Nekoliko dana nakon što se opozicija podelila po pitanju ponovljenih beogradskih i delimičnih lokalnih izbora objedinjenih za 2. jun – Stranka slobode i pravde, Zajedno, Srbija centar i koalicija NADA će ih bojkotovati, dok će Zeleno-levi front, Ekološki ustanak, Novo lice Srbije, Pokret Slobodnih građana, Narodni pokret Srbije i Demokratska stranka na njima učestvovati – stigla je vest da će u prestonici i Novom Sadu samostalno izaći i inicijativa „Kreni-promeni“ čiji će kandidat za gradonačelnika Beograda biti njen direktor kampanje Savo Manojlović. Pravnica, aktivistkinja za ljudska prava i članica strukovnog udruženja Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS) Sofija Mandić za Radar kaže da je od toga koja će lica, poznata ili nova, učestvovati na izborima više interesuje zakonitost izbornog procesa i mogućnost građana da na izborima slobodno biraju.
„Mnogo puta sam i u Gradskoj izbornoj komisiji, gde sam na prethodnim izborima bila članica u proširenom sastavu, govorila predstavnicima SNS-a da kolega Vladica Ilić i ja tu ne štitimo interese liste „Srbija protiv nasilja“ – mogla je biti i neka druga – već integritet izbornog postupka, pa i izborno pravo glasača vladajuće stranke da svoje poverenje daju listama bez pritisaka i prinuda. Nemam posebnu emociju ni prema kome ko na izborima učestvuje, ali mi jeste krivo zbog propuštene šanse da se izborni uslovi zaista poprave. Među onima sam koji smatraju da je bilo prostora da se sačeka i da se za to vreme poveća pritisak na vlasti. Bilo je i onih koji su smatrali da razgovore treba da prekinu i pristanu na ono što im je dato. A dato im je spajanje izbora, beogradskih i lokalnih, i to ne svih lokalnih, već u 88 opština i gradova, i to dok i sami govore da izborni uslovi nisu poboljšani, ali da se nadaju da će se to desiti do 2. juna. Svima im želim sreću, ali se plašim da će već na izborno veče shvatiti da njihovo učešće možda jeste donelo nešto dobro njihovim organizacijama ili pojedinačnim karijerama, ali da građanima nije pomoglo. Da li će to priznati ili ne, drugo je pitanje“, kaže Mandić.
I gospodin Manojlović i vi ste pravnici. On smatra da je ključni problem izbornih ciklusa apatija u biračkom telu, a vi da je pitanje svih pitanja nesređeni birački spisak…
Da dodam, birački spisak jeste najvažnije pitanje bez čijeg rešenja ne može biti govora o drugim problemima koji su pobrojani u izveštajima domaćih i stranih posmatrača. A mnogo ih je. Naravno da je nemotivisanost birača velika prepreka za bilo kakvu ideju o smenjivosti vlasti i boljitku i gospodin Manojlović je u tom smislu u pravu. Ali smena vlasti, bilo koje, pa i trenutne, nije moguća s ovakvim biračkim spiskom. Potom dolaze i drugi faktori poput direktne ili posredne kupovine glasova, pritisaka i nečeg što više ne može ni da se nazove medijskom neravnopravnošću, već propagandom. Jedna strana je uvek lepa, pametna, uspešna i kao takva dobija sav prostor, a druga strana je svedena na nivo nacionalnog neprijatelja i nekoga koga treba ukloniti. U stambenoj zajednici, vlasnici stanova imaju pravo glasa, zakupci nemaju. Ako vi unapred ne znate koliko je prvih, a koliko drugih, ne možete da znate ni da li je odluka skupštine stanara legitimna i legalna ili ne. Tako je i s izborima.
Da li bi vas iznenadilo da se 2. juna uveče, ili u naredna 24 časa, koliki je rok za objavljivanje preliminarnih rezultata, ispostavi da je veća izlaznost ipak dovela do pobede opozicije i da je time poništen problem 230.000 nepostojećih birača u prestonici, koliko iznosi konzervativna procena?
Problem je upravo u tome što, kakvi god rezultati bili, mi nećemo moći da znamo koliko je ljudi od onih u spisku izašlo i glasalo svojom voljom, dakle kolika je izlaznost, a koliko ih je glasalo iako ne bi smeli da uopšte budu u biračkom spisku, dakle koliko je tačno vlast „nalepila“ nepostojećih glasača na one koji su legalno ostvarili svoje izborno pravo. Razumem potrebu građana i novinara da analiziraju ono što piše na papiru, ali s neispravnim podacima, svaka će analiza biti pogrešna. Budući da će 2. juna izlaznost verovatno biti manja, jer je deo opozicije odlučio da na izborima ne učestvuje, možda će i vlasti morati da „sipaju“ manje glasova nego pola godine ranije, ali to izborni proces neće biti učiniti legitimnijim.
Vlast je od procena da su decembarski izbori bili najčistiji mogući i ocrnjivanja opozicije, kao i međunarodnih posmatrača koje su same pozvale, došle do toga da prihvataju, makar i načelno, preporuke ODIHR-a, i to „u skladu s najboljom svetskom praksom“, kako se često čuje. Da li je to posredno priznanje vladajuće koalicije da izbori u decembru ipak nisu bili zakoniti? I kako je toliko omekšala svoj pristup?
Te navode jesam doživela kao priznanje, ali njemu su prethodili protesti, Izveštaj ODIHR-a i Rezolucija Evropskog parlamenta. Nisu imali druge do da sednu za sto i makar deklarativno se obavežu na ispunjenje preporuka ODIHR-a. Za tim stolom sedele su dve strane – opozicija, koja se za ispunjenje preporuka zalagala, i vlast, koja je shvatila da će u suprotnom izgubiti legitimitet u međunarodnoj zajednici. Da li bi uprkos neiskrenoj nameri pod kontinuiranim pritiskom pristale na drastično poboljšanje izbornih uslova, nikada nećemo saznati. Verujem da bi. SNS nikako ne može da se pomiri da budu obeleženi kao kradljivci, lopovi na izborima, naravno i u drugim segmentima, ali ovo ih, čini mi se, nekako najviše boli. Jer, moneta s kojom SNS igra u međunarodnoj zajednici je da su oni legitimno izabrani predstavnici koji situaciju u Srbiji drže pod kontrolom. Taj oblik vlasti koji se često naziva stabilokratijom nema nikakve veze s principima moderne demokratije, ali ima veze s principom banalne demokratije gde njih podržava neka većina ljudi na osnovu čega uvek mogu da lupe šakom o sto i urade kako žele. Bez te vrste legitimiteta, a zapravo predstave s kojom izlaze pred međunarodnu zajednicu, vlasti gube poziciju koju su gradili godinama. Jednima je bilo stalo da izgleda kao da su izbori u Srbiji slobodni i pošteni, a drugima je bilo stalo da izbori zaista budu takvi.
Vlasti se više plaši gubljenja privida legitimiteta u inostranstvu od nemanja legitimiteta u Srbiji?
Da. Kao građanka bih volela da vidim ko zaista ima legitimitet da formira vlast. Ako je to koalicija oko SNS, ostaje nam da se s time pomirimo. Ali ne znamo i ne možemo da znamo.
Zaključno sa Šapićevim izjavama, vlast je htela da nam poruči da sve to i nije tako strašno, da je reč o jednom finom, tananom, nijansiranom pitanju legitimnosti. Morala ionako nema mnogo u politici, ali će eto oni ispasti dobri, pa će se i tim moralom pozabaviti. Više je to bio spin nego zabrinutost za legitimitet vladajuće većine
Aleksandar Šapić je rekao da se izbori u Beogradu ponavljaju upravo zato što tanka većina u Skupštini grada Beograda ne bi imala dovoljan legitimitet.
Mislim da je vlast pokušala da u decembru priču o masovnoj krađi izbora svede maltene na pitanje morala. Kršenja izbornih pravila nisu dovela do nekih sitnih povreda koja mogu da se otklone pred izbornim komisijama i sudovima, nego je reč bila o krivičnim delima protiv izbornih prava, što se tretira posebnom glavom Krivičnog zakonika. Ne da niko zbog tih dela nije odgovarao, nego nije ni okrivljen, niti su istrage u toku, koliko mi je poznato. Zaključno sa Šapićevim izjavama, vlast je htela da nam poruči da sve to i nije tako strašno, da je reč o jednom finom, tananom, nijansiranom pitanju legitimnosti. Morala ionako nema mnogo u politici, ali će eto oni ispasti dobri, pa će se i tim moralom pozabaviti. Više je to bio spin nego zabrinutost za legitimitet vladajuće većine.
Nema krivične odgovornosti, ali nije bilo ni političke, a deluje da će breme političke odgovornosti završiti na plećima dela opozicije koji učestvuje na izborima. Da li je i koliko prenos raspada opozicije uživo doprineo tome?
Odgovornost je na svima koji su doneli odluku o izborima. Oduvek sam benevolentna prema političkoj opoziciji, jer znam u kakvim okolnostima rade. Baviti se stranačkom politikom u Srbiji je dosta opasan posao, čak i fizički, naročito van Beograda. Ljudima se pale automobili, prebijaju ih, da ne pričamo o dobijanju otkaza, nemogućnosti da dete upišete u vrtić, i tako dalje. Zato ne mogu da ne poštujem sve one koji su u stranačkoj politici ostali. Nadala sam se zajedničkom rešenju i razumem zašto do njega nije došlo, previše je krupno pitanje bilo na stolu. Dosadašnja saradnja je tekla odlično zato što su razmimoilaženja bila manja i lakše je bilo usvojiti odluku većine. Sada, čini mi se, došlo je do zabune u javnosti, jer oni koji su bili za izlazak na izbore se pozivaju na činjenicu ih je unutar SPN više i da treba raditi u skladu s odlukom većine. Čin DS-a je posebno tu važan, jer je bila protiv izlaska, ali je videla da je odnos snaga pet naspram tri i priklonila se brojnijima. To je vrlo slikovit prikaz stanja demokratije u Srbiji i percepcije kako treba da se odlučuje. Pitanje je pogrešno postavljeno. Nije to narodni zbor gde se kaže: ko je za šta, pa da se prebrojimo, nego je pitanje šta su političke organizacije s ProGlasom potpisale 9. marta, kada su se obavezale da neće izaći na izbore u kratkom roku ako minimalni uslovi – sređeni birački spisak, garancija jednake medijske zastupljenosti, objedinjavanje izbora u lokalnim samoupravama s onim u Beogradu – ne budu ispunjeni. Ili ste se na nešto obavezali, ili ste potpis povukli jer ste se predomislili, ne može oba. Zato pitanje nije bilo između dža i bu, hoćemo ili nećemo na izbore, nego da li su minimalni uslovi ispunjeni ili ne. Niti je neko iz Sporazuma istupio, niti je ko rekao da su izborni uslovi popravljeni, nego se ponavlja da se nadaju da će to biti slučaj u naredne dve ili tri nedelje. Ne znam odakle ta nada. Poteglo se i pitanje ko ima pravo glasa, a ko ne, ko je Sporazum potpisao, a ko nije, što me podseća na spor oko biračkog spiska. Ispada da ni unutar opozicije nije jasno ko može da se izjašnjava, kao ni na izborima.
Da li su okolnosti lošije sada nego 16. decembra? Biljana Đorđević iz ZLF-a rekla je u Utisku nedelje da bi radije izgubila rezultatom 5:4 nego službenim 3:0 i da izlazak na izbore pruža priliku da se napravi zalog za budućnost?
Izborni uslovi su isti, možda su okolnosti nepovoljnije jer se opozicija razjedinila, što može da dovede do njenih lošijih rezultata. Ako će deo opozicije ipak da učestvuje na izborima, onda je 17. decembra trebalo da prizna tadašnje rezultate, jer više od onoga mislim da neće dobiti. Ako je decembar bio nelegitiman, kako jun može biti legitiman. Pritom, lokalne skupštine, baš kao i republički parlament, već skoro deset godina ni o čemu ne odlučuju. Ti ljudi sede u nekim salama, dobijaju materijal, obično u poslednji čas, većina ih potom preglasa, a uz to ni njihova brojnost ne odražava stvarnu izbornu volju građana. Donekle razumem argumentaciju da se stranke kao teritorijalne organizacije ako ne izlaze na izbore osipaju, ali njihov smisleni rast svakako je moguć samo u demokratskim uslovima koji trenutno ne postoje.
Taj oblik vlasti koji se često naziva stabilokratijom nema nikakve veze s principima moderne demokratije, ali ima veze s principom banalne demokratije gde njih podržava neka većina ljudi na osnovu čega uvek mogu da lupe šakom o sto i urade kako žele
Pojedini opozicioni političari tvrde da bi, bez učešća, lokalne samouprave ostale bez prisustva opozicije od 2020. godine kada su plebisciti bojkotovani? Da li će učešće na lokalu, koje uglavnom nije strogo zabranjeno iz centrala, biti moguće posle raskola u opoziciji?
Zamisao je u pregovorima bila da se ostavi dovoljno vremena da se minimalni uslovi ispune kako treba i da se izbore održe do kraja godine, dakle u narednih nekoliko meseci, koliko mislim da je moglo da se sačeka. Odnosi na lokalu su drugačiji, opozicioni političari su uglavnom na sličnom koloseku i upućeni su jedni na druge. Oni koji nisu prošli ono kroz šta je Beograd prošao u decembru ne mogu ni da zamisle šta ih čeka. Stvar se lomi na možda i naivnoj predstavi da je lažne liste i potpise i fantomske birače koji i te kako glasaju, da je svaki odbijeni prigovor ili žalbu i svaki zahtev Ustavnom sudu na koji nije stigao odgovor, moguće pobediti na osnovu raspoloženja biračkog tela koje se vidi na terenu. Možda ne razumeju da na izborima i papiru neće dobiti odraz te stvarne volje građana. Po principu „sit gladnom ne veruje“. Tako smo mi u Beogradu razmišljali u decembru – vidi koliko je ljudi na protestima, koliko je nezadovoljno, vlasti sigurno nemaju većinu. A onda shvatite da su svaku rupu zapušile, da nigde ništa ne može da procuri i da je rezultat unapred projektovan. Beograđani sada nemaju moralno pravo da se ponašaju kao da se u decembru ništa nije desilo, naročito posle građanskih protesta zbog izbornih neregularnosti.
Šta bi vlasti uradile da se cela opozicija odlučila na bojkot?
Verujem da izbora 2. juna ne bi bilo, te da do bojkota u ovoj formi ne bi došlo da je cela opozicija čvrsto stajala na stanovištu da se izbori kroz Ustavni zakon odlože za zimu, budući da je u predlogu stajalo da se izbori moraju održati najmanje šest meseci od poslednje promene zakona ili aktivnosti preuzete na primeni preporuka. To naročito ima smisla u slučaju zahteva za jednakim tretmanom u medijima. Vlast sigurno ne bi sama sa sobom izašla na izbore u junu, što uostalom vidimo i po tome da joj je bilo veoma važno da nekoga ubedi da izađe na te izbore.
Kako se ovaj bojkot razlikuje od bojkota 2020. godine?
Tada smo kao građani pokušali da prodrmamo ljude, naročito međunarodne posmatrače. Tada je ideja bila da skrenemo pažnju posmatračima, pre svega OEBS-a, da izbori nisu fer i pošteni. Sada je situacija drugačija, jer međunarodna javnost zna da je situacija veoma loša i preporučuju da mora da se menja u saradnji s opozicijom i civilnim društvom. Izlaskom na izbore pod ovim uslovima šaljemo poruku da je možda ODIHR-u stalo do njegovih preporuka, ali da nama suštinski nije.
Nije tajna da je međunarodnim akterima stalo da se izbori održe i da se izbegne politička kriza. Da li bi imali razumevanja za bojkot cele opozicije, budući da su njeni delovi aktivno radili na stvaranju međunarodnog pritiska na vlasti u Srbiji? Evroparlamentarci će nezvanično reći – mi nemamo s kim da sarađujemo ako opozicija nije u institucijama, iako je ona prisutna u Narodnoj skupštini…
S obzirom na to iz kojih država ti međunarodni akteri dolaze, verujem da im je teško da poveruju da problemi ne mogu da se reše u institucijama. Recimo, da dva i po meseca Ustavni sud ne odgovori na poslate zahteve. Predstavnici međunarodne zajednice posle izbora nisu mogli da shvate da je moguće toliko uporno i sistematično se baviti izbornim inženjeringom. Kao da im pričamo bajke, lažemo, dodajemo. I meni su institucije mnogo bliže od toga da se penjem na kamion na šta sam bila primorana poslednjih meseci. Ali odluke donosim iz lokalnog konteksta. Ako su predstavnici opozicije u skorijem periodu bili pod pritiskom da na izborima učestvuju po svaku cenu, po meni je njihova dužnost bila da se tom pritisku odupru. Ako od pravosuđa očekujemo da se odupru pritiscima izvršne vlasti, isto treba da očekujemo i od opozicije. A što se tiče prisustva opozicije u institucijama i međunarodnih kontakata, pomenuli ste i sami Narodnu skupštinu. Koalicija SPN i koalicija NADA su i dalje u Skupštini i to je glavno mesto razgovora. Međunarodni predstavnici nisu do sada pregovarali s gradonačelnicima i predsednicima lokalnih opština.
Moraćete Savu i njegovu organizaciju da pitate zašto su doneli odluku, recimo, da učestvuje na ovima, a ne na decembarskim izborima. Ne bih ni da doprinosim previše toj logici hiperpersonalizacije, naveliko smo naviknuti na to da se sve tumači u ličnom ključu
Politika u Srbiji je hiperpersonalizovana, pa je odluka Manojlovića da izađe na izbore počela da se tumači kao sukob s Draganom Đilasom. Da li je odluka potonjeg da na izborima ne učestvuje stvorila prostor prvom da na račun biračkog tela „bojkotaša“ ostvari politički rast?
Moraćete Savu i njegovu organizaciju da pitate zašto su doneli odluku, recimo, da učestvuje na ovima, a ne na decembarskim izborima. Ne bih ni da doprinosim previše toj logici hiperpersonalizacije, naveliko smo naviknuti na to da se sve tumači u ličnom ključu, pa kad nekome pomenete princip u politici, često možete da čujete da mu u politici nije mesto, da je to pragmatična veština mogućeg. Na kraju, nije bitno ko se kako zove, nego ko je šta uradio, ali često to zaboravimo. Imali smo ratove, rasplamsavanje organizovanog kriminala, i zna se koga po čemu pamtimo od političara. Mislim da i opozicioni političari i oni na vlasti treba da svoje odluke posmatraju očima nekoga ko ih gleda iz budućnosti, a ne ličnih animoziteta ili dopadanja.
Da li je rešenje za očuvanje jedinstva opozicije bio predlog Pokreta za obnovu Kraljevine Srbije – donošenje odluke o uslovnom izlasku na izbore koji bi ostavio prostor za povlačenje do 18. maja i proglašenja zbirnih izbornih lista?
Jeste i predlagala sam nešto slično, s tim što to rešenje proceduralno nije jednostavno, naročito ako koalicija „Biram borbu“ izlazi kao koalicija. Pojedinačne stranke mogu da predaju svoje liste do isteka roka 13. i da ih povuku do 18. maja, ali koalicija mora da postigne jednoglasnost da se treba povući, jer fer izborni uslovi ne postoje, što verujem da bi bilo teško ostvarivo. Neki, poput ZLF-a, i javno su rekli da bi izašli i samo na beogradske izbore iako nisu zadovoljni uslovima, a DS je rekla da bi se možda preispitala svoju odluku. Gospodin Aleksić ispred Narodnog pokreta Srbije to nije spominjao, koliko znam. Zato mi se ne čini da imaju isti stav o mogućem povlačenju liste.
Ako Ustav išta kaže o izborima, to je da oni moraju biti slobodni i jednaki, a da glasanje mora biti tajno, lično i neposredno. Vidim da je Brnabić u poslednje vreme počela da se bavi proučavanjem Ustava i vidim da joj nije sve do kraja jasno
Predsednik Vučić je bio izjavio da je prvi SNS-u predlagao da se svi izbori održe 2. juna, ali da to nije naišlo na podršku stranke, i to u danima kada je Ana Brnabić objašnjavala da bi objedinjavanje bilo neustavno, bilo 2. juna, bilo na jesen ili zimu. S druge strane, deo opozicije koji se odlučio na bojkot podneo je u Narodnoj skupštini predlog ustavnog zakona koji bi omogućio pomeranje izbora za koji mesec, a koji vladajuća većina izvesno neće izglasati. Ko je tu i kada bio u pravu?
Od Ane Brnabić nismo čuli argumente, samo ocene, a naročito mi je zabavno da o ustavnosti govore ljudi koji su u decembru radili sve što su radili. Ako Ustav išta kaže o izborima, to je da oni moraju biti slobodni i jednaki, a da glasanje mora biti tajno, lično i neposredno. Jedini uslov koji Ustav postavlja kada je reč o datumu i lokalnim izborima jeste da mandat lokalnih skupština traje četiri godine. Njihovo raspisivanje za 2. jun taj mandat ne bi probio, kao što sada i vidimo, niti bi usvajanje izmena ustavnog zakona koje bi omogućilo objedinjavanje svih izbora za jesen ili zimu na bilo koji način kršilo Ustav. Vidim da je Ana Brnabić u poslednje vreme počela da se bavi njegovim proučavanjem i vidim da joj nije sve do kraja jasno. Pri tom, naglasak je bio na svim izborima. Sada imate 88 opština i gradova u kojima se biraju lokalne samouprave i u njih će biti moguće „presuti“ birače iz preostalih 64 koji su to obavili u decembru. Pre ili kasnije, a nadam se pre, moraćemo da dođemo do zakonskih rešenja koji će osigurati da se svi lokalni izbori održe u istom danu.
Odnosi u opoziciji su lošiji nego ikada u skorije vreme, pojedine stranke poput Zajedno ostaju bez lokalnih odbora… kome odgovara takav razvoj situacije?
Vlasti, naravno. Jedan od njenih glavnih principa bio je i ostao „zavadi, pa vladaj“ u kombinaciji s potpunom destrukcijom svega, a posebno institucija i procesa. Neki tu sposobnost vide kao odraz pameti i strateškog promišljanja, ali priznajem da to ne smatram umećem ili uspehom. Svako može da, ako ima moć i novac, sruši šta god poželi. Mnogo je teže nešto sagraditi.
Nezahvalno je baviti se hipotezama, ali pod pretpostavkom da se izborni uslovi ne poprave, da li mislite da opozicija koja je odlučila da na izbore izađe ima plan ili prostor da se buni zbog mogućih neregularnosti?
Zanimljivo pitanje o kojem dosta razmišljam. Jedan mogući scenario je da će nam biti rečeno da je sve u redu, da su izbori prošli uredno, iako izvesno to neće biti slučaj, i onda će opozicija uveče priznati i rezultate i poraz i čestitati protivniku. Drugi scenario je da opozicija, naročito na lokalu, kaže da se nije nadala krađi. Mislim da junski izbori neće dovesti do formiranja vlasti koja će uz pun legitimitet trajati četiri godine. Izborni procesi će se ponavljati sve dok ne dođemo do toga da zaista budu fer i pošteni. Tek će zaista legitimno izabrana vlast moći da obezbedi pun i stabilan mandat.
Treći scenario – pobeda opozicije u Beogradu. Moguće ili ne?
Mislim da to u ovim uslovima nije moguće.
