Kada je početkom ove godine, nakon nesreće u fabrici eksploziva i pirotehnike Trajal u Kruševcu, jedan radnik izgubio život a četvoro povređeno, nadolazeći premijer Miloš Vučević je rekao: „Da kažem da se te stvari dešavaju – neće biti primereno.“ I bio je u pravu – sasvim je neprimereno, ali je ipak rekao. A ono što bi bilo primereno – da će država uraditi sve da pronađe odgovorne i za tu i za sve druge neuobičajeno učestale tragedije i da će konačno nekog procesuirati, nije rekao. Ni pozicija ministra odbrane na kojoj je bio tada i sa koje je avanzovao ga nije podstakla na to, iako je u poslednjih sedam godina u pogonima fabrika u okviru Odbrambene industrije Srbije živote izgubilo sedam osoba a povređeno je 36. „Sve nas dodatno upozorava da su ti poslovi sa velikim rizicima“, lamentirao je nad sudbinom kao da je ona jedina odgovorna i da je samim tim sasvim prirodno što nijednu od tih nesreća nije pratio sudski epilog.
Uslovi nebezbedni, rade i po šest noćnih smena zaredom
I kada bismo prihvatili opravdanje da se radi o visokorizičnim poslovima, mada stručnjaci upozoravaju da je broj nesreća kod nas daleko veći nego u okruženju, rad na proizvodnji delova za automobilsku industriju to nije. Čak je i nakon pogibije dvojice radnika u kineskoj fabrici Mei Ta Europe u Obrenovcu (oktobar 2023), rukovodstvo ove fabrike reklo da se „ovakav akcident nikada nije desio u drugim zemljama“ u kojima postoje pogoni, te da su u rasvetljavanje slučaja uključene sve nadležne institucije. Ni rukovodstvo ni nadležne institucije se nisu oglasili do danas, a jedino što je javnost saznala došlo je od radnika koji su insistirajući na anonimnosti opisali uslove u kojima rade: zapošljavanje ide prijavljivanjem u opštinskim kancelarijama preko spiskova lokalnih članova SNS-a, ne insistira se niti se traži ikakva stručnost, uslovi su nebezbedni, rade i po šest noćnih smena zaredom, u mnogim delovima livnice uslovi su „neljudski“ i norme koje se zadaju su prevelike, a ako ih ne ispune odbija im se od plate. I pored tako očite eksploatacije, dva smrtna ishoda ali i kršenja naših zakona (zabranjeno je sindikalno organizovanje), država ne samo da nije zaštitila radnike već je nastavila da ugađa fabrici kojoj je već dala 21 milion evra, 14 hektara zemljišta na poklon i 16 hektara koje su platili manje od tržišne cene, a uz to obezbedila i besplatne komunalne usluge.
Danas u Srbiji postaje dominantan prekarni rad i kod tih radnika se ugovori produžavaju samo ako ispunjavaju sve zahteve poslodavaca, koji su često i političke prirode. To je dovelo do toga da je radnik uplašen, nesiguran i da ne sme da podigne svoj glas
Ukoliko bi se fizička sigurnost radnika u Srbiji pogledala kroz cifre one su više nego upozoravajuće. Samo u toku 2021. je život na radu izgubilo 45 radnika, 3.455 je teško i 17.558 je lakše povređeno, dok su 2022. registrovane 64 smrtne, 3.472 teške i 18.328 lakih povreda na radu. Tumačeći ih Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) kaže: „Ubrzanje proizvodnog lanca preko granica fizičkih sposobnosti radnika, radno vreme od 10 i 12 sati, nepoštovanje potrebe odmora u toku rada i dnevnog odmora, a pre svega tretiranje radnika kao potrošne robe, trka za brzom zaradom i enormnim profitima dovela je do smrtnih ishoda i u proizvodnji kablova i tekstila. Posebno zabrinjava što smrtne povrede na radu nisu više posebnost rada u građevinarstvu, rudnicima ili u fabrikama namenske proizvodnje.“
A ukoliko bi se pravna „zaštita“ pogledala kroz brojke, onda situacija izgleda još tragičnije – u 2021. su samo tri lica krivično optužena zbog neadekvatne zaštite na radu, a 2022. samo jedno. Prošle godine se broj optuženih dramatično podigao na četiri lica, ali je jedno oslobođeno krivice. Odnos pravosuđa se možda najjasnije vidi na slučaju smrti osam radnika u rudniku Soko jer je tužilaštvo odbacilo krivičnu odgovornost i insistira na tome da je u pitanju privredni prestup, što znači da preduzeće može biti kažnjeno sa maksimalno tri miliona dinara, a direktori sa po 200.000 dinara. Uz to se ni druge institucije zadužene za bezbednost nisu proslavile, poput inspekcija rada, tako da nakon čak dva masovna trovanja više od 150 radnika u fabrici Magna u Aleksincu, ne samo da nije bilo epiloga, već je fabrika nekoliko dana kasnije ponovo puštena u rad iako uzrok nesreće nije otkriven, niti su pruženi dokazi da se tako nešto neće ponoviti.
„Inspekcije rada su apsolutno političke i sve rade po direktivi vlasti. Mi imamo ogroman broj slučajeva u kojima je inspekcija rada, kada više nije imala kud jer je povreda radnog prava apsolutno očigledna, sebe proglašavala nenadležnom i upućivala nas na sud. A svi znamo šta znači odlazak radnika na sud: pet godina parnice i pet godina bez plate. Pritom su sudovi potpuno u funkciji politike i kad su u pitanju povrede ili smrtni ishodi gotovo nikada nisu na strani radnika, a pogotovu ne ako je do povrede ili smrti došlo u fabrikama gde su strane investicije“, kaže Ranka Savić, predsednica ASNS.
Strategije socijalne zaštite nema 15 godina
Pre dve godine, uoči 1. maja, Praznika rada posvećenog sećanju na dan kada su radnici u Čikagu 1886. godine štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme i povoljniji položaj radnika, vlast je „obradovala“ radničku klasu novim Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, koji je, navodno, potpuno usaglašen sa evropskim standardima. Ministarstvo za rad je poručilo da će uvođenjem novih mera i obaveza za poslodavce biti unapređen postojeći sistem bezbednosti i zdravlja sa ciljem sprečavanja povreda na radu, profesionalnih bolesti i bolesti u vezi sa radom, a da je kaznena politika pooštrena i da su „kazne udvostručene“ i propisane za 73 različita prekršaja zbog povreda zakona. „Bolja zakonska rešenja obezbediće stvaranje uslova za bezbedniju i zdraviju radnu sredinu koja omogućava zaposlenima da produktivno rade do odlaska u penziju, doprineće povećanju produktivnosti na radnom mestu, podstaći ekonomski rast, zapošljavanje i poboljšanje funkcionisanja tržišta rada“, navedeno je u saopštenju Ministarstva.
Nakon što se „proslavila“ u toj oblasti i obezbedila „ekonomski rast“, vlast ove godine nije imala potrebe ništa da ponudi, a od radnika se očekivalo samo da veselo odu na izlet i da lepo ispeku prase na ražnju. Međutim, sreću je pokvarilo Ipsosovo istraživanje o siromaštvu u 2023, objavljeno tik pred praznike, koje je malo poremetilo sliku koja je pažljivo plasirana u javnosti. Iako je država učinila sve da temu siromaštva gurne pod tepih (strateški dokument koji bi se odnosio na smanjivanje siromaštva ne postoji već 14 godina, strategije socijalne zaštite nema 15 godina, a poslednji podaci o riziku od siromaštva datiraju iz 2021), istraživanje je pokazalo da 12,1 odsto stanovnika živi u apsolutnom siromaštvu, što je oko 800.000 ljudi. I da se ne radi o napretku jer je 2020. bilo oko pola miliona apsolutno siromašnih, što je iznosilo 6,9 odsto.
Imamo predugo radno vreme, a radnici u Srbiji rade četiri sata duže nego što je to nedeljni prosek u EU. Kod nas je radna nedelja 40 sati, a svaki peti radnik (22 odsto) radi 45 sati pa i duže, prema podacima iz ankete o radnoj snazi u Srbiji
Takođe, čak dve trećine građana se izjasnilo da im je opala kupovna moć zbog podizanja cena, a na pitanje kako su to prevladavali, dati su sledeći odgovori: 60 odsto je pozajmljivalo novac od rođaka i prijatelja, 46 odsto nije uključivalo grejanje kada im je hladno, 41 odsto se nije lečilo kada je imalo zdravstvene probleme, trećina je preskakala jedan obrok kada su gladni, a 30 odsto je izjavilo da nije moglo da zadovolji ni osnovne potrebe svoje dece poput hrane, odeće, školskih knjiga, ali i zdravlja. I pokazalo se da su naši siromašni čak šest puta siromašniji od onih koji su siromašni u Luksemburgu.
Svaki peti radnik radi 45 sati pa i duže
„Mi smo jedina zemlja u Evropi gde vi možete da imate status zaposlenog i da ste siromašni. Ne znam nijednu drugu zemlju u EU, pa čak ni u okruženju ako izuzmemo Albaniju, Severnu Makedoniju i BiH, u kojoj čovek koji toliko radi može da prima toliko malo da čak ne uspeva da zadovolji ni osnovne egzistencijalne potrebe. I to nije slučaj samo sa onih 350.000 ljudi koji rade za minimalnu zaradu i koji kući nose 47.000, već i pola miliona ljudi koji su na samoj granici siromaštva. Sa našom inflacijom u kojoj smo prvaci i koja je dvocifrena, možemo da zamislimo kako žive četvoročlana domaćinstva sa samo jednim zaposlenim. Sve priče o neverovatnoj zaposlenosti uzimam sa rezervom jer su kriterijumi za utvrđivanje toliko liberalizovani da je dovoljno da neko radi dva ili tri dana mesečno i da se smatra zaposlenim“, kaže Ranka Savić.
Sve priče o neverovatnoj zaposlenosti uzimam sa rezervom jer su kriterijumi za utvrđivanje toliko liberalizovani da je dovoljno da neko radi dva ili tri dana mesečno i da se smatra zaposlenim
Pa gde smo onda uoči 1. maja, kada bi trebalo da proslavljamo davno stečena radnička prava?
„Ovo vreme mi liči na 19. vek, kada su počele borbe za radnička prava. Ono za šta su se tada izborili radnici, koji su protestovali zbog predugog radnog vremena, a što je pretočeno u ’tri osmice’, veoma liči na probleme koje imamo danas. Imamo predugo radno vreme, a radnici u Srbiji rade četiri sata duže nego što je to nedeljni prosek u EU. Kod nas je radna nedelja 40 sati, a svaki peti radnik (22 odsto) radi 45 sati pa i duže, prema podacima iz ankete o radnoj snazi u Srbiji. Kada pogledate prema zanimanjima, u sektoru trgovine više od polovine radnika radi preko 45 sati, a u EU samo šest odsto, dok u industriji svaki treći radi preko 45 sati, a u EU svaki deseti radnik. Meni ti podaci ukazuju da ljudi ne mogu kroz normalno radno vreme da ostvare zarade od kojih bi mogli da žive. Pritom ne žive samo radnici od tih plata, već i njihove porodice, a ono što je specifično za Srbiju je da su polovina zaposlenih jedini koji rade u svom domaćinstvu.
Srbija ima najniže zarade bilo da gledate prosečnu, medijalnu ili minimalnu zaradu u odnosu na zemlje u EU. Nedavno su objavljeni podaci o strukturi zarada prema kvalifikacijama za septembar 2023. i skoro 25 odsto zaposlenih u Srbiji je imalo zaradu do 45.000 dinara, a potrošačka korpa za oktobar je bila 91.630 dinara. Sledeći problem je atipično radno vreme – u Srbiji čak 36,4 odsto građana radi vikendom. Kad uporedimo sve te podatke vidimo da smo daleko od toga da radnici rade u dostojanstvenim uslovima, da mogu da žive od toga i da se bave nečim drugim osim poslom“, kaže Sarita Bradaš, psihološkinja i istraživačica iz Fondacije „Centar za demokratiju“.
Dve trećine građana se izjasnilo da im je opala kupovna moć, a na pitanje kako su to prevladavali, dati su sledeći odgovori: 60 odsto je pozajmljivalo novac od rođaka i prijatelja, 46 odsto nije uključivalo grejanje kada im je hladno, trećina je preskakala jedan obrok kada su gladni
Sve to nije tačno, otprilike glasi odgovor Aleksandra Vučića upriličen za divljenje samom sebi nakon 2023. godine, koju je ocenio kao rekordnu u privlačenju stranih investicija što je rezultiralo „rekordno niskom nezaposlenošću“ i drastičnim uvećanjem plata. Pohvalio se novim pogonima poznatih svetskih fabrika, ali bez osvrtanja na one koje su pobegle čim su iskoristile subvencije, poput Geoksa, Šinvona iz Niša, Berteks tekstila, Džinsi Srbija… Takođe nije imao šta da kaže ni povodom sve češćih otpuštanja i neprodužavanja ugovora u Juri, Leoniju, Aptivu, Gruneru…, a jedini put kada je priznao da postoji bilo kakav problem u bajci koju je ponudio radnicima je najava zatvaranja fabrike Mitros iz Sremske Mitrovice u septembru prošle godine. Tada je izjavio: „Pozdravljam odluku da minimalna cena rada bude 402 evra – to je najviše u srpskoj istoriji. Istovremeno, za one neznalice koje po različitim portalima govore – zamislite kako nas ubeđuju – da postoje negativne strane povećanja minimalca. Pa, naravno da postoje, samo što vi ništa ne znate o ekonomiji – izgubićemo jedan deo radno intenzivnih preduzeća, jer će ići u zemlje gde je minimalac niži.“
Ukoliko bi se fizička sigurnost radnika u Srbiji pogledala kroz cifre, one su više nego upozoravajuće. Samo u toku 2021. je život na radu izgubilo 45 radnika, 3.455 je teško i 17.558 je lakše povređeno, dok su 2022. registrovane 64 smrtne, 3.472 teške i 18.328 lakih povreda na radu
Dakle, minimalac je ono što je radnicima namenjeno (iako je to zakonski samo privremena mera kada se poslodavac nađe u nevolji, a koju država kao poslodavac maksimalno koristi) iako za njega može da se kupi trećina potrošačke korpe, ali investitori koje Vučić pronalazi nisu platežno sposobni da se nose sa tolikim izdatkom?! Zvuči kao nešto što bi pre radnike usmerilo na proteste nego na praznični roštilj. Ali…
Partijski juršnici potiskuju stare kadrove
„Mi živimo u državi u kojoj je vladajuća garnitura apsolutno uspela da razbije sve institucije i da nas ostavi bez jedne jedine u koju možemo da verujemo. Shodno tome i sindikate, mada za to ne krivim samo vlast – tu ima i naše krivice, ali je uspela da nas razbije dajući Savezu samostalnih sindikata i UGS Nezavisnosti neuporedivo bolji položaj. S druge strane, vodi se takva politika da radnici u Srbiji kao najveća društvena grupa uopšte nisu tema i o njima jedino pokušavaju da se brinu sindikati, ali unutar svojih organizacionih jedinica. Mi nemamo jedinstvenu borbu, godinama nemamo zajedničku akciju već se izlazi parcijalno i bez ikakvog smisla, a niko ponaosob nema snagu da izvede jedan veći broj ljudi na ulicu. S druge strane, nemamo ni radničku klasu, ona je potpuno razbijena.
Danas u Srbiji postaje dominantan prekarni rad i kod tih radnika se ugovori produžavaju samo ako ispunjavaju sve zahteve poslodavaca, koji su često i političke prirode. To je dovelo do toga da je radnik uplašen, nesiguran i da ne sme da podigne svoj glas. Ono što u praksi vidim i što me sve više iritira je partijsko zapošljavanje koje je postalo apsolutno dominantno. Tu dolaze mladi partijski juršnici koji potiskuju stare kadrove, stari rade za troje jer novi nemaju pojma i samo čekaju da odu u penziju, tako da je njih veoma teško pozvati na protest“, kaže Ranka Savić.
Mi u Srbiji imamo jednu specifičnost – uplitanje partije u tržište rada. Ljudi koji se zapošljavaju najčešće to rade tako što ih preporučuje partija, a kada ste vi dužni partiji onda svakako nećete biti lojalni sindikatu
Sarita Bradaš
Na slabost sindikata upozorava i Sarita Bradaš: „Mi u Srbiji imamo jednu specifičnost – uplitanje partije u tržište rada. Ljudi koji se zapošljavaju najčešće to rade tako što ih preporučuje partija, a kada ste vi dužni partiji onda svakako nećete biti lojalni sindikatu. Ako vladajuća partija u ovoj zemlji ima više članova nego što imaju sindikati, onda je to ogroman problem jer sindikati u tom slučaju nemaju ni finansijske resurse koji će im omogućiti borbu. Kada je mali broj članova onda su i mala sredstva od članarina i tada ne možete da zovete ljude u štrajk i da im kažete – ne morate da brinete, imaćete naknadu iz štrajkačkog fonda – jer je neće imati“.
I dodaje da je Srbija potpisnica mnogih dokumenata, između ostalog i Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, čiji je cilj iskorenjivanje siromaštva, a da se naša država i Ustavom obavezala na poboljšanje standarda. „Postojanje siromaštva je kršenje ljudskih prava“, zaključuje Bradaš.
A koliko država drži i do Ustava i do ljudskih prava najbolje se vidi u činjenici da je prve strane investitore dozvala reklamom na CNN-u kojom nas prodaje kao kvalifikovanu ali jeftinu radnu snagu.
