Piše: Lazar Srdić, student
Od kako su započele blokade fakulteta, lakše se diše u Srbiji. Iako se i nemili događaji nižu i tenzije rastu, nekako, svima nam je lakše. Nikada pre, bar za mog života, nije postojalo ovoliko solidarnosti, povezanosti, dobrih emocija i podrške među ljudima.
Podeljeni i dalje jesmo. S jedne strane SNS sa svojim članstvom i indoktriniranim, potkupljenim i ucenjenim sledbenicima, a sa druge – građani Srbije koji sve jasnije vide prirodu zla i odbijaju da mu se klanjaju i priklanjaju. Svojim izopačenim i istovremeno strategijskim, kontinuiranim delovanjem režim ovenčan zloupotrebama vlasti i moći duže od decenije uspevao je da i misleće ljude pasivizuje, obeshrabri i potpuno odvrati od učešća u bilo kakvom obliku građanskog otpora.
Ovoga puta, zbog tragičnog događaja kakav se u Novom Sadu ne pamti od ratova, prenuli smo se iz hibernacije, probudili se, stali jedni uz druge, zbili redove ne bismo li pred preplavljujućim zlom spasili gole živote.
Tako sam pod kišobranom podignute energije, građanskog prkosa i pomešanih emocija prošlog petka koračao prema raskrsnici kod Futoške pijace, zadovoljan što još jednom blokiramo grad i u fokusu držimo pogibiju 15 ljudi pod nadstrešnicom na Železničkoj stanici.
Pridružio sam se kolegama koji su čekali da sat otkuca 11.52.
Krenuli smo u blokadu sa idejom da u tišini stojimo na raskrsnici Futoške ulice i Bulevara oslobođenja. Događaj koji je usledio bio je test ljudskosti kakav do sada nisam prolazio. Trenutak u kome sam mogao da se pokažem kao dostojan vlastitih ideala ili padnem sokratovski test i budem osuđen na stid koji bi kasnije morao da branim relativizacijama i racionalizacijama.
Na toj raskrsnici stao sam pred prikaze, režimske plaćenika poslate na građane. Bio sam deo male grupe koja im je pružila fizički otpor. Uspeo sam da ih zaustavim ne svojom snagom, već veštinom. Ipak, već nekoliko trenutaka kasnije bio sam nezadovoljan što je samo nekolicina imala hrabrosti da stane pred batinaše. I osetio sam se poraženo.
Kako sam polaznik postdiplomskog programa na Fakultetu za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić, profesori koji su bili među nama, videvši da sam povređen, odveli su me do zgrade Fakulteta koja je u blizini i pozvali Hitnu pomoć i policiju. Završio sam u Urgentnom centru i toga dana prošao kompletnu dijagnostiku koja se primenjuje u ovakvim prilikama. Bio sam zaleđen od stresa izazvanog sukobom sa falangom ali i probuđenom zapitanošću za vlastitu bezbednost u budućnosti.
Na moju sreću (ili sreću svih nas) telefon je počeo da zvoni. Pozivi i poruke stizali su sa svih strana. Iz cele zemlje. Saborci, poznanici i potpuno nepoznati ljudi izražavali su divljenje, zahvalnost, brigu, nudili su pomoć, delili ideje za dane koji dolaze. To me je trglo iz zaleđenosti i probudilo novu nadu.
Sada znamo da smo bliži cilju. Moji prijatelji uzvikuju batinašima na blokadama „Hvala vam za svaki udarac i za svaku modricu!“. Sve su ljući i sve odvažniji. Studenti i srednjoškolci daju novi, sveži ton borbi. Profesori nas štite i ohrabruju kao nikada pre. Roditelji su uz nas, puni razumevanja. Niko više ne uzmiče. Sloboda miriše u hladnom decembarskom vazduhu. Od nekud tiho dopiru tonovi „Vostani Serbie“
I dalje imam neku vrstu distance u odnosu na događaj sa raskrsnice. Kao da ne vidim pravog sebe, kao da to nisam bio ja i kao da sam se našao u ulozi koja nema veze sa mnom i mojom suštinom, već postoji jedino da bi bunt rastao i da bi važna poruka bila poslata.
Naravno, imponuje što sam ovih dana neka vrsta simbola otpora. Jedan mali novosadski David koji je ustao protiv Golijata. I dobro je što ljudi u mom gradu, mladi naročito, imaju živi primer na koji mogu da se ugledaju.
Iako sam viđen kao „jedan koji se suprotstavio“, ja to nisam uradio sam. Robert Silberholz, jedan od najborbenijih i najsmelijih aktivista koje poznajem, bio je tu i predvodio u našem zajedničkom poduhvatu. On, koji je primio prvi udarac, i to kakav! Jedan od napadača se prema Robertu zaleteo svom snagom i svom generisanom silom i tako započeo tuču. Teško ga je povredio. Važni su i drugi koji su skočili u grotlo i borili svom snagom. Da nije bilo njih, ishod napada bi bio potpuno drugačiji a posledice teške. Zato sam zahvalan svakom čoveku ko je toga dana rizikovao i priskočio u pomoć.
Dok lečim povređeno telo, deluje mi da je organizam zvani Srbija konačno uspeo da pronađe onaj kod u svom DNK koji će ga osloboditi kancerozne gnusobe. Razvila su se nova antitela koja konačno „rade posao“.
Godinama smo mi, aktivisti, održavali vatru otpora ne dozvoljavajući da se ugasi ni u trenucima najvećeg očaja. I sada znamo da smo bliži cilju. Moji prijatelji uzvikuju batinašima na blokadama „Hvala vam za svaki udarac i za svaku modricu!“. Sve su ljući i sve odvažniji. Studenti i srednjoškolci daju novi, sveži ton borbi. Profesori nas štite i ohrabruju kao nikada pre. Roditelji su uz nas, puni razumevanja. Niko više ne uzmiče. Sloboda miriše u hladnom decembarskom vazduhu. Od nekud tiho dopiru tonovi „Vostani Serbie“.
