Prva januarska otopljenja pretvorila su podzemni prolaz Zeleni venac u kaljugu, pod žurnim koracima hiljada Beograđana koje put ovde svakodnevno nanosi. Neki odatle nikada ni ne odlaze, spavajući na kartonima, ponjavama, eventualno dušecima, pod negde pronađenim jorganima i ćebadima. Oni nemaju krov nad glavom, čak ni neku udžericu, i zovemo ih „beskućnicima“ kad ih zaobilazimo, jer ne možemo ni da gledamo ni da rešimo njihovu muku. O kojoj mahom nerado i sami pričaju.
Među njima ima svakojakih sudbi. Jedni su doživeli mučni razvod braka, oduzimanje dece, pa zbog toga psihički oboleli i „digli ruke od života“. Obično su to žene, premda se isto dešava i očevima. Drugi su dobili otkaz, pa nisu više imali novca da iznajmljuju stan. Treći se zadužili kreditima, i odali alkoholu, a neki kocki. Ili su im sve što su imali zaplenili izvršitelji… Sve ih spaja siromaštvo, koje po podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2024, preti petini (19,7 odsto) stanovništva Srbije.
Ostavši na ulici, otetog dostojanstva, svoj život doživljavaju kao sopstveni poraz, iako je to poraz čitavog društva i države. Koja malo toga čini da te ljude zbrine i pruži im drugu šansu. Tome nasuprot, organizacije civilnog sektora iz oblasti socijalne zaštite, zovu ih ljudima u situaciji beskućništva, naglašavajući činjenicu da se radi o osobama koje se nisu snašle u aktuelnim prilikama, ali se ipak mogu izvući uz odgovarajuću podršku.
Koliko ih ima?
Ali, ti ljudi na koje nailazimo u podzemnim prolazima i po sličnim mestima gde se štite od mraza i žege, samo su najvidljiviji od priličnog broja obespravljenih po pitanju pribežišta. „U našem Ustavu pravo na dom nije eksplicitno navedeno, ali se o pravu na adekvatno stanovanje govori u različitim međunarodnim konvencijama i deklaracijama čija je Srbija potpisnica, pa su one deo našeg pravnog poretka“, objašnjava Milica Vasilijić iz Mreže za borbu protiv beskućništva.
Koliko takvih ljudi ima, iz različitih ranjivih populacija (od romske, izbegličke, LGBT+… do žrtava nasilja, osoba sa invaliditetom i/ili psihičkim smetnjama), niko ne može da kaže pouzdano. „Udruženja iz pomenute Mreže za borbu protiv beskućništva nemaju dovoljno terenskih radnika koji bi mogli da utvrde njihovo brojčano stanje“, kaže Igor Mirović, izvršni direktor Adre, jedne od članica Mreže.
Jer, treba obići sva njihova moguća privremena konačišta, od napuštenih zgrada, tuđih podruma, garaža, ulaza, šupa, niša ispod mostova i nadvožnjaka… pa do parkova. A onda i steći poverenje ovih nevoljnika, zaključanih u prošle živote, da bi išta o sebi trenutnom rekli.
U šta se uzdaju?
Sagledavanje stanja i nije obaveza nevladinih organizacija, već opet države. Koja je propustila i priliku poslednjeg popisa 2022, ne promenivši nadležni zakon, uprkos upozorenjima civilnog sektora. Tako opet nisu valjano popisane osobe u situaciji beskućništva.
Zato se njihovim brojem barata na osnovu neformalnih podataka aktivista, gde ljudi bez krova nad glavom ima od četiri do pet hiljada, samo na području Beograda. Njih ima i u Novom Sadu, Nišu i svim drugim većim gradovima. Ima ih raznih godišta i obrazovnih profila. Neki od njih i rade, ali zarađuju tek toliko da mogu da se prehrane. Većina ih se ipak uzda u empatiju građana, (nešto) boljeg statusa, ali prvenstveno u božju milost. Pa svoju uličnu postelju okružuju ikonama, molitvenicima, Biblijama raznih dimenzija…
Oni bez nade ne pomaljaju nos ispod pokrivki, osim da pojedu nešto, što im je neko doneo iz obližnje pekare. Pojedini se trude da održe privid reda, pa metlom čiste ostatke velegrada što su im se zavukli pod improvizovane krevete. Četvrti se drže flaše, u njoj tražeći rešenja doživljenih trauma, ili snagu da prežive još jedan dan…
Naiđe li policija, otkriće da mnogi od njih nemaju lična dokumenta, pa će im napisati prijavu (ponekad). Isto će učiniti i zbog prosjačenja, neretko jedinog načina da obezbede osnovnu egzistenciju, iako je ova radnja kažnjiva jedino ako je „nametljiva“. Naime, po Zakonu o javnom redu i miru, prosjačenje se rangira prema stepenu ugrožavanja spokojstva građana, uz rizik novčane kazne od 5.000 do 10.000 dinara ili kazne zatvora do 30 dana.
Oni bez nade ne pomaljaju nos ispod pokrivki, osim da nešto pojedu. Pojedini se trude da održe privid reda, pa metlom čiste ostatke velegrada. Četvrti se drže flaše, u njoj tražeći rešenja doživljenih trauma, ili snagu da prežive još jedan dan
„Vrhunac apsurda dešavao se tokom korone, kada im je policija pisala prijave jer su van kuće tokom policijskog časa, dok je Prihvatilište bilo zatvoreno za nove korisnike“, primećuje Marko Vasiljević iz Inicijative A11. Jošveći paradoks je to što ovi ljudi nemaju novca da plate kazne, a ipak se finansijski terete. Najveći nonsens je ipak to što se kažnjavaju bez svoje krivice, napušteni od države.
Jer, šta njima nudi sistem da bi izbegli neprijatnosti koje će im sasvim sigurno skratiti vek? Do maja 2025. mogli su da potraže smeštaj u Prihvatilištu za odrasle u Kumodraškoj, sa 104 mesta, što je tako daleko od stvarnih potreba. Pa je Grad odlučio da ga sruši i napravi novi objekat, sa čak 144 kreveta, koji će biti gotov (valjda) sredinom tekuće godine.
Problemi pod tepih
Za vlast, kapacitet novog Prihvatilišta, iako faktički neznatno uvećan, biće više nego dovoljan. Jer problem beskućništva i njegove razmere negira ili relativizuje. Namerno ili slučajno nerazumevanje problema ide dotle da je uslov za prijem, koji je važio u beogradskoj „sigurnoj kući“ za stambeno ugrožene, bio – da budući korisnik, osim raznih dokumenata, dostavi i potvrdu neuropsihijatra da može da boravi u kolektivnom smeštaju. A šta za one koji nisu u takvoj mogućnosti, iz bilo kog razloga? Baš nikakva rešenja se ne nude.
Aktuelnim zatvaranjem Prihvatilišta, zatečeni su preusmereni na Gerontološki centar, sa još manjim kapacitetima, pa su se obrazovale liste čekanja. „To je nedopustivo u situacijama urgentnog zbrinjavanja“, ističe Vasiljević. Na Zapadu, gde navodno stremimo, postoje ozbiljni planovi socijalnog stanovanja i drugih vidova stambene podrške, dok su i prihvatilišta različitih vrsta mnogo prihvatljivija i inkluzivnija.
Istina, i mi imamo fundus socijalnih stanova, ali takve usluge stanari najčešće ne mogu da plate, jer uz pristupačnu stanarinu, treba podmiriti račune za infostan i struju. U iznosu često većem od visine socijalne pomoći. Pa se dužnici neretko izbacuju napolje.
Za razliku od države civilni sektor je vrlo aktivan, čini sve što može da solidarnim delovanjem olakša život tim ljudima sa ulice. Pa im kuvaju i dele hranu, higijenske pakete, pružaju podršku psihologa i socijalnih radnika
Postoji i jedno prenoćište na Autokomandi, pod ingerencijom Crvenog krsta Beograda i Sekretarijata za socijalnu zaštitu, sa još strožim pravilima. Koja se odnose na svega 40 ljudi, koji ovde mogu da borave od 8 uveče do 7 ujutru, ali da ne unose lične stvari. Pa se ono izbegava, osim u krajnjoj nuždi, koja zavisi od moći trpljenja i vezanosti za privatnost, za kojom svi imamo potrebu.
„Navedene usluge nisu trajno stambeno rešenje. Treba razvijati i politike prevencije siromaštva i prevencije beskućništva, kao i programe podrške, senzibilne prema svakoj osobi“, navodi Vasilijićeva. Na Zapadu, da se ponovo poslužimo uzorom demokratskih prava, u praksu je uveden model housing first (stanovanje na prvom mestu), koji je pokazao da zadovoljavanjem primarne potrebe za domom, čovek vrlo brzo pokazuje znakove progresa.
Ovde je to nezamislivo, jer nedostaje „osnovno znanje o problematici, kao i senzitivnost donosilaca odluka“. Prvenstveno nema političke volje da se stanje promeni, kako sagovornici Radara ističu.
Za razliku od države, civilni sektor je vrlo aktivan, čineći sve što može da solidarnim delovanjem olakša život tim ljudima sa ulice. Pa im kuvaju i dele hranu, higijenske pakete, pružaju podršku psihologa i socijalnih radnika, rade na zagovaranju unapređenja javnih politika, šire informacije…Pomažu da „nevidljivi“ dobiju lične isprave. Negde izgubljene, ili spaljene, ostale na Kosovu, u Hrvatskoj, Bosni…
Do maja 2025. mogli su da potraže smeštaj u Prihvatilištu za odrasle u Kumodraškoj, sa 104 mesta, što je daleko od stvarnih potreba. Pa je Grad odlučio da ga sruši i napravi novi objekat, sa „čak“ 144 kreveta, koji će valjda biti gotov sredinom tekuće godine
U Beogradu funkcioniše i projekat Drumodom, koga vodi ADRA. To je jedinstven pokretni servis u regionu. Terenski radnici, raspoređeni u dva vozila, nude usluge tuširanja, pranja veša, podele paketa, zdravstvenih pregleda, savetovanja i pronalaženja trajnijih rešenja njihovih akutnih ili hroničnih tegoba. Nije li i država mogla da se ovako organizuje?
I da, recimo, po ugledu na zapadne zemlje, pa i krunu kapitalizma – Njujork, napravi zakon po kome bi investitori bili dužni da određeni broj kvadrata učine pristupačnim i onima sa manjim primanjima. Ili te iste investitore „natera“ da izvesni broj stanova opredele za socijalno stanovanje, kao što rade neke druge metropole. Ili da reguliše tržište zakupa nekretnina, ili da na neki drugi način reši problem koji će nju samu najskuplje koštati. Jer otpisuje ljude koji su društvu mogli još nešto da daju, da nisu praktično gurnuti u ambis apsolutnog siromaštva.
Namerno ili slučajno nerazumevanje problema ide dotle da je uslov za prijem, koji je važio u beogradskoj „sigurnoj kući“ za stambeno ugrožene, bio – da budući korisnik, osim raznih dokumenata, dostavi i potvrdu neuropsihijatra da može da boravi u kolektivnom smeštaju
Da sve nas (koji nismo miljenici vlasti), isto može da sačeka odmah iza ćoška, nismo svesni dok zaobilazimo te spavače u podzemnim prolazima, u parkovima… Mi brinemo svoje brige sa dramatičnim rastom cena (što i nas vodi na ivicu ambisa) i drugim vidovima psihološkog pritiska. Ako li ih primetimo i damo svoj skromni prilog u kartonsku kutiju kraj svakog ležaja, možda peremo savest što imamo gde da zanoćimo, za razliku od njih. Ako li ih izbegnemo, znači li to da smo otupeli na tuđe muke, izloženi danonoćno raznim iskušenjima?
Empatija sugrađana
Možda se odgovor na ovo krucijalno pitanje o moralnom stanju u društvu krije u sledećem prizoru, opet na „Zelenjaku“: dok čučimo kraj grupice ljudi bez doma, prilazi jedna mlada žena, vodeći za ruku ćerkicu. Iz kese vadi toplu zimsku jaknu, rukavice, džempere i slične zimske potrepštine (očigledno netom oprane). Sumorna lica „beskućnika“ se momentalno razgaljuju, ali nema grabljenja poklona. Već se podela vrši sve prema stvarnim potrebama i stasu osoba.
Jedan Dragan neće ništa, „jer od sutra menja život, i više neće spavati u prolazu“. On bi samo da „baci pet“ devojčici, koja ga „podseća na ćerku, onakvu kakvu je pamti“. Malena ovo prihvata bez zazora, dodatno obodrena majčinim primerom.
I to je sve što mi „obični“ možemo da uradimo. Ostalo je na državi, koja treba da shvati da je jaka onoliko koliko joj je snažna najslabija karika. I tu su svi „ekonomski tigrovi“ nebitni, osim u nečijoj bolesnoj mašti.
