Šuma u Bavaništu stara je više od dva i po veka. Tamo i dalje ima hrastova koji u svojim godovima nose sećanje bogatije nego kod ijednog čoveka. Ali je životno važno znati, da je to danas tako, samo zato što su meštani ovog pitomog banatskog mesta bili i ostali spremni da vatreno i do kraja brane ono što smatraju najvrednijim što svi zajedno imaju.
Avgusta 2022, posle nekoliko dana neprestane seče u šumi, samoorganizovali su se i blokirali izlaz kamionima koji su, noću izvlačili posečena stabla hrasta, u pratnji policije. Stoletne hrastove lužnjake sekla je beogradska firma God 2022 na osnovu papira koji je odobravao raščišćavanje šumskih staza i uklanjanje palih grana. Ovaj kriminal meštani su zaustavili, kako kažu, da bi sutra mogli da se među sobom pogledaju u oči:
„Mi sve ovo ne radimo iz nekog svog interesa već zbog našeg sela, zbog zajednice. Naši članovi su ljudi iz cele opštine Kovin, ne zanima nas ko je na vlasti, ono što želimo je da uradimo nešto za svoje mesto,“ govori za Radar Jovan Jovanov, poljoprivrednik iz Bavaništa i predsednik udruženja građana Složni pidikanci, koje se bavi zaštitom šume.
Kad SNS opkoli
„Pidikanci je stari špic-name (nadimak, prim. aut.) za nas Bavaništance“, govori sa smeškom Jovanov koga je šira javnost mogla da upozna novembra 2023. kada je prilikom protesta poljoprivrednika lokalni odbor SNS poslao ljude da kolima blokiraju njegovu kuću kako bi ga zastrašili: „Probali su to pre mene sa još jednim čovekom, pa su pomislili da imaju recept, ali su na kraju morali da se izvinjavaju. Nisu to uradili baš kako treba, ali dobro, sad makar znaju da to više nikad ne treba da rade.“
Posle seče nekoliko stotina velikih hrastova, na ukupno oko dva hektara šume, čime je načinjena šteta od 800.000 evra, sada postoji neka vrsta neformalnog dežurstva u kome se prati svako kretanje kamiona u pravcu šume, kako se njeno uništavanje ne bi ponovilo.
Posle seče nekoliko stotina velikih hrastova, na ukupno oko dva hektara šume, čime je načinjena šteta od 800.000 evra, sada postoji neka vrsta neformalnog dežurstva u kome se prati svako kretanje kamiona u pravcu šume, kako se njeno uništavanje ne bi ponovilo
„Nedavno smo imali situaciju da je jedan komšija, koji nije u Bavaništu preko cele godine, krenuo da raščišćava svoje imanje i natovario nekoliko trupaca na prikolicu. Vest se odmah raširila preko naše vajber-grupe i ljudi su se za desetak minuta stvorili na licu mesta, kako bi proverili šta se događa“, kaže Jovanov dodajući da su se svi potom dobro nasmejali tom slučaju, ali poenta je da sada motre na sve što se radi u šumi i oko nje, jer nemaju poverenja ni u koga.
Njihovom udruženju nije dozvoljeno da koristi prostorije mesne zajednice jer su okarakterisani kao „politički orijentisani“ a potom je i lokalnom domu penzionera zabranjeno da im ustupa svoje prostorije za sastanke.
„Sve to je besmisleno, mi nikakve veze sa politikom nemamo. Mi štitimo šumu jer je ona naša vrednost. Voda koju pijemo, crpe se iz podzemnih ležišta ispod nje. Kada bi šuma bila uništena, prema procenama stručnjaka ta voda bi nestala za tri do pet godina.“
Crkva dala prostorije, ali dela izostaju
Prostorije koje su Pidikanci dobili od Srpske pravoslavne crkve renovirali su sami i u njima se sastaju po potrebi. Na našu opasku da se ni crkva nije proslavila gazdovanjem manastirskim šumama na Fruškoj gori, sagovornici Radara kažu u pola glasa da eparhija Banatska ima mnogo hektara zemlje u ovom kraju, ali da sav taj novac najčešće završava u Vršcu. Ipak, njihovo iskustvo sa sveštenicima u seoskoj crkvi i kaluđerima koji žive u manastiru u samoj šumi nije negativno, naprotiv.
Mi štitimo šumu jer je ona naša vrednost. Voda koju pijemo crpe se iz podzemnih ležišta ispod nje. Kada bi šuma bila uništena, prema procenama stručnjaka, ta voda bi nestala za tri do pet godina
Jovan Jovanov
„Videćemo šta su novi ljudi koji su sada postavljeni u opštinu Kovin spremni da učine za naše mesto, jer oni prethodni nisu učinili skoro ništa. Imali smo neke pozitivne razgovore, ali verujemo samo delima.“
Aktuelna predsednica opštine Kovin Violeta Ocokoljić, u telefonskom razgovoru potvrdila nam je da je raspoložena za razgovor na ovu temu i zamolila da joj pitanja pošaljemo mejlom. Do zaključenja ovog izdanja nije odgovorila da li je opština Kovin pokušala da pomogne građanima da sačuvaju svoje dobro, i kakav je njen lični stav o ovom pitanju.
Ipak čini se da u priči o šumi u Bavaništu zakon i njegova primena ili izigravanje imaju veliku ulogu, ali i nešto važnije od toga poput samog razuma. Jer, kada na teritoriji Banata, regiji sa najmanjom pošumljenošću u čitavoj Srbiji, (oko 5.5 odsto) neko odluči da je normalno da se dug davno propalog preduzeća može naplatiti jedino sečom šume koja je nekako pretrajala duže od dva veka, reč je svakako o velikoj institucionalnoj bezobzirnosti i kriminalnoj nekompetenciji.
Agencija za licenciranje stečajnih upravnika je u nekoliko navrata poslednjih meseci pokušavala da šumu proda, pošto je prethodno bila uključena u stečajnu masu propalog državnog preduzeća „Lune Milovanović“ kome je davno prošlih socijalističkih godina data na korišćenje i održavanje. Poslednje javno nadmetanje zakazano početkom jula oglašeno je neuspešnim pošto se niko od kupaca nije javio, ali je stečajni upravnik Dragan Perković već narednog dana uputio Obaveštenje o nameri, planu, načinu i rokovima prodaje imovine DPP „Lune Milovanović“ i zakazao novu licitaciju za sredinu avgusta, koja je takođe otkazana.
Agencija za licenciranje stečajnih upravnika je u nekoliko navrata poslednjih meseci pokušavala da šumu proda, pošto je prethodno bila uključena u stečajnu masu propalog državnog preduzeća „Lune Milovanović“
„Obratili smo se i Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, upravi za šume, direktoru Saši Stamatoviću koji nas je obavestio da se šuma u katastru vodi kao društvena svojina i da se na osnovu toga može odložiti licitacija, dok se ne utvrdi vlasništvo. Oni su dali hitan nalog Pravobranilaštvu u Zrenjaninu, koje je reagovalo.“
Na srušenoj lugarevoj kući – umrlice
Najveći broj stabala posečen je u blizini nekadašnje lugareve kuće, u kojoj više niko ne živi i gotovo je srušena. Domaćinski. Ipak, nekako se i dalje vidi da je tu nekada vladao red i duboki sklad. Na ulaznim vratima ispod velikog naherenog trema i dalje stoje umrlice šumara Mite Panina i njegove supruge Đurđevke, koji su zašavši duboko u devetu deceniju života napustili ovaj svet u razmaku od 11 dana jedno od drugog.
Stotinjak metara dalje, tamo gde je bilo najviše stabala starih hrastova i jasena, sada je neprolazna šikara. „Išli su i birali stabla koja su najveća i najmanje zakrivljena, jer su najskuplja,“ govore naši domaćini dok se probijamo kroz zarasle putanje. „Dok je čika Mita bio živ, on je vodio računa o svemu, znao je šumu kao svoje dvorište, postojale su staze, od njega smo dobili dokumenta koja dokazuju da se šuma još u Kraljevini vodila kao mesna, odnosno vlasništvo sela.“
Jedan od glavnih poverilaca propale firme je vlasnik ciglane Desko, na obodu šume koja je nekada bila u sastavu propalog preduzeća, u vlasništvu Desimira Radenkovića. On je zadobio pažnju nacionalnih ali i regionalnih medija kada su u pećima njegove ciglane ali i u samom objektu marta 2018. godine, pronađene tone toksičnog otpada. Naredne 2019. godine Ministarstvo za ekologiju svečano je objavilo da je sanirano nešto više od 10 odsto ukupne količine.
Reporteri Radara imali su prilike da se uvere u kriminalni nemar države i pre svega Ministarstva za zaštitu životne sredine. Naime, prema ličnom uvidu, tone toksičnog otpada koje su otkrivene marta 2018, a čije je prisustvo potvrđeno i pre oko godinu dana, i dalje se tamo nalaze bez ikakvog pravog nadzora i nikome izgleda ne pada na pamet da ih odatle na bezbedan način ukloni.
Ovaj toksični otpad, u kome su prema nalazima Instituta u Vinči pronađeni teški metali i otrovne supstance poput arsena, nalaze se i dalje u plastičnim bidonima od po 1.000 litara pokrivenim daskama iza trupaca posečenih u šumi 2022. Činjenica da se samo dva kilometara odatle nalazi lokalna fabrika vode, daje ovoj priči čehovljevski štimung.
Toksični otpad u kome su prema nalazima Instituta u Vinči pronađeni teški metali i otrovne supstance nalazi se i dalje u plastičnim bidonima od po 1.000 litara pokrivenim daskama iza trupaca posečenih u šumi 2022. Dva kilometra odatle nalazi se lokalna fabrika vode
Par stotina metara dalje prašnjavim putem na ulazu u nekadašnju ciglanu nema ničega od atmosfere Ujka Vanje, ambijent više podseća na neku mešavinu vesterna i horora, a sam objekatdeluje gotovo napušten. Ipak, nije. Dok prolazimo kroz napola otvorenu metalnu kapiju, pogled nam privlače velika odsečena stabla koja i dalje stoje položena tamo gde su spuštena posle seče u šumi. Naime, svi trupci koji su izvučeni iz šume bili su prvo dovoženi ovde. Kako saznajemo, Radenković je jedan od najvećih poverilaca propalog preduzeća. Iza trupaca naziru se veliki plastični bidoni.
Čovek u radnom kombinezonu sedi na ulazu u bivši pogon ciglane, nepomičan kao slika i dugo nas gleda bez reči dok prilazimo. Nekoliko puta nazivamo dobar dan. Nema odgovora, samo prazan nepoverljiv pogled. Iza njegovih leđa, nekakav drugi nepoznati tovar pokriven najlonom i ciradama.
„Tražimo gazdu, Deska, ako je tu?
Nerazgovetno govori sebi u bradu i pokazuje na zgradu koju smo prošli pored kapije.
„Tamo vam je on“, kaže malo jasnije, ali nepoverenje u pogledu ostaje isto.
Nepoverenje i tišina
Pre nego što se uputimo nazad ka ulazu, prolazimo ponovo pored stabala, iza njih gigantski plastični kanistri puni crno-mrke tečnosti. Nalazima stručnog tima Gradskog zavoda za javno zdravlje iz Beograda zaključeno je da se među desetinama hiljada litara otpada, uglavnom ulja i mazuta nepoznatog porekla, nalaze i oni koji se po sastavu mogu karakterisati kao veoma toksični, te da ciglana svakako nije mesto na kome se on može bezbedno skladištiti, i da je neophodno njegovo hitno saniranje.
Ispred „upravne“ zgrade dva čoveka srednjih godina popravljaju neko parče krupnog alata i upućuju nas ka ulazu. Ispred vrata leže tri psa u prilično lošem stanju, jedan ćopajući prilazi da se pozdravi. Čovek šezdesetih godina kratke sede brade i kose, koji se jedini na ovom mestu ponaša kao vlasnik, unutra je, za stolom, i vidi nas. Kada kažemo ko smo i koga tražimo, za trenutak nestade u mraku unutrašnjosti. Trenutak je, međutim, potrajao nekoliko minuta, sve dok ne odlučimo da je ta tišina zapravo odgovor na naše pitanje.
Fina prašina na zemljanom putu duboka je nekoliko santimetara, dok hodamo ka automobilu, naši domaćini objašnjavaju da je njen izvor betonska baza, koja se nalazi neposredno pored ciglane. Odatle će se, kako kažu, povlačiti beton za stope vetrenjača u budućem vetroparku Čibuk 2. To je dobra vest za Bavanište, doneće nešto u budžet, možda i neko radno mesto.
Mali crveni auto, prethodno parkiran pored ciglane, prolazi pored nas većom brzinom nego što je to znak dobrog vaspitanja prema pešacima na banatskim šorovima u ovako jarkom letu. Pozdravljamo se u oblaku prašine… Pazimo da nam ne uđe u oči.
