Pitanje da li održati povorku ponosa u Beogradu manje od 24 sata nakon neviđene policijske brutalnosti nad građanima u Novom Sadu, sasvim sigurno pokazalo se kao velika nedoumica organizatorima ove manifestacije, koju su, sem tradicionalne šetnje, činili i kulturni događaji, upriličeni kao podrška LGBT zajednici minule nedelje. Odluka da se održi odredila je i protestni ton ovogodišnjeg Beograd Prajda, koji se razlikovao od svakodnevnih šetnji nezadovoljnih građana i studentskih blokada po šarenijim bojama u koje su bili odeveni učesnici Prajda, kao i zastavi u nijansama duge, simbolu zajednice, koja se tradicionalno vijorila kolonom. Ista zastava je, međutim, u tom svem protestnom tonu, delovala više poput vapaja da mnoga prava seksualnih manjina ostaju i dalje uskraćena, ali i da su u mnogo čemu njihova razmatranja krajnje zapostavljena, usled brojnih drugih nagomilanih problema iz kojih, eto, nikako da isplivamo poslednjih deset meseci, koliko traje pobuna protiv, malo je reći, pogrešnih poteza vlasti.
Stoga su, očekivano, veća vidljivost i transparentnost bile najčešće izgovorene reči u Manježu, gde je bio centralni skup prošle subote, uoči same šetnje. Sledeće – jednakost i pravo, koji deluju sve dalje, posebno kada je u pitanju formiranje brakova, a pripadnici LGBT populacije ostaju čak i bez odgovora da li bi to moglo da bude rešeno u nekoj skorijoj budućnosti. Odatle je izvučen i slogan ovogodišnje manifestacije, koji je tako bolno bio nazvan – „Za porodicu“. Neočekivano žestok politički govor kume Prajda, novinarke Olivere Kovačević, bio je samo uvod u protest, koji se stopio sa svakodnevnim studentskim demonstracijama za bolje i naprednije društvo. Povici „Vučiću, odlazi“ i „Pumpaj“ bili su dopunjeni zasad neviđenom a vrlo znakovitom parolom „Kvir protiv krivih“.
Protestna 16-minutna tišina za stradale pod nadstrešnicom ovog puta je bila posvećena i svim žrtvama sistema. I čemu bi onda jedna manjinska zajednica mogla da se nada u opštem društvenom metežu, koji deluje sve udaljeniji od mirnog rešenja?
