Koliko god glumatao dobro raspoloženje u najnovijem Instagram obraćanju kojim najavljuje nove građevinske pobede i kakav god plan imao za (prinudno) okupljanje svojih (navodnih) pristalica u Jagodini, predsednik Srbije Aleksandar Vučić morao je, u prepodnevnim časovima petka 24. januara, definitivno shvatiti da se u Srbiji upravo dešava velika promena.
Da nevolja za njega bude veća, proces na koji očigledno nema adekvatan odgovor odvija se brzinom kakvu niko nije mogao da očekuje – čak ni juče, dok su, putem retkih medija i društvenih mreža, prenošeni pozivi za učešće u neformalnom generalnom štrajku i obećanja pojedinaca, organizacija i malih firmi da će se odazvati na taj poziv pobunjenih studenata.
Slike koje od ranog jutra stižu iz cele Srbije ukazuju da, uprkos svemu što nas u narednim danima može zadesiti, ozbiljno poljuljanoj vlasti neće mnogo pomoći sve dosadašnje, današnje i buduće akcije zastrašivanja, poput privođenja predstavnika opozicije zbog blokade auto-puta Novi Sad – Beograd ili pretnje ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović umanjenjima plata prosvetarima u štrajku.
Srbija se uveliko budi i očigledno shvata da prava moć leži u rukama građana. Koliko god patetično zvučalo, nesumnjivo je – tu bazičnu lekciju o demokratiji održali su joj pobunjeni studenti, na pametan, dobro osmišljen, pristojan način, potpuno razoran za autokratsku vlast i njene manipulativne, potuljene, agresivne i često prostačke načine delovanja protiv sopstvene zemlje i građana.
Beograd je blokiran – osim nepregledne mase studenata, đaka, prosvetara, medicinara, IT stručnjaka i svih drugih građana u protestnim kolonama ili skupovima ispred škola i drugih ustanova, na ulicama su, uglavnom, samo vozila gradskog saobraćaja i poneki “nervoznoi građanin”, nameran da prođe kroz protestnu kolonu.
Isto je u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Sremskoj Mitrovici, pa i Jagodini, odabranoj da, u popodnevim časovima, bude prestonica naprednjačke Srbiije…
I deo radnika Kolubare izašao je napolje da se pridruži protestno-komemorativnoj ćutnji, budeći asocijacije na jedan od prelomnih događaja iz vremena oslobađanja od prethodne vladavine slične vlasti, oktobra 2000. Čak i skijaši na Kopaoniku stoje demonstrativno ćuteći.
Ima i procena da je na ulicama širom zemlje najviše protestno okupljenih građana u jednom trenutku ikada.
Teško je sabrati sve informacije koje stižu različitim kanalima – preko ono malo medija koji ne učestvuju u propagandnoj akciji provladinih medija pod zajedničkim nazivom “Propao generalni štrajk”, preko društvenih mreža, privatnim kanalima zahvaljujući uzbuđenim građanima.
Osim puta ka Novom Sadu, blokiran je i auto-put ka Nišu, kod naplatne rampe Vrčin. U Užicu je zaustavljen saobraćaj na magistralnom putu ka Zlatiboru…
Primećena je i briga za infrastrukturnu bezbednost, čiji je izostanak od nadležnih institucija i pokrenuo lavinu – pred Brankovim mostom u Beogradu studenti dele ljude u grupe, kako ih ne bi bilo previše na mostu u istom trenutku i upozoravaju: „Bez marširanja, bez skandiranja, bez zadržavanja…“
Optimizam se valja ulicama Srbije. Kako god da vlast odgovori na rastući talas promena – možda već tokom dana – istorija se već piše.
