ili uslovljenih od njih, pokazivaće rezerve prema učešću u štrajkovima sa „vansindikalnim“ razlozima. Sindikati će na kraju morati i da iznude promenu rigidnog radnog zakonodavstva.
Osnovna štrajkačka dilema
Sarita Bradaš u traganju za objašnjenjem „lične jednačine“ za (ne)učešće u štrajku uporište nalazi u Ajzenovoj teoriji planiranog ponašanja. Da bi došlo do akcije treba da postoji namera da se učestvuje u štrajku. Sama namera je određena subjektivnim normama i opaženom procenom rizika od učešća u štrajku. Subjektivna norma se odnosi na opažanje osobe da većina ljudi koji su njoj važni smatra da treba ili ne treba da učestvuje u štrajku. Socijalni pritisak ne dolazi samo od sindikata, kolega/inica u preduzeću, već i od rukovodstva („ako nećeš da radiš, ima ko hoće“), kao i od porodice/prijatelja („ćuti i trpi“). Kontrola ponašanja se odnosi na stepen u kojem radnici/ce opažaju da su sposobni/e da ostvare cilj učestvovanjem u štrajku.
Jednako važna za objašnjenje nespremnosti za učestvovanje u štrajku je procena odnosa snaga aktera na sceni, odnosno niska stopa sindikalizovanosti (naročito u privatnom sektoru), fragmentiranost sindikalne scene i odsustvo saradnje različitih sindikata. Istraživanja pokazuju da je uslov za uspešno organizovanje štrajka uzajamno delovanje dva faktora: sindikalne organizovanosti i grupne solidarnosti. Tamo gde postoje sindikalna organizovanost i radnička solidarnost četiri puta je veća verovatnoća da će radnici/ce učestvovati u štrajku. (Bradaš, Nezavisnost, 2021)
United we stand! Divided we beg! (Ujedinjeni stojimo! Podeljeni molimo!), krilatica nastala u SAD pre 150 godina da bi promovisala udruživanje i solidarnost radnika, u Srbiji je danas aktuelnija nego ikada. Analiza „predrevolucionarnih situacija“, pokazuje da su (1) uverenje o postojanju realne alternative postojećem, o „Srbiji u kojoj bih želeo da živim“, (2) kompetentni akteri u koje se može verovati i (3) na sopstvenoj proceni o isplativosti rizika preduzeti aktivizam i stvorena solidarnost na delu, temeljne pretpostavke za promenu.
