Među proznim i dramskim delima koja se nalaze u imaginarnoj bibliografiji serije Pluribus (Apple TV), neizbežno je pomenuti Invaziju trećih bića (Invasion of the Body Snatchers), pogotovo prvu ekranizaciju romana u režiji Dona Zigela 1956. godine i pitanje koju ideologiju jednoumlje vanzemaljaca metaforički predstavlja. Komunizam? Američki producenti i vlasnici bioskopskih sala po gradovima nalik onom iz filma bili su rado saglasni s tim „čitanjem“. Opet, stanovnik istih tih skrajnutih gradova dobro je znao da mu dodatak nekakvog uvezenog kreda nije neophodan da bi se osećao kao usamljeni slobodni um, okružen neprobojnom kolektivnom zadatošću. Valjalo bi pomenuti i koju godinu stariji uzor, Došlo je iz dalekog svemira (It Came from Outer Space, 1953) po scenariju Reja Bredberija. Paralelu sa serijom Pluribus je još lakše uspostaviti, i to ne samo zbog lokaliteta, pustinjskog grada nalik Albukerkiju kojeg autor serije Vins Giligen (Čista hemija, Bolje pozovite Sola) sada već opsesivno-kompulsivno koristi. U tom filmu, vanzemaljska letilica je prinudno sletela na Zemlju, i u cilju tajnovitosti, dok se obavlja popravka, svaki potencijalni ljudski svedok će biti zadržan a nazad u grad poslata automatonska kopija. Svoju distanciranost vanzemaljci objašnjavaju surovo iskreno: „Užasnuli biste se kada biste nas videli. Da ste kojim slučajem vi pali na naš svet, možda bi bilo drugačije. Naše razumevanje je šire“. Dakle, potajna tema je strah od Drugog koji dolazi iz nedovoljne razvijenosti, što vrlo brzo biva podebljano scenom u kojoj lokalni šerif pod plaštom očuvanja reda i poretka okuplja slučajne prolaznike u osvetničku bandu, ne mnogo drugačije nego što je neki njegov stvarni kolega rešavao slučajeve crnaca optuženih za mrki pogled upućen beloj gospođi. No, dosta sa uzorima iz doba Hladnog rata…
Repetitivni signal u Pluribusu koji stiže iz svemira, naučnici ubrzo prepoznaju kao formulu RNA virusa, nalik onim koji su izazvali znane nam SARS i kovide. Valjda u želji da poboljšaju vakcinološku sposobnost civilizacije, virus zatim generišu u laboratoriji, odakle ga oslobađaju putem ljudskog diletantizma i zaražavaju celu planetu vanzemaljskim kolektivnim umom. Ljudi postaju ljušture i gube singularne identitete, pri čemu vanzemaljska vrsta u kolektivnu datoteku pohranjuje sve znanje koje se u momentu napada našlo u milijardama ljudskih mozgova. Ipak, trinaest osoba je ostalo neobjašnjivo imuno, među njima i glavna junakinja serije Kerol (igra je Rej Sihorn), žiteljka Albukerkija i autorka serijala piratsko-fantastičnih romana. Njena egzistencija nije preterano bajna. Književni talenat iskoristila je kako bi udobno živela na račun ljudske potrebe za idiotskim eskapizmom čega je vrlo svesna i zbog čega ozbiljno „cuga“. Lošem intimnom stanju doprinosi i činjenica da skriva da je u dugogodišnjoj vezi sa svojom literarnom agentkinjom. Jer, publiku serijala mahom čine „očajne domaćice“, pa bi moglo da bude neugodno ukoliko saznaju da tvorkinja zapravo nema seksualne misli glede svog istorijski-fantastičnog pirata. Zapravo, Kerol bi u teoriji mogla biti osoba koja bi rado „bacila sve niz rijeku“, osoba koja bi se lišila sopstva i postala svako i niko, samo da takođe nije i baksuz koji uživa da se valja u sopstvenim frustracijama. Na koncu, njene su i sama je za njih apsolutno zaslužna. Kao takva, odbija da se povinuje novim, nenasilnim i biljojednim gospodarima planete koji joj ispunjavaju svaki zahtev – uključujući isporučivanje vatrenog oružja na adresu – dok tragaju za lekom za njenu anomaliju kako bi je načinili delom mnoštva.
Repetitivni signal u Pluribusu koji stiže iz svemira, naučnici ubrzo prepoznaju kao formulu RNA virusa, nalik onim koji su izazvali znane nam SARS i kovide
Ali, kakva je ta vrsta koja je okupirala našu planetu? Kada razgovarate s jednim, istovremeno ste u komunikaciji s ostalim milijardama. Kada izgubite živce zbog njihove blagoglagoljivosti i počnete da se izdirete, ceo svet pada u kratkotrajnu histeričnu nesvesticu. Sve što rade tiče se zajednice. Želja za udobnošću, kao i svaka druga želja, nedostupan su im koncept. Spavaju zajedno u fiskulturnim salama i ostalim srodnim prostorima kako bi potrošnju energenata sveli na minimum. S druge strane, prva želja koju Kerol ispostavlja je sastanak s ostalih dvanaest imunih ljudi (da bi nas iznervirala, u zahtev vešto dodaje klauzulu da je zanimaju samo oni koji govore engleski). Scena je jeziva, podseća nas na trenutke kada idemo ka lokaciji protestnog okupljanja i u prolazu bacamo pogled ka ljudima u kafićima, žrtvama savršene „penisobolje“ za bilo šta osim za održavanje konformističkog „mehura“. Kerol pita Indijku, otprilike: „Da li ti je jasno da to više nije tvoj sin nego milijardu mozgova, uključujući i onaj sa sećanjima tvog sina?“ Recimo da je svesna, ali šta ona tu može? Da se bori zajedno s Kerol kako bi se vratio stari svet, u kojem se njen sin, istina potpun kakav je bio, svakodnevno nalazi u riziku da izgubi život? A tu je i Mauritanac kojem vanzemaljci u Las Vegasu ispunjavaju 007 fantaziju, tip savršeno svestan novonastalog stanja koji hedonizam stavlja ispred idealističkog zaluđivanja.
Umesto zaključka, vratićemo se na početak i citirati deo iz intervjua koji je Rej Bredberi dao 1994. na temu aktuelnosti njegovog romana Farenhajt 451: „Priča je još razumljivija sada kada imamo političku korektnost. Grupe za prava crnaca žele da kontrolišu naše misli i sprečavaju da izgovorite određene stvari. Grupe za prava homoseksualaca ne dozvoljavaju nikakvu kritiku. Živimo u kontroli misli, kontroli slobode i kontroli govora“. Eto, navijajmo za Kerol, navijajmo za njenog jedinog saveznika, ozbiljnog ludaka iz Paragvaja. Navijajmo da će uspeti da oslobode ljude i vrate svet u njegovo staro, grozomorno stanje. Neka vrvi od pojedinaca koji mogu – i vole! – da nas do gubitka razuma iznerviraju po svom nahođenju i želji.
