Razmišljajući o tome kako da započnem sa svojim zamerkama svima onima koji su proveli deceniju ili više njih na ulici, pa se razočarali i zato sada šire defetizam promovišući neuspeh kao jedini mogući ishod svakog truda, shvatio sam da im se prvo treba zahvaliti!
Hvala vam što ste svoje potencijalno najbolje godine (namerno ne pišem koje, jer svako doba ima potencijal da bude najlepše, ukoliko ga neko ne upropasti, a na ulicama je i tada bilo svih starosnih grupa) utrošili na borbu za bolje društvo. Hvala vam za svaki antiratni i antirežimski skup. Hvala vam što mi, vaša deca, em se ne stidimo, em se ponosimo vama. Malo li je? To je jedan vidljiv i neosporan rezultat vaših napora koji je veliki, a koga, čini mi se niste dovoljno svesni samo zato što su rezultati izostali. Da li su? Možda neke stvari nisu drastično poboljšane, ali nikada nećemo znati kakve bi one tek bile da se vi niste borili. To su rezultati koji se ne mogu tek tako izmeriti, ali se ne mogu ni sa sigurnošću osporiti. Čini mi se da vam se nismo dovoljno zahvalili za to jer nismo ni bili svesni koliko je velika stvar!
Umorni od borbe
Sa druge strane, ono što je deo vas, verovatno umoran od te borbe i obeshrabren izostankom iščekivanih konkretnih rezultata, a delom i zbog potiskivanja traume, propustio da uradi, jeste konstantno podsećanje i opominjanje na sve strahote tog doba kako bi sve naredne generacije bile u pripravnosti da spreče njihovo ponavljanje.
Hvala vam za svaki antiratni i antirežimski skup. Hvala vam što mi, vaša deca, em se ne stidimo, em se ponosimo vama. To je jedan vidljiv i neosporan rezultat vaših napora koji je veliki, a koga, čini mi se, niste dovoljno svesni samo zato što su rezultati izostali
Nismo kao narod ni dovoljno spominjali heroje koji bi inspirisali ljude da stanu na put tom povratku. Od Steve Žigona na studentkim demonstracijama ’68. godine do Milene Dravić i Dragana Gage Nikolića u Rektoratu tokom studentskim demonstracija devedesetih i mnogih mnogih drugih.
Zaboravljamo heroje, a potiskujemo zločine i – zbog toga nam se ponavljaju.
Postoji onaj ekperiment sa buvama koje mogu da preskaču razdaljinu do sto pedeset puta veću od svoje dužine. Nakon što su ih istraživači stavili u tegle koje su zatvorili poklopcima, u pokušaju da iz njih izađu, buve su konstantno udarale u poklopce tih tegli. Nakon izvesnog vremena, da ne bi padale u nesvest od udaraca, počele su da skaču tačno do tik ispod poklopca. Tu ništa ne bi bilo previše čudno, da se taj trend nije nastavio i kada su istraživači skinuli poklopce! Umesto da izađu, buve su i dalje skakale do iste visine, padajući svaki put nazad u teglu iako se nebo sada jasno videlo. Da li je to zbog toga što su i zidovi tegle providni, a opet boli kad se o njih udari, nije poznato, ali je poznato da će od tog trenutka nadalje ceo život skakati samo toliko i ni centimetar više, plašeći se već previše dobro poznatog bola i razočarenja.
E sad su se pojavili studenti koji imaju neke „svoje buve“ koje skaču mnogo više i koje su tako iskočile iz tegle i poručuju vama ostalima da poklopca nema! A šta vi radite? Tvrdite da ga ima, iako ih vidite sa druge strane stakla. Tvrdite da ste i vi skakali, pa ste samo završili u drugoj tegli koja je manje više ista i da nema smisla samo menjati tegle. Oni vas uporno uveravaju od spolja da drugih tegli nema. Lupaju na to staklo pokušavajući da vas oslobode i dovoljno je samo da i vi to napuklo staklo udarite iznutra nekoliko puta, po mogućstvu u isto vreme kad i oni spolja, pa da se ono rasprsne na sitne komade i da osetite život van tegle. To je ono što bi sve nas konačno diferenciralo od jedne obične „vreće buva“.
Dakle, ukoliko i dalje ne „udarate u staklo“ već širite defetizam šta zapravo želite da kažete? „Ako naša generacija nije uspela da promeni ovaj sistem, nijedna neće“?
Osvajanje slobode
Deluje malo arogantno, a boga mi i naivno, jer ova generacija je unapređena verzija svih prethodnih: brža, fokusiranija, ujedinjenija, solidarnija, istrajnija, duhovitija, mudrija, mirnija i koju god kategoriju još da navedem, ona je u svakoj bolja i od svake prethodne generacije, pa i moje koja im je vremenski jako blizu. Zato ovo jeste primer evolucije!
Nomenklatura sa vrha nema nikakve šanse u borbi sa protivnikom koga do sada još niko nije pobedio, a to je vreme! Istina, kraljica Elizabeta je bila blizu, još se neke nade polažu u Kita Ričardsa, ali su kvote ipak uvek na strani vremena.
Ova generacija je unapređena verzija svih prethodnih: brža, fokusiranija, ujedinjenija, solidarnija, istrajnija, duhovitija, mudrija, mirnija i koju god kategoriju još da navedem, bolja od svake prethodne generacije
One koji nas nigde ne vode, već drže, vreme je već pregazilo! Devedesete se polako, ali sigurno ispiraju iz svesti. Dolaze generacije koje ni jedan jedini dan svog života nisu provele u ratnim vremenima, ali ni u slobodnim. Ovo prvo su odlučne da održe, a ovo drugo odlučne da promene! Za to imaju kapacitet i svesni su toga!
Voleo bih i da vam skrenem pažnju na još jedan rezultat vaše borbe, a to je pouka koju smo svi mi iz nje izvukli: da se sloboda ne osvaja 5. oktobra, ili bilo kojeg drugog datuma: zauvek, ma koliko godina borbe tom danu prethodilo. Sloboda se osvaja svakog dana, dok smo živi. Kada je osvojena, svakog dana se brani i čuva osvojeno!
Ne možemo voz koji je iskočio iz krivih šina vratiti na iste i pustiti da ide dalje očekujući da neće ponovo iskočiti. Društvo koje oduvek ima tendenciju da „iskače iz šina po malo“, treba prvo vratiti na šine, a onda pridržavati i paralelno ispravljati šine ispred njega sve dok konačno ne stigne na stanicu na kojoj nadstrešnice ne padaju na ljude i ne ubijaju ih. Na kojoj mladi ljudi ne presedaju sa vozne stanice na aerodrom za odlazak iz zemlje, već odlaze na poslove za koje su se školovali u zemlji koja je njihova kako bi je vodili napred ka novim stanicama i novim pobedama.
Nije ova generacija nimalo naivna da ne zna da je ušla u bitku Davida protiv Golijata koja je krajnje neizvesna, ali ljudi koji ulaze isključivo u izvesne bitke, one za koje unapred znaju da su dobijene, nisu ništa drugo do kalkulanti.
Na kraju bih završio ovo pismo istim onim čime sam ga i započeo u nadi da ćemo i svi mi završiti započeto: zahvalnošću!
Hvala vama koji niste odustali od budućnosti svih ovih godina, a hvala i vama koji ste delom odustali, ali niste svoju decu tim defetizmom zarazili. Ovo je i vaš uspeh i zato je ova generacija koju ste podigli eklatantan primer evolucije
Hvala očevima koji su napravili, majkama koje su rodile i svima koji su odgajili i vaspitali ovu SUPERGENERACIJU! Hvala vama koji niste odustali od budućnosti svih ovih godina, a hvala i vama koji ste delom odustali, ali niste svoju decu tim defetizmom zarazili!
Ovo je i vaš uspeh i zato je ova generacija koju ste podigli eklatantan primer evolucije.
Na nama svima je da se sada izborimo za budućnost u kojoj će ova generacija želeti da rađa i podiže svoju decu u ovoj zemlji. A kakva će to tek generacija biti!?
