Zahtevi studenata uglavnom su dobro poznati. Svedeni i konkretni, ali višeznačni, mada na prvi pogled tako ne izgleda. Kada govore o neophodnosti da se institucije vrate svojim ustavnim ovlašćenjima, a u vezi sa rešavanjem pada nadstrešnice, onda to podrazumeva da one takve moraju da budu u svim slučajevima i u svim domenima u kojima figuriraju kao autoritet i strukturni element države. Taj zahtev se nužno odnosi i na sve institucije koje su sve svoje pravne i moralne obaveze prenele na jednu osobu pa, prema tome, ponovno uspostavljanje normalnog sistema i strukture države ne može da se ostvari dok one svoje predate i poklonjene ingerencije ne vrate u vlastite okvire. Jednom rečju, zahtev o pronalaženju krivaca za pad nadstrešnice obuhvata mnogo širi obim pojava koje su dovele državu i celo društvo do pada u ambis.
Isto važi i za treći zahtev studenata koji se odnosi na obavezu institucija da procesuiraju sve koji su ih fizički ugrožavali, napadali, povređivali i nasrtali na njihovo fizičko biće. U tom pogledu postoje bleda saznanja da su pokrenute neke tužbe, a tek će se videti šta će sa njima biti.
Moć reči je neograničena. One su stvarale istoriju, podsticale zlo, legitimisale krvoločne vlasti, propisivale opasne zakone, zavodile i pevale, kažnjavale i ubijale
Međutim, ono što ovaj zahtev ne kaže eksplicitno, a podjednako je važno ako ne i više, jeste ugrožavanje, povređivanje, nasilništvo koje se konstantno odvija rečima. Izgleda da se zaboravlja da su reči često mnogo ubojitije i opasnije po život od bejzbol palica, pendreka ili pesnice. Reči imaju snagu najdestruktivnijeg oružja. One ljude šalju na vešala, giljotinu, lomače, pred streljačke odrede i u logore. One započinju ratove, one šire mržnju i destrukciju, one bacaju anateme, one izokreću, lažu, prljaju, uništavaju, ubijaju! Njihova moć je neograničena. Reči su stvarale istoriju, podsticale zlo, legitimisale krvoločne vlasti, propisivale opasne zakone, zavodile i pevale, kažnjavale i ubijale. U eri opšte medijske kakofonije, neprekidnog pričanja po mrežama, gde svako ima pravo da izgovori bilo šta, da blebeće, da se hvali, da laže, da izmišlja zavere, da podržava, da osporava, da „informiše“…, čini se da reči više ne znače ništa, da su izgubile snagu, da je bogatstvo njihovih značenja pojeo kvantitet i neprekidnost njihove cirkulacije kroz etar.
Ali, to nije tako. Reči i dalje imaju nesagledivu moć. Njima se kroje politike, definišu ideologije, prikrivaju istine, stvaraju omraze, poništavaju, izoluju, izobličuju, indoktrinišu i pojedinci i mase. Studenti i građani koji ih podržavaju su predmet najstrašnije, najprljavije proliferacije reči koje dolaze iz centra koji vlada državom i etrom. Te reči su otrovne, mogu da povrede, mogu da smlave, da izobliče, kazne, oskrnave. „Smradovi“, „strani plaćenici koji su dobili milione evra“, nosioci najprljavije „obojene revolucije“, „ološ“, „uličari“, „zavedeni“, „kreteni“, „volovi“, „neradnici“, „narkomani“, „ustaše, separatisti, izdajnici“- to su reči koje se u neograničenom broju šire medijima i po javnim skupovima.
Moć reči je neograničena. One su stvarale istoriju, podsticale zlo, legitimisale krvoločne vlasti, propisivale opasne zakone, zavodile i pevale, kažnjavale i ubijale
Izbacuje ih i svakodnevno ponavlja predsednik svih građana, te postaju mantre, uvlače se pod kožu, ulaze u umove zbog hora ulizica koje ih neprekidno oživljavaju, a pre svega zbog moći onoga ko ih izmišlja i baca u javnost. Prigrle ih udvorice, strani predsednici (Dodik), sveštenstvo, botovi i beskrupulozni mediji. Zbog svega čime izmišljene reči obeležavaju studente i građane koji ih podržavaju, predsednik svih građana misli da ima pravo da ih uništi, što im javno i obećava. Ne zaboravimo šta može da čeka izdajnike, separatiste i ustaše! Za takve svaka je kazna dozvoljena, svako nasilje koje mogu da sprovode institucije ali i zavedeni građani koji misle da vode borbu protiv najgorih, kako su ih u to ubedili. Kao što reče predsednik, ništa normalnije da ih gaze automobili jer im stoje na putu. A njemu su studenti ozbiljno stali na put.
Reči nemilosrdne, ružne, proste, otrovne kovitlaju se oko svih nas a posebno oko naše dece čija čistota uma i srca još uvek ne može da sagleda intenzitet mržnje i zla koje postoji u ljudima i samo čeka da bude pokrenuto. Rečima onih koji imaju moć. Ili, bolesnu dušu i um.
Studenti i građani koji ih podržavaju su predmet najstrašnije, najprljavije proliferacije reči koje dolaze iz centra koji vlada državom i etrom. Te reči su otrovne, mogu da povrede, mogu da smlave, da izobliče, kazne, oskrnave
Pa zato, treći zahtev, iako ne eksplicite, mora da podrazumeva procesuiranje onih koji te reči, otrovne i nasilne, bacaju po celoj studentskoj populaciji i građanima koji ih podržavaju. Reči opasne, preteće, koje bole, udaraju, bodu, prljaju i lažu. Zahtevi neće biti ispunjeni dokle god je etar prepunjen ovim rečima, dokle laž i čisto nasilje pozivaju na linč. Tek kada taj i takav govor bude ukinut, moguće je govoriti o preporodu društva i promeni sistema. Tačnije, kada sistem zatrovanog govora, zatrovanih ljudi, zatrovanih institucija, zatrovane prošlosti, sadašnjosti i budućnosti bude ukinut.
