U subotu, 21. februara u 21.45, na kanalu Nova S premijerno je emitovan film „Generalštab: Rušenje države“, u produkciji ove televizije i BIRN-a, autora Jelene Kikić i Radmila Markovića. U najavama se navodilo da je u pitanju dokumentarac o projektu koji je postao simbol urušavanja institucija. Iste večeri, u razmaku od 18 do 22 sata, na kablovskim kanalima Dokumentarna, Informer i nacionalnim televizijama Prva i B92, emitovan je svojevrsni kontrafilm, „Generalštab, odbrana države“, u produkciji Centra za društvenu stabilnost. Već sam naslov kontrafilma, konstruisan kao direktan semantički kontraudar, govori da je u pitanju medijsko-politička operacija, a ne novinarstvo.
Izbor reči „odbrana“ u naslovu pozicionira televizije koje ga emituju i producente kao branioce države. Stavlja ih na stranu institucija, zakona, poretka i implicira da je svako ko kritikuje agresor koji ugrožava državu. Originalni dokumentarac BIRN-a i televizije Nova postaje implicitno označen kao napad na državu, a njegovi autori i televizija koja ga emituje kao akteri koji „ruše“. „Odbrana“ sugeriše da postoji napad, spolja ili iznutra. Ovaj rečnik nije neutralan politički jezik, već jezik koji se koristi sa namerom delegitimizacije kritike njenim pretvaranjem u pretnju po nacionalni interes. Naslov „Odbrana države“ poziva gledaoca da istraživački, kritički dokumentarac o nezakonitostima, ugrožavanju institucija, zloupotrebi položaja i ovlašćenja, ne čita kao priču o fatalno ugroženoj vladavini prava nego kao priču o napadima na državu kojima se treba suprotstaviti.
Centralizacija bez formalne centralizacije
Nije prvi put da se više prorežimskih i tabloidnih televizijskih kanala i portala udruži u društveno-političkoj operaciji usmerenoj ka onima koji ugrožavaju mir, stabilnost i Vučića. Medijske akcije proizvodnje zajedničkih emisija i filmova koje se simultano ili u malom raskoraku emituju na više formalno odvojenih, uređivački i tržišno nepovezanih, konkurentskih kanala i portala, slika su svojevrsnog oblika devastacije svih mehanizama koji garantuju održivost, pluralizam i slobodu medija.
U Srbiji, kontrola medijskog prostora nije ostvarena klasičnom državnom centralizacijom. Nema jednog državnog medija koji dominira, nema formalne cenzure, nema ministarstva informisanja koje izdaje direktive (bar ne vidljivo). Umesto toga, kontrola funkcioniše kroz ono što bi se moglo nazvati mrežnom centralizacijom. To je sistem u kom su formalno nezavisni akteri faktički zavisni od jednog izvora resursa ili jednog centra odlučivanja, ali ta zavisnost nije nikada potpuno transparentna, ni pravno, uređivački ili organizaciono formalizovana. Koordinisano emitovanje identičnog sadržaja na više zvanično nepovezanih, odvojenih kanala nije samo propagandna operacija, već i demonstracija moći. Koordinisani nastup jednako je važna poruka kao i sam sadržaj – „Vidite koliko resursa imamo. Vidite koliko kanala možemo da pokrenemo u isto vreme. Vidite da pravila o konkurenciji, pluralizmu, uređivačkoj nezavisnosti, za nas ne važe.“
To je sistem u kom su formalno nezavisni akteri faktički zavisni od jednog izvora resursa ili jednog centra odlučivanja, ali ta zavisnost nije nikada potpuno transparentna, ni pravno, uređivački ili organizaciono formalizovana. Koordinisano emitovanje identičnog sadržaja na više zvanično nepovezanih, odvojenih kanala nije samo propagandna operacija, već i demonstracija moći
Ove poruke ciljaju ne samo pasivnu publiku, već i novinare koji razmišljaju o tome da li da pišu o nekoj kontroverznoj temi, aktiviste koji planiraju svoj dalji angažman, opozicione političare koji procenjuju rizike, pobunjene građanima i sve aktere koji čitaju signale o tome koliko je vlast moćna, nesputana, bezobalna i odlučna. To je demonstracija resursa koja ima funkciju da zastraši, obeshrabri i pokoleba, nezavisno od neposrednog propagandnog efekta samog sadržaja.
Društvo u sukobu i ugrožena vlast
Kada vlast oseti da gubi kontrolu nad narativom – a svaka vlast koja se suočava sa protestima kakvi u Srbiji traju mesecima imala bi taj osećaj – propaganda mora da pređe iz rutinskog u krizni mod. Kvantitativno, ona angažuje više resursa, više kanala, više „novinara“ i drugih društveno-političkih aktera. Kvalitativno, poruke postaju agresivnije, neprijatelj se personalizuje i demonizuje preciznije, a instrumenti koji su ranije bili rezervisani za ozbiljnije pretnje počinju da se koriste za svakodnevne teme.
Slučaj Generalštab i filmovi o njemu, u aktuelnom srpskom kontekstu nisu samo priča o jednoj zgradi i jednoj uklonjenoj oznaci zaštićenog dobra. Slučaj Generalštab je deo šire slike u kojoj se dovodi u pitanje vladavina prava, proces donošenja odluka, odgovornost institucija i veza između privatnih i državnih interesa. Vlast koja je pod pritiskom sa ulica desetina gradova, ne može sebi priuštiti da narativ o Generalštabu ostavi bez odgovora, posebno kada ga produkuju novinari koji imaju ozbiljnu reputaciju u oblasti istraživačkog novinarstva.
„Dve istine“ kao epistemološko oružje
Kontrafilm nastaje i da bi se nastavila proizvodnja dve istine, „naše“ i „tuđe“, „patriotske“ i „izdajničke“. Strategija kreiranja dve istine nije samo politički manevar, već i napad na sposobnost društva da kolektivno i bez sumnje utvrdi šta je istinito. Demokratija kao sistem počiva na pretpostavci da postoji zajednički prostor u kome se činjenice utvrđuju i analiziraju, da postoje odgovorne institucije i procedure koje imaju autoritet da arbitriraju između suprotstavljenih tvrdnji. Kada se taj prostor sistematski razara, kao u Srbiji, kada svaki izvor ima svoju „istinu“, kada su institucije delegitimisane, a poverenje u medije uništeno selektivno i strateški, ostaje praznina. Tu prazninu ne popunjava neutralnost, već moć. Onaj ko ima više resursa, više kanala, više sposobnosti da prezasiti i preplavi informacioni prostor, definiše šta će se percipirati kao istinito u odsustvu zajedničkih saznajnih standarda. I to je ono čemu simultano emitovanje kontrafilma na više televizijskih kanala teži. Ne da pobedi argumentima, nego da eliminiše sam teren na kome se rasprava argumentima vodi.
Kontrafilm nastaje i da bi se nastavila proizvodnja dve istine, „naše“ i „tuđe“, „patriotske“ i „izdajničke“. Strategija kreiranja dve istine nije samo politički manevar, već i napad na sposobnost društva da kolektivno i bez sumnje utvrdi šta je istinito
Ono što je zajedničko svim sličnim praksama, vidljivim od Orbanove Mađarske do Putinove Rusije i niza latinoameričkih primera, možda najbolje opisuje naslov knjige Pitera Pomeranceva Ništa nije istinito i sve je moguće. Cilj nije izgraditi alternativnu istinu koja je uverljiva. Cilj je uništiti samu kategoriju istine kao društveno neophodnog koncepta, jer u svetu bez prihvaćene istine, moć je jedino što upravlja procesima i razumevanjem stvarnosti.
Proizvodnja neinformisanih građana i apatičnih birača
Na kraju, najkrupnija posledica medijskog desanta kontrafilmom o Generalštabu nije to što će određeni broj gledalaca poverovati u njegov sadržaj. Posledica je mnogo šira i strukturna. Svaki novi ciklus ovakve prakse – koordinisana produkcija, simultano „pokrivanje“ na brojnim televizijama i portalima, preplavljivanje informacionog prostora jednom verzijom priče, povećava kognitivni trošak građana koji žele da budu informisani objektivno, tačno i pravovremeno. Postaje neophodno znati više, pratiti više, biti skeptičan, ulagati više energije u istraživanje, upoređivanje, analiziranje podataka i stavova, da bi se razlučilo šta se zaista dogodilo. Taj trošak nije jednak za sve. Obrazovaniji, mlađi, oni koji imaju više vremena i pristup alternativnim izvorima imaju veći kapacitet da ga plaćaju. Oni koji ne mogu da ga plate ili će prihvatiti narativ koji je najglasnijiji inajdostupniji, ili će se potpuno povući iz praćenja vesti, a onda i društveno-političkih procesa.
Oba ishoda odgovaraju vlasti koja živi od apatije i polarizacije. Aktivni i informisani građanin koji zna šta se dešava i sklon je preispitivanju je ono čega se svaka vlast plaši. Iznuren, zbunjen, ili cinično ravnodušan građanin koji misli da je „svuda isto“ i „svi lažu“ je građanin koji ne protestuje, često ne glasa i ne zahteva odgovornost.
Sofisticiranija i analitički korisnija definicija propagande kaže da je njen cilj ne da ubedi publiku da je crno belo, već da postane nejasno gde je granica između ta dva pola, da se crno i belo maksimalno udalje beskonačnim nijansama sive. To je bio i jedan od zadataka kontrafilma o Generalštabu. On nije morao da bude uverljiv, nije čak ni morao da osporava navode dokumentarca u produkciji TV Nova S i BIRN-a. Dovoljno je da postoji, da bi kreirao utisak kontroverze tamo gde postoje dokumentovane činjenice i da ih pretvori u „jedni tvrde jedno, drugi tvrde drugo“. Umesto zaključka, nastaje zamor. A zamor od informacija uvek ide u korist onih koji kontrolišu institucije.
