Bilo da gledam odozdo, od Stanice ka Slaviji, ili pak odozgo, sa Slavije ka Stanici, vidim Ga. Bilo da hodam niz Kneza Miloša, od Pionirskog parka kod Skupštine, ka Mostaru, ili pak obrnuto, znam da ću Ga ugledati, bilo sa moje leve (u prvom slučaju), ili pak sa desne (u drugom slučaju) strane. To je reper glavne raskrsnice mog Grada, raskršće dve gradske arterije (saobraćajne žile-kucavice), dve ulice sa imenima srpskih velikana. To je remek-delo arhitekture – srpske, jugoslovenske, evropske, usudiću se – i svetske. To je svojevrsni spomenik koji simbolizuje jedan kanjon, poprište skoro zaboravljene epopeje, ne tako davne, slavne naše prošlosti. Vojska je oduvek bila jedna od najvažnijih komponenti svake države i naroda, a pogotovo našeg, naše istorije, bez obzira na društveno uređenje. To je ansambl impozantnih proporcija, majstorski utkan u zatečeno urbano tkivo. Maestralno delo majstora, ma velemajstora, našeg velikana arhitekture Nikole Dobrovića.
Zar je moguće da Ga uskoro neću moći (u)gledati, ni ja, niti bilo ko drugi? Zar je moguće da ima onih koji su indiferentni prema tako nečem značajnom, koji Ga sa očito nepodnošljivom lakoćom otpisuju (i u naše ime !)? Moguće je – i te kako. Samo u zadnjih desetak godina svedočimo upornim nasrtajima na zatečeno stanje – našu baštinu, našu istoriju. Svedočimo nepovratnom uklanjanju objekata u našem Gradu, devastaciji čitavih urbanih celina. Lista je dugačka (nije ni hronološka, niti je celovita, a nažalost ni konačna): obodi kalemegdanskog donjeg grada, železnička stanica, stara ložionica, stara šećerana, savski amfiteatar, stari savski most, sajam… Logično je očekivati da će se sa nasrtajima nastaviti – Ratno ostrvo, savske i dunavske ade i obale, slobodne zelene i parkovske površine, hipodrom…
Ovaj tekst je svojevrsni apel-vapaj, upućen pre svega svim intelektualcima našeg društva, prvenstveno ovog grada, glavnog grada, bivših, sadašnje i nekih drugih država na ovom istom mestu.
Menja se namena, menja se karakter, ne kao posledica neminovnih transformacija uzrokovanih stalnim promenama u društvu, odnosno kao rezultat osmišljenog daljeg razvoja i unapređenja. Menja se moj i vaš Grad, kao posledica nekontrolisane sprege sumnjivog kapitala i politike, koju odlikuju pre svega korupcija i beščašće. Sve to ugodno ušušureno u mulju raznih sitnih mešetara, pohlepnih prebega, kvazistručnjaka – lažno diplomiranih neznalica i aparatčika partije „za sve i svašta“. Slika se zaokružuje apatičnim i/ili rezigniranim posmatračima, zavedenim, po pravilu slabo obrazovanim podanicima – statistima sopstvenih života a aktivnim posmatračima tuđih.
Što više gledam i razmišljam, čini mi se da je u pitanju nekakav temeljno osmišljen „Projekat promene“, ne samo estetskog izgleda grada, već i njegovog karaktera, duha. Sistematski nestaju njegovi objekti, u materijalno (fizičkom) i simboličnom (memorijskom) smislu. Čini se da neko ima nameru da obezvredi sve do sada postignuto, izgrađeno, upravo uklanjajući i zamenjujući nečim „svojim“, nečim „boljim“, nečim „novim“.
Kako umanjiti nastalu štetu? Sada, samo pojačanim suprotstavljanjem daljoj degradaciji i destrukciji. Sutra, kada se promene okolnosti, postepeno obnavljati i rekonstruisati. Kako budemo bogatiji, pribeći i luksuzu (i žrtvi) uklanjanja eklatantnih primera neukusa!
Dosadašnji načini suprotstavljanja nisu bitno doprineli umanjenju, sprečavanju štete. Svakako treba nastaviti sa njima, odnosno intenzivirati ih. Ohrabrivati dalji rad aktivista iz raznih inicijativa, grupa građana, udruženja i slično. Podržavati i hrabriti zaposlene stručnjake, u relevantnim institucijama, da nastave sa savesnim i profesionalnim radom, bez obzira na pritiske i pretnje. To svakako podrazumeva određene oblike žrtvovanja, počev od mira, komfora. Može se očekivati da će se mere represije povećavati, i poprimati nove i razne oblike, kako se suprotstavljanje bude uvećavalo i njegove forme menjale. Zato je važno uvećati i usavršiti sistem pro bono publico pravne podrške svim gore navedenim ljudima.
Da li smo svesni da uklanjanjem-nestajanjem simbola našeg Grada, nestajemo i mi. Sa tim i sve što smo (svi, svi, svi bez izuzetaka) do sada postigli, kao zajednica i kao svaki njen pojedinačni član?
Strah parališe, ali i stimuliše – diže adrenalin. Danas je taj strah – STRAH, koji čine Strepnja, Teror, Represija, Anarhija i Huliganstvo.
Ovaj tekst je svojevrsni apel-vapaj, upućen pre svega svim intelektualcima našeg društva, prvenstveno ovog grada, glavnog grada, bivših, sadašnje i nekih drugih država na ovom istom mestu.
Obraćam se „poštenoj (najbolji mogući opis) inteligenciji“, jer je očito da postoji i ta druga, drugačija, koja je svojim pogubnim činjenjem (saučesništvom) ili nečinjenjem (pogubnom apstinencijom) doprinela našem sunovratu.
Okolnosti iziskuju da najistaknutiji delatnici, prvenstveno nauke, kulture i umetnosti budu predvodnici te inteligencije u borbi za očuvanje naše kulturne baštine, naše tradicije i identiteta? To je prava i jedina elita, i dan-danas (uprkos svemu)!
Strah parališe, ali i stimuliše – diže adrenalin. Danas je taj strah – STRAH, koji čine Strepnja, Teror, Represija, Anarhija i Huliganstvo.
Zamislite sliku gde se baš ispred Generalštaba okupi u jednom danu (može nedelja, budimo uviđavni) 1.000 intelektualaca, predvođenih upravo spomenutom elitom! Protiv takvog Kordona pameti, policijski kordon nema šta da traži! Dovoljno je 10-15 minuta, bez govora, bez obeležja, panoa, zastava i ostalih atributa protesta. Ta slika bi obišla svet, i predstavljala najrečitiju poruku kako rušiteljima, tako i celom našem društvu, da ne ide baš sve u propast, da ima nade, snage i volje!
Tada bi se, možda, ranije navedeni i opisani strah mogao pretvoriti u svojevrsni slogan, poruku: Srbiji Treba Revolucija Avangarde Hrabrih!
