Pišu: Studenti Fakulteta bezbednosti
Naše kolege, studenti Novosadskog univerziteta, organizovali su veliki protest pod nazivom ,,Blokada tri mosta’’. Održan je simbolično 1. februara, tačno tri meseca od tragičnog incidenta kada je nadstrešnica na Železničkoj stanici pala i odnela 15 života, a dvoje ljudi doživotno povredila. U znak solidarnosti, studenti Beogradskog Univerziteta organizovali su marš do Novog Sada. Fakultet dramskih umetnosti bio je pozornica na kojoj je počeo ovajm ispostaviće se, istorijski marš.
Jutro, pola devet. Mi bezbednjaci smo se okupili i pridružili ostalim kolegama. Inicijalna ideja je bila da imamo obeležje našeg fakulteta, kako bismo bili prepoznatljivi. To su bili kačketi sa grbom Fakulteta bezbednosti. Iako je povod bio ozbiljan, atmosfera je bila topla, puna podrške i emocija. Osećala se snaga zajedništva. Pozdravi i ohrabrenje dopirali su sa svih strana – od roditelja, prijatelja, kolega, pa čak i slučajnih prolaznika koji su želeli da vide šta se dešava. U tom trenutku nam je bilo jasno da nismo sami. Nakon procedura i pakovanja, kolona se pokrenula uz gromoglasne ovacije. Bio je to trenutak koji se ne zaboravlja, kada mladi ljudi shvate da imaju glas i da su spremni da ga upotrebe.
Studentkinja Gala: „U grudima sam osećala drhtaje i strah od nepoznatog, ali i nepokolebljivu želju za pravdom. Mi, kao talas promena i simbol zajedništva, nosimo sa sobom veliku odgovornost i očekivanja drugih. Upravo je to bio moj vetar u leđa, snaga i inspiracija.“
Prvu pauzu smo napravili ispred zgrade Kriminalističko-policijskog univerziteta (KPU), gde smo sa građanima održali 15 minuta tišine, a nakon toga smo nastavili put do Batajnice. Nismo bili svesni kakva nas iznenađenja čekaju zbog ovog poduhvata solidarnosti.
Studentkinja Anđela: ,,U toku ove šetnje nam je svima postalo jasno da nismo sami u ovoj borbi. Uzajamna podrška između građana i studenata je podstakla slobodu duha i odsustvo straha.“
Radnici brojnih firmi koje se nalaze na tom pravcu u grupama su izlazili i zajedno sa meštanima nas pozdravljali i pružali nam vodu, grickalice i slatkiše. Prve suze nedugo nakon polaska sustigle su nas ispred dvorišta jednog deke koji je izašao da nas isprati. To je scena koja rečima ne može da se opiše, svi smo bili dirnuti.
U vremenu kada se čini da su ljudi otuđeni i preokupirani svakodnevnim brigama i obavezama, postoje trenuci koji nas podsete na pravu vrednost zajedništva. Upravo smo tome svedočili dok smo prolazili kroz Novu i Staru Pazovu.
Studentkinja Milena: „Kada u očima ljudi koji su nas dočekali vidiš toliko iskrene emocije – shvatiš da borba nije samo nužnost, već i odgovornost, dug koji nosimo jedni prema drugima, svima onima zbog kojih ne smemo da odustanemo. Pogledi svih tih ljudi su nešto čega ću se svaki dan setiti.“
Nakon toplog dočeka, vidno umorni i iscrpljeni nastavili smo put ka Inđiji. Rečeno nam je kako ćemo noćiti na fudbalskom terenu, na otvorenom i pod zvezdama. Po dolasku, počela je radna akcija – postavljanje kampa. Građani Inđije donirali su nam stiropore, ćebiće i sve što je neophodno kako bismo se zaštitili od hladnoće. Ovo je verovatno prvi put da se većina nas susrela sa ovim uslovima, ali lako smo se svi prilagodili i mirno zaspali posle duge šetnje.
Studentkinja Isidora: ,,Noć provedena u šatorima, spavanje na stiroporu, prvi put daleko od ušuškanog kreveta – sve to je bilo novo iskustvo za mene. Biti deo ove priče značilo je preći granice lične udobnosti i snage.“
Odmorni i raspoloženi, sa manjim upalama i žuljevima, spremno smo nastavili naš put. Poneti pozitivnom energijom i dobrim društvom, nismo ni primetili scenu oko nas – samo mi, njive, ovce i čobanin.
Nakon petnaestominutne tišine u mestu Maradik, stižemo do Hrama Blage Marije na skretanju za Čortanovački put gde podrška ne jenjava. Pred ulazak u Sremske Karlovce smo zastali kako bismo pozdravili kolonu biciklista koja se tog dana uputila iz Beograda ka Novom Sadu. Kako smo se približavali Novom Sadu, umor je nestajao pred uzbuđenjem. Na Varadinskom mostu, hiljade ljudi nas je dočekalo. Osećali smo se kao pravi oslobodioci.
Student David: „Mi smo znali da nismo sami ka našem cilju, ali nismo znali koliko je ljudi uz nas i sa koliko srca će nam dati podršku. Tokom celog puta su nam pokazivali koliko im značimo. Svi tragamo za imenidcom koja to opisuje. Neko je govorio da smo im osobodioci, neki da smo svetlost, a neki nobelovci. Meni je sasvim okej da to ne imenujemo. Dovoljno je reći da smo mi njihovi a oni naši.“
Kada smo stigli u Novi Sad, kolona studenata i građana, na čelu sa redarima koji su nosili 15 venaca sa imenima žrtava, uputila se ka Železničkoj stanici. Vence smo pažljivo položili, a onda je nastao muk, veličanstvena tišina.
Za kraj, poruka naše drage koleginice Đurđe: „Ono što ću definitivno pamtiti sa ovog puta, pored neobjašnjivog osećaja kada vidimo koliku podršku sugrađana imamo i koliko su se trudili da nas lepo dočekaju, jeste da smo iz Beograda krenuli sami, a u Novi Sad stigli sa dva psa (i zamalo jednom ovcom). Nakon situacije sa Donom, u neku ruku mi je i veoma teško palo što su tu sa nama. Ta bezuslovna ljubav koju životinje nama pružaju i način na koji su spremni da podnesu žrtvu nešto je što me uvek iznova fascinira. Još kada smo stigli u Inđiju jedan od pasa koji su nas pratili maltene od početka puta, vidno iscrpljen je pao na postavljene stiropore i zaspao. A onda je sa nama nastavio put do Novog Sada. Iskoristila bih priliku da zamolim ljude koji ovo čitaju, ukoliko su ih videli u okolini Novog Sada da se jave kolegama sa FPN-a (@blokada.fpn na Instagramu) ili nama (@blokada.fb) kako bismo pokušali da im pronađemo dom. Zbog velike količine ljudi uplašili su se i nestali. Iznad su njihove fotografije.“
Posebnu zahvalnost želimo da izrazimo koleginici Isidori koja nas je požrtvovano pratila svojim automobilom i čuvala sve naše stvari. Bez nje, ovaj put bi bio mnogo teži. Takođe, mi studenti Fakulteta bezbednosti, još jednom se zahvaljujemo svim ljudima koji su nam dali podršku i doprineli celom događaju. Naš marš se završio, ali put do pravde još uvek traje. Večno zahvalni, bezbednjaci!
