Posle višegodišnje tišine i odsustva iz javnosti, iako ima „važnu“ funkciju, jer je na čelu državnog Komiteta za saradnju sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, bivši predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić iskrsao je iz „ilegale2. Pojavio se na državnom komemorativnom skupu posvećenom sećanju na žrtve NATO agresije, u ponedeljak uveče, 24. marta, na aerodromu u Batajnici.
Nikolić se do sada nije pojavljivao ni na slavama ili kongresima partije čiji je osnivač i prvi predsednik bio. Ovoga puta stajao je u prvom redu, neposredno uz predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, tri mesta desno od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, držao sveću u rukama i nije baš izgledao zainteresovano da prati skup, koji je svake godine šablonski, i najverovatnije po scenariju i režiji „državnog reditelja“ Dragoslava Bokana, kome se poveravaju takve stvari, kao „proverenom kadru“.
Načelnik Generalštaba skrajnut na periferiju
Iako je padala kiša, Nikoliću očigledno nije bilo teško da napusti udobnost državne vile na Dedinju, sedne u limuzinu Vlade Srbije ispred ulaza i odveze se do Batajnice, na aerodrom „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović“, da bi prisustvovao skupu, po prvi put od 2017, kada mu je istekao predsednički mandat. I poljubi ruku patrijarhu Porfiriju, a onda se u tom rukoljubu smenjuju i Dodik i Vučić.
A u prvom redu, pored Vučića, neizostavnog Dodika s njegove desne strane, „ukrasa“ svih skupova u Srbiji, bilo da se radi o otvaranju autoputa u Grdelici, ili neke fabrike u Kikindi, s leve su stajali predsednica Skupštine Ana Brnabić, premijer u ostavci Miloš Vučević, razni odlazeći ministri… Čudno je bilo kako se potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin nije „progurao“ bliže Vučiću, čiji je donedavno najgorljiviji branilac lika i dela bio, a sad je mu je taj primat preuzela Brnabić.
U prvom redu, pored Vučića i Dodika, „ukrasa“ svih skupova u Srbiji, bili su i Ana Brnabić, Miloš Vučević, razni odlazeći ministri… Čudno je kako se Vulin nije „progurao“ bliže Vučiću. Možda zato što mu je ulogu najvećeg branioca njegovog lika i dela preotela Ana Brnabić
Načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Milan Mojsilović je, već po običaju, skrajnut na periferiju, kao da aerodrom nije vojni objekat koji je 1999. bombardovan skoro svakodnevno. Ima ona anegdota kad razgovaraju dva pilota pa jedan drugog pita „šta bombarduje večeras“ i dobije odgovor „Beograd“, a na pitanje „gde je to“ odgovara „to ti je ono između Batajnice i Straževice“.
Iza još nekoliko redova raznih funkcionera i funkcionerčića, pomoćnika ministara, državnih sekretara, direktora državnih preduzeća i ustanova, lokalnih funkcionera, predstavnika boračkih udruženja, od koje je neke lično formirao Vulin dok je bio ministar odbrane i dao im pare i prostorije, sledi red obezbeđenja prema „publici“, plus ograda. A među „spontano“ okupljenim“ građanima, koji su „spontano“ doveženi autobusima sve članovi ili pristalice SNS-a. To se najbolje moglo videti kad je počela padati kiša, većina napred raširi plave kišobrane sa potpisom Vučića, i logom „AV“. Dron RTS-a, koji je kružio iznad i direktno prenosio, snimio je dosta takvih i unutar, u masi.
Na snimku se videlo i da nije bilo tako puno ljudi, jer su bili raštrkani, da bi se dobio privid masovnosti, a pošto nije isto kad kamera snima sa bine masu u pozadini i kad se to vidi odozgo, jasno je da odziv „naprednjaka“ nije bio tako velik, bez obzira na dnevnice. Zašto dnevnice? Autor ovog teksta slučajno je prolazio pre neki dan Borčom i ispred jedne kuće u dvorištu sede četvorica – petorica ljudi, i sa nekim komuniciraju telefonom, kome je uključen spikerfon, razgovaraju sa ženskom osobom koja im govori da bi u ponedeljak trebalo da se pojave pred mesnim odborom u Krnjači, i da odatle idu u Batajnicu na „dva-tri sata“.
„A dnevnice“, pita jedan od njih, i dobija odgovor: „naravno“. Na upit kolike su, ženski glas odgovara „još ne znamo, videćemo, ali sigurno će biti“. I onda ovaj diktira ko je siguran da dolazi i dodaje „pišite i ovoga, nije član, ali učlaniće se“.
Tomislav Nikolić, osnivač i prvi predsednik SNS-a do sada sada se nije pojavljivao ni na stranačkim slavama i kongresima. U ponedeljak je stajao u prvom redu, uz Dodika, tri mesta od Vučića, držao sveću u rukama i nije baš izgledao zainteresovano za skup režiran u Bokanovom stilu
Šta dve-tri hiljade dinara učine od čoveka u državi „blagostanja“, koja je za susede „ekonomski tigar“.
„Statisti“ su u Batajnicu stigli satima ranije, red autobusa je veliki, sreća pa oko aerodroma ima dovoljno mesta za parkiranje, saobraćajna policija reguliše protok, jer malo-malo pa naiđe neki automobil sa rotacijama, svaki zamenik pomoćnice državnog sekretara ima pravo na to, plus „posebni savetnici“. Iako je Vučić po dolasku na vlast obećao da će rotacije i blinkere imati „svega-pet šest ljudi u državi“. Svi koji su u autobuse ulazili po spiskovima, morali su da prođu i kontradiverzionu kontrolu na ulazu aerodroma, što se vremenski razvuklo, pa onda peške do stajanke, gde je bio određen prostor za publiku, a to nije baš blizu.
I naređeno im je da nema nikakvih zastava, ni transparenata, a ni skandiranja. Ali, naprednjaci ne bi bili ono što jesu, da nisu, dok se Vučić penjao na binu, počeli da skandiraju „Aco, Srbine“. Jače je to od njih.
Vučić i godišnjicu NATO bombardovanja iskoristio za obračun sa „domaćim izdajnicima“
Okolo jako obezbeđenje, ne zna se više kojih službi i jedinica, plus obezbeđenja funkcionera.
Pre govora Vučića održan je pomen žrtvama, a onda se obratio partijarh, poručujući da „mir i ljubav u nama i među nama treba da budu naš nepokolebljivi životni program i cilj, ako želimo da se i dalje nazivamo i budemo deca Svetog Save i Svetog kneza Lazara“. Voditeljka je potom zahvalila Porfiriju na „odabranoj besedi“.
Posle patrijarha, govorio je sin pukovnika Pavlovića, Nemanja, a za to vreme Vučić je nervozno udarao prstima o prste, da bi po završetku govora on i partijarh aplaudirali, pa se „spontano“ pridružili i ostali.
Sledeći je govorio, a ko bi drugi nego Dodik, koji je održao odu Vučiću, jer je on „jedini koji može da ponovo vrati snagu Srbije i dovede je u red“ i njen razvoj, kao i da „nisu u pravu oni koji je zaustavljaju“.
Onda ide dramski program, gde se citiraju izmišljene reči male Milice Rakić, stradale u bombardovanju aerodroma, koja je navodno rekla: „Ali jedino što znam je da vas tužim Bogu“.
Autor ovog teksta pre neki dan u Borči čuo je, jer je na mobilnom telefonu bio uključen spikerfon, kako četvorica – petorica ljudi razgovaraju sa ženskom osobom, koja im govori da u ponedeljak dođu pred mesni odbor SNS-a i da odatle idu u Batajnicu na „dva-tri sata“. „A dnevnice“, pita jedan od njih i dobija odgovor: „naravno“
Vučić u svom obraćanju, po običaju, na početku iznosi statistiku, što mu je omiljena stvar u svim nastupima. Na bilo koje pitanje novinara, makar se ticalo protesta ili kriminalnih obračuna, on odgovara iznošenjem cifara o BDP-u, stranim investicijama, stopi javnog duga i nezaposlenosti… Tako je i ovoga puta morao da kaže da je Srbiju napalo 19 zemalja, koje imaju 67 puta više stanovnika od nje i 288 puta veću teritoriju.
I onda je, naravno krenuo sa obračunom sa „domaćim izdajnicima“, ali i onim koji ih finansiraju sa Zapada, jer su „upumpali milione da dovedu vlast bez narodne volje“, pošto im smeta ekonomski uspeh zemlje.
„Ja sam predsednik Srbije i onima koji prete nasiljem, i pružamo im ruku. Vratićemo mir, stabilnost i poredak u Srbiju. Hoću da ničija majka i otac zbog toga ne zaplaču, hoću da trpimo do krajnjih granica. Zato tražim od vas pomoć. Jer bez vas i svi ovi ljudi bez vas nisu ništa. Vi ste naša snaga. Uskoro ćemo vas pozvati da mirno, demokratski i bez nasilja, pokažemo celoj Srbiji šta želi demokratska većinska Srbija, koja ne želi da dozvoli nasilje. Da hoćemo da budemo Srbija jedna i jedina“, poručio je Vučić svojim pristalicama, među kojima je bilo i maskiranih „ćacija“ iz Pionirskog parka i drugih gradova Srbije, a sudeći po crnim duksericama, kapuljačama i kačketima, i „miroljubivih“ stranačkih batinaša.
Posle „kulturno-zabavnog programa“ skup je završen, funkcioneri sedoše u kolone limuzina parkirane iza hangara i prostora predviđenog za stajanje, a narod polako peške do autobusa, u nadi da će pronaći baš onaj koji ih je i dovezao, jer su u međuvremenu neki morali da se preparkiraju.
