Fenomen koji mesecima zaokuplja pažnju javnosti, ali i istraživača, jesu studenti i njihov, za sada neformalni pokret, koji je podstaknuo različite procese u prilično uspavanom društvenom i politički jednoličnom okruženju. Razvoj „pokreta” može se analizirati iz više srodnih perspektiva: načina odlučivanja, upravljanja i pristupa liderstvu; brendiranja i marketinga pokreta; kao i njegovih vrednosti i kulture.
U javnosti, pokret se afirmisao kao leaderless ili bez liderstva. Istovremeno, budućnost svakog društva, između ostalog, zavisi od lidera, pristupima donošenju odluka, ali i odnosa ljudi prema formalnim nosiocima moći.
Zapažanja i zaključci u ovom tekstu izvedeni su na osnovu sveobuhvatnog istraživanja sprovedenog od januara do juna tekuće godine, koje je uključivalo online anketu i intervjue sa studentima u sva četiri univerzitetska centra u Srbiji.
Promena paradigme
Studenti su većinski pripadnici Generacije Z i ova činjenica delimično objašnjava načine njihovog funkcionisanja, razmišljanja, formiranja stavova. S druge strane, njihovi dominantni modeli, drugim generacijama, poput Gen X koji su većinski roditelji generacije Z, prilično su neshvatljivi i zbunjujući.
U javnosti, pokret se afirmisao kao leaderless ili bez liderstva. Istovremeno, budućnost svakog društva, između ostalog, zavisi od lidera, pristupima donošenju odluka, ali i odnosa ljudi prema formalnim nosiocima moći
Zumeri su rođeni približno od sredine 1990-ih do ranih 2010-ih, najčešće se smatra od 1995. do 2012. Često se nazivaju i iGen ili post-milenijalci. Mnogi istraživači tvrde da je tehnologija osnovni uzrok generacijskih razlika, i da je svaka generacija drugačija zbog tehnologija koje su dominantne tokom njihovog odrastanja tj. jedinstvenih iskustava kroz koja se prolazi u tom formativnom periodu. Ono što je evidentno je, da je upravo Generacija Z odrasla u eri brzog tehnološkog napretka, digitalnih medija, mnoštva društvenih mreža i pametnih uređaja, što je značajno uticalo na njihove načine komunikacije, obrazovanje, i životni stil. Teoretičari smatraju da bez obzira na geografsku lokaciju na kojoj se nalaze, pripadnici Generacije Z imaju slične karakteristike: više vrednuju iskustva, nego novac i materijalna dobra; traže autentičnost i tragaju za sopstvenim modelima, žele da kreiraju, i ne vole nametnute obrasce.
Stoga, imajući u vidu pripadnost Generaciji Z, osnovno pitanje je kakvo je poimanje modela liderstva koji se organski kreirao i koji su grupno usvojili?
Najveći deo studenata koji je učestvovao u istraživanju navodi iskustva koja se, prateći teorijske konsultacije, mogu označiti kao deljeni ili distributivni model liderstva. Ovaj model je prvenstveno pojava na nivou grupe, i karakteriše ga zajednički cilj, i deljeni, kolektivni identitet. To ne znači da individualnog liderstva nema, naprotiv, ovo grupno liderstvo itekako pretpostavlja jednu od najcenjenijih individualnih veština unutar grupe, a to je inicijativa i preduzetnički duh. Izbor ovog pristupa je očekivan i logičan iz više razloga, i ako se posmatra iz zumerske perspektive, njihovo verovanje da svako treba da ima mogućnost glasa i participacije, bez diskriminacije, neminovno kreira deljeno liderstvo.
Sem modela deljenog liderstva, za koji se opredelilo najviše studenata u ovom istraživanju, oni prepoznaju u svom načinu organizovanja i ono što teorija naziva vrednosnim modelom liderstva. Pitanje o specifičnim vrednostima koje predstavljaju osnovu kolektivnog identiteta je pokazalo da su to za njih bazične društvene vrednosti, ako ćemo biti specifičniji, vrednosti Evropske unije koje su definisane Lisabonskim sporazumom (i koje su obavezujuće i za države članice i za zemlje u procesu pristupanja). Očekivano, ubedljivo se na lestvici vrednosti izdvojila društvena pravda, a potom sloboda, jednakost i solidarnost. Ovo su vrednosti koje su, na osnovu naših rezultata, najvažnije za opstanak i razvoj društva, a preslikavaju se i u odgovorima na pitanja šta predstavlja primarni motiv za učestvovanje u blokadama i protestima. Sem borbe za vladavinu prava, studentski motiv su šire društvene promene i nezadovoljstvo radom institucija.
Očekivano, ubedljivo se na lestvici vrednosti izdvojila društvena pravda, a potom sloboda, jednakost i solidarnost. Ovo su vrednosti koje su, na osnovu naših rezultata, najvažnije za opstanak i razvoj društva, a preslikavaju se i u odgovorima na pitanja šta predstavlja primarni motiv za učestvovanje u blokadama i protestima
Treći model koji se izdvojio je transformativni, što znači da studenti prepoznaju da sem tranformišućeg uticaja na društvo i različite grupe zainteresovanih javnosti, oni transformišu i interno akademsko okruženje, svoje fakultetske zajednice. Većina je odgovorila da je protest promenio i njih same, i njihovo neposredno okruženje, uglavnom pozitivno.
Svi navedeni modeli liderstva u okviru studentskog pokreta potpuno se uklapaju u svetonazore Generacije Z: cene autentičnost i originalnost, horizontalno vođstvo, bez formalnih ili neformalnih hijerarhija, imaju visoku osetljivost na bilo kakvu vrstu diskriminacije, potrebu za inkluzijom, ali i specifičan odnos prema autoritetima. S druge strane, vrednosni aspekt nije zanemarljiv, i kolektivni identitet, koji se odnosi na osećaj pripadnosti i zajednički cilj neke grupe, zasnovan je na vrednostima. One su bile kohezivni faktor koji je brzo i efikasno doveo do šire mobilizacije.
Ipak, deljeno liderstvo, iako mobilišuće i vrlo efikasno na početku, nije pogodno za donošenje strateških odluka koje zahtevaju jasno definisanu viziju. Ovakav pristup sve više će predstavljati opterećenje, jer, između ostalog, neminovno će se pojaviti razne interesne grupe koje će pokušavati da nametnu svoje principe, ali i svoje ljude, videći svoju šansu u rascepkanosti predloga i odluka po plenumima.
Drugi veliki problem ovog modela je, naravno, vremenska komponenta, koja u kriznim situacijama igra presudnu ulogu. Vreme koje je bilo potrebno za usaglašavanje stavova i pretpostavljenu participaciju kroz mehanizme poput Visokog saveta delegata (VSD, okuplja delegirane predstavnike svih fakulteta koji samo glasaju u ime svojih fakulteta za predloge koji su prethodno stavljeni na dnevni red, a koje predlažu pojedinačni fakulteti) imalo je svoju cenu. Neke od posledica sporosti odlučivanja, već su se desile, jer su zbog inkluzivnosti i participacije, kao i neusaglašenosti odluka, pogotovo oko velikih skupova, bile evidentne.
Treći, i najbitniji aspekt je da ukoliko nema strukture koja koordiniše i upravlja aktivnostima na formalan način, i koja može da preuzme odgovornost, neće moći da se drži korak sa dešavanjima koja će se ubrzavati, i usložnjavati, pogotovo u situaciji u kojoj su se pridružile grupe građana, aktivisti, deo opozicije. Komunikacijske poruke ukoliko ne budu usaglašene, jasne i jedinstvene, stvaraće prostor za manipulacije i pogrešna tumačenja.
Nemoguća poređenja
Jasan je studentski otklon spram političkih individualnih autoriteta, struktura, i skepsa spram nekih prethodnih modela studentskih pokreta. No, strukture su neminovne ukoliko studenti imaju zajedničku ambiciju i žele da nastave da budu grupa koji „vodi” procese koji su započeti i koji su nepovratni. Opterećenje (ne)uspehom Otpora je nepotrebno, i poređenja su skoro pa nemoguća. Ono što se desilo sa pojedinim „liderima” Otpora su njihovi individualni izbori, i ne odslikavaju suštinu onoga što su zajednički postigli.
Povrh svega, čini se da ova generacija pokušajima kreiranja novih demokratskih participacija i modela, načinima odlučivanja i organizovanja, utiče na tzv. indeks distance moći u društvu i celokupnu nacionalnu kulturu. Pomenuti indikator, koristi se za procenu odnosa nivoa moći različitih grupa u društvu ili organizacijama. Naime, ukoliko je percipirana distanca moći veća, to je i nejednakost veća.
Iako ne postoje novija istraživanja na ovu temu, jedan raniji rad sociologa Mojića, pokazao je da u organizacijama niži nivoi zaposlenih su prihvatali da im manja moć pripada po “prirodi” pozicije, kao i da je autoritarni stil vođstva dominantni obrazac ponašanja menadžera u organizacijama. Grupe teoretičara kroz ovaj parametar analiziraju nacionalne kulture, i naša je po dostupnim istraživanjima, uvek imala visok indeks moći. To delimično objašnjava modele upravljanja i dugotrajnost tzv. „jakih” i autoritarnih lidera, u našoj kulturi. Sve to zajedno studenti, kao najprogresivniji deo društva, kritički posmatraju, ali i kroz svoju praksu pokušavaju da dovedu u pitanju, nudeći nove mehanizme odlučivanja i participacije (na primer, zborove).
Ipak, ono što je preko potrebno je precizna i jasno komunicirana vizija, ali i struktura koja će da tu viziju iznese. Ona ne mora da uključuje pojedinačne „studentske lidere” koji bi bili vidljiviji i izloženiji javnosti, ali mora studente kao dominantnu snagu. Princip rotacije i deljenog modela liderstva može biti primenjen i u formalnoj strukturi, koja je okupljena oko osnovnih društvenih vrednosti i principa za koje se kolektivno zalažu i koje čine deljeni identitet.
Deo građana se tome nada, a deo sa pravom očekuje.
