Obrazovanje ulazi u fazu u kojoj tehnološke inovacije više ne deluju kao „pomoćna sredstva“, već kao faktor koji menja samu logiku učenja, poučavanja i vrednovanja. U toj promeni, veštačka inteligencija nije cilj reformi, nego instrument koji, kada se pedagoški pravilno upotrebi, pojačava kvalitet učenja, a kada se koristi površno, samo razotkriva slabosti tradicionalnog sistema, naglašava prof dr Danimir Mandić, dekan Fakulteta za obrazovanje učitelja i vaspitača.
„Upravo zato je suština reforme u Srbiji manje u deklaracijama i više u promeni unutrašnje kulture nastave, u načinu na koji se planira čas, postavljaju ishodi, organizuje učenička aktivnost i daje povratna informacija“, precizira Mandić.
Pomenuli ste slabosti tradicionalnog sistema učenja. U čemu se one sastoje i šta su ključni razlozi za suštinsku reformu obrazovanja?
Tradicionalna nastava u našem kontekstu i dalje je najčešće organizovana kao linearni tok u kom nastavnik izlaže, a učenici slušaju, dok je provera znanja odložena i uglavnom sumativna. U takvom modelu ishodi učenja često ostaju formalno navedeni, ali funkcionalno odvojeni od aktivnosti u učionici, a formativno vrednovanje, iako normativno prihvaćeno, lako se svede na administrativnu formu. Dostavljeni materijali direktno naglašavaju ovaj raskorak između onoga što je sistem formalno uveo i onoga što škola svakodnevno praktikuje, pri čemu dominiraju „tradicionalni model časa od 45 minuta“ i centralna predavačka uloga nastavnika.
Nove tehnologije se ne uvode dekretom, već se usvajaju kroz bezbedne, mentorisane situacije u kojima nastavnici stiču kontrolu, kritički sud i pedagošku sigurnost. Zato je reforma obrazovanja u Srbiji pre svega pedagoška, a tek onda tehnološka, jer se vrednost meri kvalitetom učenja i sposobnošću učenika da razume, primeni i misli, a ne brojem digitalnih alata u učionici
Istovremeno, Srbija je u poslednjih nekoliko godina napravila važne korake koji pokazuju strateško usmerenje ka digitalnoj transformaciji. Pored širih programa digitalizacije, naglašeno je da je predmet Digitalni svet uveden u niže razrede osnovnog obrazovanja, dok je Informatika i računarstvo obavezan od petog razreda.
Da li je to dovoljno, ili su neophodne još neke promene?
Samo uvođenje predmeta ne rešava problem ako se digitalno učenje posmatra kao izdvojena zona, a ne kao novi kontekst u kojem će se sve discipline menjati – od jezika i matematike do umetnosti i građanskog vaspitanja. Upravo zato je koncept digitalnog građanstva važan kao „kičmena tema“ škole: deca žive i uče u digitalnom svetu, pa obrazovanje mora da obezbedi bezbednost, aktivnost i odgovornost u onlajn okruženju, uz materijale i obuke nastavnika koje sistemski razvijaju institucije poput Zavoda za unapređivanja obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) i oslanjaju se na preporuke Saveta Evrope. U tom ambijentu, veštačka inteligencija u obrazovanju otvara mogućnosti koje klasični model ne može efikasno da postigne u okvirima jednog časa i jednog nastavnika.
Šta su ključne prednosti veće primene veštačke inteligencije u odnosu na klasični model obrazovanja?
Prva promena je personalizacija: umesto jednog tempa i jedne putanje za sve, veštačka inteligencija omogućava diferenciranje zadataka i podrške tako da različiti učenici mogu raditi različite aktivnosti, ali će i dalje ići ka istom ishodu. Druga promena je prelaz sa retke provere na kontinuirano praćenje napredovanja. U našem istraživačkom materijalu o interaktivnim obrazovnim avatarima naglašeno je da savremeni modeli sa veštačkom inteligencijom omogućavaju formativnu povratnu informaciju u realnom vremenu i da učenici u takvim okruženjima dobijaju više podrške za samopouzdanje i razvoj veština, što je teško ostvarivo u standardizovanoj, periodičnoj evaluaciji tradicionalne nastave.
Etička, inkluzivna i pedagoški opravdana primena veštačke inteligencije nije stvar dobre volje pojedinaca, već pitanje usklađivanja sa međunarodnim okvirima, kontrole kvaliteta i javnog poverenja. Zato je etika primene veštačke inteligencije u obrazovanju deo reforme koji mora biti razvijan istovremeno sa tehnološkim inovacijama
Posebno značajan segment AI ekosistema u vašem korpusu materijala su interaktivni avatari kao pedagoški alat. Zašto su oni bitni i u kojoj meri tehnologija uopšte može doprineti unapređenju obrazovanja?
Oni nisu važni zato što su „efektni“, već zato što mogu da nose personalizovano objašnjenje, adaptivnu podršku i dvosmernu interakciju. Empirijski nalazi iz dostavljenog dokumenta pokazuju da iskustva sa klasičnim i interaktivnim avatarima značajno predviđaju pozitivan stav nastavnika prema upotrebi avatara u obrazovne svrhe, pri čemu se naglašava da je neformalno eksperimentisanje važan mehanizam smanjenja otpora prema inovacijama. Ovo je ključna poruka za reformu: tehnologija se ne uvodi dekretom, već se usvaja kroz bezbedne, mentorisane situacije u kojima nastavnici stiču kontrolu, kritički sud i pedagošku sigurnost.
Sve navedeno vodi ka zaključku da je reforma obrazovanja u Srbiji pre svega pedagoška, a tek onda tehnološka. Dostavljeni „predlog reforme“ jasno formuliše da suština nije u pukom uvođenju veštačke inteligencije, niti u kozmetičkim izmenama, već u promeni unutrašnje logike nastave, jačanju profesionalne uloge nastavnika i sistemskoj podršci kroz institucije kao što je Centar za robotiku i veštačku inteligenciju u obrazovanju (CRAIE), uz postepeno i pametno upravljano uvođenje inovacija. Taj predlog takođe insistira da veštačka inteligencija ostaje instrument: vrednost se meri kvalitetom učenja i sposobnošću učenika da razume, primeni i misli, a ne brojem digitalnih alata u učionici.
Koliko je za takav pristup važna institucija na čijem ste čelu, jer Fakultet za obrazovanje učitelja i vaspitača osposobljava kadrove koji bi trebalo da te promene sprovedu u delo?
Uloga Fakulteta za obrazovanje učitelja i vaspitača je strateška jer se tu istovremeno oblikuje inicijalno obrazovanje nastavnika i proizvodi pedagoška ekspertiza koja može da postane standard za sistem. Fakultet nije samo „isporučilac kadrova“, već institucija koja može da postavi metodičke i didaktičke kriterijume za smislenu upotrebu veštačke inteligencije: kako se ishodi prevode u proverljive aktivnosti, kako se gradi kultura formativnog vrednovanja i kako se tehnologija koristi za diferenciranje, a ne za zamenu nastavnika.
Uloga CRAIE i Fakulteta je dvostruka, najpre da nastavnike osposobe da koriste veštačku inteligenciju kao alat za difenformaciju, a zatim da ih osposobe za „AI pismenost“ u etičkom smislu – šta se sme, šta se ne sme, kako se objašnjavaju odluke sistema, kako se čuvaju podaci, i kako se održava akademski integritet u eri generativnih modela
Vaši materijali upravo naglašavaju da se savremena nastava sve više organizuje kao istraživačka, problemska i projektna, uz nastavnika kao mentora i dizajnera iskustva, dok tehnologija i veštačka inteligencija menjaju profesionalni profil nastavnika i omogućavaju analitičku podršku praćenju napretka učenika. Kako to u praksi izgleda?
Ključna poluga da se ovaj model prebaci iz „pojedinačnih dobrih primera“ u sistem je Centar za robotiku i veštačku inteligenciju u obrazovanju (CRAIE), čija uloga je definisana kroz kurikularnu adaptaciju, razvoj didaktičko-metodičkih modela za AI podržano obrazovanje, dizajn i realizaciju nacionalnih programa obuke nastavnika u oblasti AI, robotike i digitalne pedagogije, upravljanje mikrokredencijalima, kao i istraživanje, evaluaciju i etičku procenu efekata ekosistema.
Kao dekan Fakulteta, ali i kao osnivač i rukovodilac Centra za robotiku i veštačku inteligenciju, u kojem je angažovan veliki broj istraživača, na neki način preuzeli ste ulogu akademskog i institucionalnog „integratora“, jer insistirate na spajanju univerzitetske pedagoške tradicije, razvojnih tehnologija i javnih politika, uz izgradnju kadrovskih i istraživačkih kapaciteta za nastavnike i studente. Da li je to još neko prepoznao, ne samo u Srbiji, već i u svetu?
Kako da ne, u brojnim objavama i izveštajima o uspostavljanju UNESCO centra na Fakultetu, naglašava se da je taj centar smešten na Fakultetu i da deluje kroz CRAIE, sa zadatkom razvoja kurseva, obuka i istraživanja, kao i povezivanja Srbije sa globalnom mrežom partnera UNESCO-ICHEI (International Centre for Higher Education Innovation). Ova veza sa UNESCO-ICHEI je značajna iz dva razloga. Prvo, ona pozicionira Srbiju u međunarodni ekosistem digitalne transformacije visokog obrazovanja i razvoja AI kompetencija. Drugo, ona implicira standarde: etička, inkluzivna i pedagoški opravdana primena veštačke inteligencije nije stvar dobre volje pojedinaca, već pitanje usklađivanja sa međunarodnim okvirima, kontrole kvaliteta i javnog poverenja. Zato je etika primene veštačke inteligencije u obrazovanju deo reforme koji mora biti razvijan istovremeno sa tehnološkim inovacijama.
Zbog čega u vašim materijalima naglašavate da se u digitalnom svetu moraju razvijati nove metode, nastavni modeli i vrednovanje ponašanja, a ne samo „alati“?
Analize o obrazovanju do 2035, između ostalog, upozoravaju na pitanja odgovornosti i regulacije, tako da će svi sistemi koji koriste veštačku inteligenciju morati da obezbede pedagoški odgovoran proces nadzora, uz uvođenje pravila o privatnosti, saglasnosti i zaštiti od diskriminacije. Ovde je uloga CRAIE i Fakulteta dvostruka: najpre, da nastavnike osposobe da koriste veštačku inteligenciju kao alat za difenformaciju, a zatim da ih osposobe za „AI pismenost“ u etičkom smislu – šta se sme, šta se ne sme, kako se objašnjavaju odluke sistema, kako se čuvaju podaci, i kako se održava akademski integritet u eri generativnih modela.
Uspeh reforme ne zavisi od brzine uvođenja novih tehnologija, već od sposobnosti sistema da promeni način mišljenja o nastavi, učenju i profesionalnoj ulozi nastavnika, dok budućnost obrazovanja zavisi od toga da li će se veštačka inteligencija koristiti kao prolazni tehnološki trend ili kao strateško sredstvo za izgradnju kvalitetnijeg obrazovnog sistema
Kada se sve ovo spoji, dobija se jasan zaključak koji proizlazi iz dostavljenih materijala: reformu obrazovanja u eri veštačke inteligencije neće doneti nijedan predmet, nijedna platforma, niti jedan softver. Reforma se ostvaruje onda kada se promeni pedagoška logika časa, kada ishodi postanu „sidra“ nastavnog dizajna, kada formativno vrednovanje postane stvarna povratna informacija koja upravlja učenjem, i kada veštačka inteligencija postane sredstvo koje štedi vreme na rutini i otvara prostor za ljudski najvredniji deo nastave – odnos, mentorstvo, vrednosti i smisao.
U toj transformaciji, Fakultet za obrazovanje učitelja i vaspitača i CRAIE imaju ulogu institucionalnih nosilaca promene: oni mogu da prevedu viziju u obuke, standarde, evaluaciju i dokazive efekte u praksi, uz međunarodno umrežavanje i legitimaciju kroz UNESCO-ICHEI mrežu.
Od čega će u najvećoj meri zavisiti uspeh reforme obrazovanja u Srbiji?
Iz svega navedenog može se tvrditi da se obrazovanje u eri veštačke inteligencije ne nalazi pred tehničkim, već pred duboko pedagoškim izazovom. Uspeh reforme neće zavisiti od brzine uvođenja novih tehnologija, već od sposobnosti sistema da promeni način mišljenja o nastavi, učenju i profesionalnoj ulozi nastavnika. Veštačka inteligencija ima potencijal da osnaži nastavnika i učenika samo ukoliko je integrisana u jasno definisan pedagoški okvir zasnovan na ishodima, formativnom vrednovanju i etičkoj odgovornosti. Institucije kao što su Fakultet za obrazovanje učitelja i vaspitača i CRAIE pokazuju da je moguće povezati istraživanje, obuku i obrazovnu politiku u koherentan model promene. U tom smislu, budućnost obrazovanja u Srbiji zavisi od toga da li će se veštačka inteligencija koristiti kao prolazni tehnološki trend ili kao strateško sredstvo za izgradnju kvalitetnijeg, pravednijeg i smislenijeg obrazovnog sistema.
Brand voice
