Pričao mi drugar. U prošlom životu bio policajac. Dobar policajac. Kaže pamti neku basnu ali se ne seća da l je čuo kad je bio mali, kad su mu kroz basne objašnjavali svet, ili mu to ostalo u sećanju nešto od skoro. Dodaje i da basne odraslima služe da se svet, pa bilo to propast ili renesansa, objasni bez imena. Imena znaju da budu nezgodna u zlim vremenima. Da ne ispadnem glup u razgovoru, zamalo da pomenem da znam basnu o kiselom grožđu, a znam i da je protumačim. Kaže mi čovek i da basna nema veze sa bilo kakvim službama i da je nekako najviše priča o životu.
Uglavnom, otprilike ovako. Neki dobar i poslušan lovački pas se našao u nezgodnoj situaciji. Opkoljen vukovima sa svih strana, uplašen i nenaviknut da nema izlaza a da ga gospodar ne čuje. Možda gospodar i nije bio tako daleko ali ga nije čuo. Pas odluči da bira život, kakav god daje i kolika god da je cena. Obeća vukovima da će im pokazati sve staze i bogaze, puteve do stada i da će im pomagati.
Vukovi prilično zbunjeni što takav odan i dobar pas hoće da pregovara. I poštedeli ga. Bio kao i oni, rame uz rame. Lovili skupa, vraćali se zajedno u isti brlog…ma niko ne bi rekao da nije jedan od njih. I trajalo je to dobre dve – tri lepe godine.
Noćas, u nedoba, neko je video pozivom pozvao prvo moju suprugu pa onda maloletnu ćerku. U tih par sekundi dok nije blokiran, taj neko, muškarac bez lica, pokazivao je razne gadosti. Mene nije zvao. Samo ženu i ćerku
A onda je došlo zlo doba. Oštra i hladna zima, sa stvrdnutom zemljom bez hrane a bogami i stvrdnutim srcima. Nije bilo lakog plena. Jednog dana, gledajući između sebe, pogledali su psa. Nisu videli druga. Ni brata nisu videli. Videli su samo hranu. Ubili ga a kosti zakopali. Čak i ime nije bilo bitno. Dugo su razmišljali šta da napišu na kamenu pre nego što duša ode. Ne ide da napišu „Od prijatelja“, ne rade ovo prijatelji jedni drugima, ne grizu se, ubijaju i ne jedu se.
Ne ide da napišu „Od neprijatelja“… pa toliko vremenu su lovili zajedno i bili kao porodica. Na kraju napisaše „Od kolega“. Za nauk nama matorima koji pamtimo bajke bez imena i za nauk deci, da im se objasni kako svet funkcioniše.
Boreći se sa vetrenjačama odavno sam shvatio da i na mom kamenu piše da je od kolega mada nikada nisam bio za pregovore a i nikada nisam bio takva porodica. Za sve što nisam mogao da objasnim setio bih se da je otac Tadej rekao da se „Možda ne dešava ono što hoćeš ali se dešava ono što treba“.
U moru kadrova dobrih i poslušnih koji su srednje škole završavali sa skoro pedeset godina, pa se posle toga usavršavali i dalje na nekim fakultetima i koje je vrhovni prepoznao kao pogodne za pregovore, ne mogu da ne pomenem velikog Marka Miljanova koji se opismenio sa pedeset, da bi nam objasnio šta je bitno. Da napiše da je čojstvo uzvišeno, da je to kad braniš druge od sebe a da je junaštvo kad braniš sebe od drugoga.
Podela i spiskova je uvek bilo. Sećam se kod mene u Kuršumliji, čini mi se kao da je bilo pre sto godina, a nije, kad bi se pravile ekipe za mali fudbal ili basket, čekao se taj neko ko će da pita „Kako ćemo?“. Jedini adekvatan a brz odgovor na to bi bio „Okreni se, lako ćemo“. Nakon toga bi usledila podela na one što imaju gradsku vodu i one što imaju bunare, odnosno na one iz grada i na one sa periferije. Sad su nekako podele mnogo lakše, na primer na one što se zaklinju u crkvi i na one što se ne zaklinju. Ili na one što ćute i mudruju i na one što ne ćute. One što podržavaju i one što ne podržavaju i koče. One sa kupljenim diplomama i one sa pravim diplomama.
Sad su nekako podele mnogo lakše, na primer na one što se zaklinju u crkvi i na one što se ne zaklinju. Ili na one što ćute i mudruju i na one što ne ćute. One što podržavaju i one što ne podržavaju i koče. One sa kupljenim diplomama i one sa pravim diplomama
Da se slučajno šta ne bi zaboravilo, oni koji postavljaju kamen na kome piše da je od kolega, počeli su da prave spiskove.
Sećam se u Ministarstvu sile kad je nekom stvarno zlom dobu pravljen spisak podobnih, nepodobnih i neopredeljenih. Nepodobni su bili na spisku za takozvanu Analizu rizika, podobnima su bili na spisku onih kojima se priznaju raznorazni fakulteti a neopredeljeni su bili eksperimentalna grupa. Posmatrani su od strane kontrolne grupe kako nemo okreću glavu i gledaju u pod. Na kraju ta ideja nije prošla, nepodobni su bili uplašeni, u međuvremenu se razboleli, neki i umrli, podobni su bili još jači a neopredeljeni su se u međuvremenu, u velikoj većini, opredelili.
Onda je napravljen ozbiljniji spisak. Za igru brzi prsti. Monti Pajton bi se postideo što mu to nije palo na pamet ali bez obzira na godine staža i sve te neke nebitne stvari, stanove od države su dobili oni sa najbržim prstima. Ovo je bio jedan od boljih spiskova.
Onda su kolege počele da prave ozbiljnije spiskove. Vrsni poznavaoci prava napravili su spisak od jedanaest tužioca koji bi trebalo da se spakuju, vrate tamo odakle su došli a na njihova mesta da se postave novi i bolji koji će bitne predmete da krenu od početka jer ovo do sad ništa nije valjalo. Taj spisak je prošao onako. Kao da je još dosta neopredeljenih koje mogu da uplaše još više a ionako se to dešava nekom drugom. Najbitnije da je predlog spiska tužioca, mada stvarno mislim da se lepše kaže predlog zakona, prihvaćen i glavni arhivator je jednog dana stavio potpis na sve to.
Samim tim su nekako spiskovi postali instucionalizovani jer se ipak zalažemo za vladavinu prava pa je tako čini mi se i potpisana sezona lova za nepodobne. Iz nekog prošlog života dobro znam kako to izgleda u praksi. Znam i kako je nositi metu na čelu i biti prepušten sam sebi.
Mislim da je u ovom zlom dobu ovo do sada najozbiljniji spisak. Spisak onih koji misle drugačije i govore istinu. A istina je samo jedna. Spremite kokice. Spisak od četrdeset i pet imena, većinom novinara i neprijatelja zemlje Srbije. Kolege su o svakom napravile po nešto i zalepile metu na leđa. Ne znam da li su uzeli u obzir da ima onih koji se ne plaše smrti, onih koji su sebe davno prežalili. Onih koji su čitali knjige i veruju u čojstvo i junaštvo. Onih koji znaju da ima i gorih stvari od smrti.
Vrsni poznavaoci prava napravili su spisak od jedanaest tužioca koji bi trebalo da se spakuju, vrate tamo odakle su došli a na njihova mesta da se postave novi i bolji koji će bitne predmete da krenu od početka jer ovo do sad ništa nije valjalo
Ja sam davno štikliran gore negde na nebu i više puta sam prežalio sam sebe. Prvo na ratištu gde baš nisam viđao ove najveće patriote što sada stoje pored zastava a onda i u službi. Nisam ih ni u vojsci viđao ali to može sad da se završi brzo, u večernjoj školi. Sad piskaram po malo. Neko ko misli da voli ovu zemlju više od mene poslao mi je poruku da bi za mene bilo najbolje da u ovo nevreme šetam pored zaleđenog Dunava i lečim svoje frustracije. Mnogo bolje to da radim nego na primer da pišem neke budalaštine. Teško da možeš da uplašiš nekog ko je već umro i ko odavno već ćuti pored velike vode.
Noćas, u nedoba, sa broja telefona komšijske države koja je daleko od nas ali se sprema da nas napadne iz čiste ljubomorštine, zato što smo najbolji u regionu, neko je video pozivom pozvao prvo moju suprugu pa onda maloletnu ćerku. U tih par sekundi dok nije blokiran, taj neko, muškarac bez lica, pokazivao je razne gadosti. Mene nije zvao. Samo ženu i ćerku.
Kolege, dok se dogovarate šta bi valjalo da piše na kamenu na mom grobu, hteo sam da vas pitam, ali da vas ne remetim mnogo – „Da li su na ovom spisku i žene i deca? “
Radite vi samo svoj posao. Dogovorite sa samo, kad dođe vreme, ko će prvi da pita „Kako ćemo?“…
