Brzi voz Soko koji je u utorak 20. januara krenuo iz Beograda u osam ujutro da bi, po redu vožnje stigao u Suboticu dvadeset minuta posle devet, nakon tri sata vožnje dovukao se do Bačke Topole, a putnici su ka Subotici nastavili autobusima.
Neko bi rekao da se havarije dešavaju i da je o bilo kakvom kašnjenju i zameni voza autobusom neukusno, pa čak i zlonamerno, govoriti samo dan nakon velike nesreće na nedavno renoviranoj pruzi u Španiji, gde je život izgubilo 39 ljudi.
A zapravo je baš o tome reč – tragedija na novosadskoj železničkoj stanici, gde je 1. novembra 2024. cenu neodgovorne rekonstrukcije životom platilo 16 ljudi, nije, pokazalo se, tamo gde treba shvaćena kao opomena, znak da su pređene sve granice i pouka za budućnost.
Naprotiv, sve ukazuje da se ni za trenutak nije odustalo od zloupotrebe javnih resursa u lične i političke interese. Brza pruga Beograd – Budimpešta jedan je od upečatljivijih (i potencijalno opasnijih) i trenutno aktuelnih primera takvog delovanja: posle višegodišnjeg pomeranja rokova izgradnje, sada važeći termin najavljenog početka njenog rada, koji bi putovanje između dva glavna grada trebalo da sa sadašnjih šest i po, smanji na dva i po sata, jeste 27. februar (za teretni saobraćaj) i nešto kasnije, do 15. marta, za putnički saobraćaj.
Deo do Subotice otvoren je u oktobru, a u vozu koji je “proverio” bezbednost vožnje brzinom 200 na sat bio je, naravno, Aleksandar Vučić, koji je govorio o svemu, od reda vožnje do cene buduće karte, samo ne o razlozima višestrukog uvećavanja početno planiranih troškova izgradnje.
“Kupili smo lambordžini, a kuća nema fasadu”, saopštili su, umesto njega, studenti Saobraćajnog fakulteta, objašnjavajući zašto projekat brze pruge Beograd-Subotica smatraju “najvećom železničkom prevarom u Srbiji”.
Prema njihovoj tvrdnji – koju su ranije iznosili i članovi Anketne komisije oformljene nakon pada novosadske nadstrešnice – planirana brzina vožnje je političkom odlukom naprednjaka, “zbog slike i marketinga”, povećana sa 160 na 200 kilometara na sat. Time su, kažu, troškovi višestruko uvećani, uz minimalnu korist (tri minuta od Beograda do Novog Sada i osam minuta do Subotice).
Bespovratna sredstva za izradu projektne dokumentacije za prugu obezbedila je Evropska unija. Vladimir Obradović iz Anketne komsije objašnjavao je već da je pruga bila projektovana za brzinu od 160 kilomentara na čas, i da je ukupna vrednost modernizacije procenjena na 330 miliona evra, od čega je oko 60 miliona trebalo da bude pokriveno dodatnom bespovratnom pomoći EU.
Naprednjačka vlast odustala je, međutim, od tog povoljnog aranžmana i prihvatila čak četiri puta skuplji model finansiranja putem kineskog kredita, uz pretežno kineske izvođače. Komercijalni ugovor sa kineskom stranom, koji predviđa maksimalne brzine 200 na sat potpisala je tadašnja ministarka Zorana Mihajlović.
Ni u jednoj varijanti, nikakav prelazak u autobus nije pominjen. Niti ga je ikad, u svojim gotovo svakodnevnim televizijskim nastupima u kojima, nakon što se vratila iz “opozicije”, veliča naprednjačku vlast, pominjala nekadašnja ministarka. Niti to radi Vučić.
Dolazi vreme odgovornosti, kažu.
