Često se ministar prosvete Dejan Vuk Stanković naziva „ministrom osvete“. Iako je ova igra reči duhovita, njome se pomenutom ministru pridaje značaj od koga je on udaljen svetlosnim godinama. Naime, pojam „osvetnika“ nužno je povezan sa određenim nivoom samostalne moći, sa spremnošću na odvažnost koja za sobom povlači nemali rizik i sa nekim harizmatičnim obeležjima. Termin „Nemoćni osvetnik“ je contradictio in adiecto, „drveno gvožđe“.
Dakle, Dejan Vuk Stanković je sve drugo samo ne osvetnik. Kao ministar prosvete, on ne uživa nikakav autoritet u intelektualno-kulturnim krugovima, već služi kao osoba za podsmeh i izrugivanje. A kako i ne bi kada je autoplagijator čije su delo koje je autoplagirao citirali, u najboljem slučaju, neki iz njegove rodbine i nekolicina njegovih prijatelja. Po svom doprinosu naučnom radu, on je intelektualni patuljak. Moć koju mu daje ministarska funkcija je kvazimoć, jer je to moć koja nema svoje poreklo u njegovom vlastitom renomeu, priznatosti u javnosti niti u njegovoj vlastitoj sposobnosti ubeđivanja već u moći drugoga koji mu to u nameri da ga ponizi javno stavlja do znanja: tu si da bespogovorno obavljaš prljave zadatke i dok ti ja dozvolim da budeš ministar; nisi ti tu da razmišljaš svojom glavom, već da igraš u lutkarskoj predstavi u kojoj ja vučem konce.
Istinski motiv masovnih čistki „partijske države“ je bio bezobzirno kažnjavanje prosvetnih radnika i učenika, koji ne samo što su podržali studentski i učenički bunt već su i ispoljili odvažnost da se bore za ustavom ustanovljeni autonomni status obrazovnih ustanova
No izgleda da se dodvorička uloga našeg intelektualnog i moralnog patuljka bliži kraju. Ali ne zbog nelojalnosti – lojalnost je neizbrisiva crta njegove psihološke konstitucije; on i ne ume ništa drugo do da bude totalno lojalan svakoj vlasti – već zbog toga što je jasno da do obećanog „kroćenja“ prosvete neće doći, uprkos „ministrovog ubeđivanja“ da se u toj oblasti zavodi red u skladu sa zakonom, bez ikakve represije. Razlozi za smenu ogromnog broj direktora škola bazirani su, ističe on, na nalazima prosvetne inspekcije. Jedan broj je naprosto otišao zato što je dao ostavku. Uz to je rekao da je pravo direktora škole da procene da li onima koji su bili zaposleni na određeno vreme treba produžiti angažman ili ne, zaboravljajući pri tome da napomene da je reč o ideološki podobnim direktorima koji su u praksu uveli kriterijume svetovne ideološke inkvizicije.
Njegova do dosade ponavljana opravdanja ogromnog otpuštanja i kazni u čitavom obrazovnom sistemu (disciplinske mere, inspekcijski nalazi, tehnološki viškovi) koji vode sve većem rasulu toga sistema, ne mogu prikriti represiju širokih razmera nad nastavno-profesorskim osobljem i učenicima, koju treba nazvati pravim imenom – ideološki motivisanim čistkama staljinističkog tipa. Istinski motiv tih masovnih čistki „partijske države“ je bio bezobzirno kažnjavanje prosvetnih radnika i učenika, koji ne samo što su podržali studentski i učenički bunt već su i ispoljili odvažnost da se bore za ustavom ustanovljeni autonomni status obrazovnih ustanova.
Pošto naš pajac, presvučen u ruho ministra, često pominje zakone, valja ga obavestiti da prosvetni radnici, po zakonu, imaju obavezu ne samo da učenike uvode u svet znanja već i da im istovremeno razvijaju sposobnost samostalnog kritičkog mišljenja. Direktor škole, po zakonu, bavi se organizacionim problemima i nema pravo da ocenjuje stručnost i vaspitni rad nastavnog osoblja. Pošto se Vuk Stanković često okomljuje na proteste srednjoškolaca, izgleda da on kao i njegov partijski saborac Vladimir Đukanović smatra da su deca do punoletstva vlasništvo države, čemu bi mu po svojoj prilici aplaudirao „veliki demokrata“ predsednik Severne Koreje.
No, na njihovu žalost, deca imaju pravo po međunarodnim konvencijama o pravima dece na okupljanje i mirne proteste. A u načelu gledano, sami zakoni mogu bili legitimni povod protesta, pri čemu i po našem ustavu i po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima čiji smo potpisnici, pojam mirnog masovnog protesta uključuje kršenje u njoj navedenih zakona i ometanje uobičajenog načina života. Drugim rečima, masovni bunt bez ijednog kršenja zakona niti je ikad postojao niti postoji, niti će postojati.
Pošto se Vuk Stanković često okomljuje na proteste srednjoškolaca, izgleda da on kao i njegov partijski saborac Vladimir Đukanović smatra da su deca do punoletstva vlasništvo države, čemu bi mu po svojoj prilici aplaudirao „veliki demokrata“ predsednik Severne Koreje
Suma sumarum: pošto je očito da vlast mirne protestante koji predstavljaju većinski deo Srbije neće moći da zastraši podizanjem represije na sve veći nivo, glavni krivac za ovu duboku krizu naravno neće optužiti sam sebe već će nužno bez ikakvog sažaljenja i samilosti tražiti i naći „žrtvenu jagnjad“ među kojima će se po svoj prilici naći i „čovek bez ikakvog identiteta“. Velika je iluzija misliti da je Srbija podeljeno društvo. Postoji samo jedna Srbija – ona koja se oslobodila straha i koju, pošto je svoje unutarideološke razlike privremeno stavila u zagrade, objedinjuje samo jedan cilj – svrgavanje minorne korumpirane, kompradorske, antisrpske vlasti kao emanacije apsolutnog zla, koja ni uz upotrebu aparata sile i ucena ne može više okupiti ni u jednom iole većem gradu više od nekoliko hiljada ljudi. Dakle, na delu je – društvo versus režim koji nema niti će ikad više imati legitimitet.
