Unutrašnje dvorište predratne zgrade na Dorćolu te subote osvanulo je drugačije. Na štriku za sušenje veša uredno je bila pokačena garderoba na vešalicama, po stolovima razvrstane knjige, monografije, stripovi… Bilo je tu i ploča, obuće, starih lampi, razglednica, dečijih igračaka… Tačno u 10 nahrupili su kupci, a njihova graja zamenila je tišinu i cvrkut ptica.
Scenu su još činili stablo jorgovana, trešnje, baštenska klupa na kojoj je jedan od komšija čistio ribu privukavši mačku, a ona psa, te je došlo i do životinjskog meteža. Ponekad bi radoznali pogled sevnuo i s balkona na tu dvorišnu rasprodaju nekadašnjih potrepština što Miloš Tomić i njegova supruga Marija Đorđević ne mogu da ponesu za Sloveniju, kad se tamo uskoro presele.
Miloša Tomića kulturna čaršija zna kao reditelja, scenaristu, snimatelja krajnje neobičnih filmskih ostvarenja, dok je prilično poznato i da je kolekcionar odbačenog, iliti đubreta – kao materijala za film, animaciju, fotografiju, kako je i glasio naziv njegove doktorske teze na FAMU u Pragu. I baš kao što razne starudije i njihovi delovi dobijaju novi život zabeležene njegovom kamerom, tako će se i ove kupljene ponovo usrećiti sa novim vlasnikom.
O tome svedoči atmosfera, prožeta nostalgijom koju bude vintidž predmeti u ponudi. Nju znaju da cene umetnici i muzičari, kojih je najveći broj među mušterijama, pa događaj liči na otvaranje izložbe, iako je raspoloženje mnogo opuštenije. Ni trgovina ne prolazi rigidno: iznos koji se traži za recimo knjigu zavisi od njene debljine, a ne raritetnosti naslova. Iznos se može spustiti maltene do apsurda.
Umeo je Tomić i od bačenih plastičnih kesa da napravi čaroliju. Naime, na jednoj radionici pri BELEF-u, koju je vodio Dušan Makavejev, od polaznika je traženo da izađu napolje i snime neki jednominutni kadar.
Događaj stoga donekle ima karakter „buvljaka“, stare Tomićeve ljubavi, podeljene između artikala u asortimanu, i lica koja se tu motaju, a „mahom marginalaca, ali izuzetno bujnih ličnosti“. Vremenom, svoju pažnju on je fokusirao na prvo, idući na teren mimo redovnog termina, kad ima sve vreme ovog sveta da „iščeprka zanimljivosti“, bile to ruke lutaka ili krhotine porcelanskog posuđa. Tomić taj postupak zove „arheološkim“, i ekskluzivno za Radar otkriva prapočetak svoje „manije“.
„Provodeći leta na selu kod bake, jednom smo otišli u posetu kod njene prijateljice. Nešto stariji dečak iz komšiluka pozvao me je da ’prekopavamo’ njegovo dvorište u potrazi za bačenim kutijama cigareta. Pristah, jer bilo mi je dosadno. Nakupili smo pregršt pakovanja fantastičnog dizajna, pažljivo ih ispravili i nanizali na žice starog roštilja, gde su zasijali kao na televiziji. Od tad se vodim geslom da se dragocenosti mogu naći svuda, samo ako se bolje zagledaš“, navodi Tomić. Isti princip važi i za „deliće razgovora, prizore, situacije“ koje takođe skuplja i pakuje u svoje eksperimentalne filmove i video-radove.
Umeo je Tomić i od bačenih plastičnih kesa da napravi čaroliju. Naime, na jednoj radionici pri BELEF-u, koju je vodio Dušan Makavejev, od polaznika je traženo da izađu napolje i snime neki jednominutni kadar. Lebdeći, plešući na vetru, Tomića su zavele te kese, i prosto primorale da napravi nešto duži film od zahtevanog. „I ideje čuče svuda oko nas i čekaju da ih otkrijemo“, kaže budući iseljenik.
Način na koji tretira smeće aktuelan je još oko mesec dana u staklenoj kocki na Cvetnom trgu, gde galerijskim pristupom prkosi ruiniranju urbanih celina.
