Muke po Kiru

Poređenje za kojim je, opisujući Kira Starmera, prošlog septembra u časopisu Forin polisi posegao njegov sunarodnik Džon Kampfner, politički komentator i publicista, bilo je grubo, ali adekvatno. Aludirajući na dugi marš koji ga je 2020. doveo na čelo britanske Laburističke partije, a 2024. i do pobede na parlamentarnim izborima i premijerskog mesta, te sumirajući njegov razočaravajući učinak i silne krize u prvih 14 meseci mandata, Kampfner je Starmera uporedio sa „psom koji je sustigao auto“: toliko je vremena i truda uložio kako bi se uspeo na vlast, da bi se onda ispostavilo kako ne zna šta bi s njom.

Koliko god se tada činilo da Starmeru ide loše – a već mu je išlo veoma loše – stvari su danas po njega još mnogo gore. Da se ostane u okvirima Kampfnerove kinološke analogije: onaj pas je podleteo pod točkove, pa sad osakaćen šepesa dok mu neko ili nešto ne prekrati muke.

Starmer nije zabrljao „samo“ time što je prihvatio preporuku moćnog šefa kabineta Morgana Maksvinija da Mandelson bude postavljen za ambasadora; sada je priznao i da je još tada makar do neke mere bio svestan Mandelsonovih veza s Epstinom

Razlog zbog koga se i pre najnovije katastrofe silno oslabljeni Starmer sada našao na ivici bezdana – bez obzira na naizgled komotnu poziciju u kojoj su laburisti: u Donjem domu imaju većinu od 174 mesta, a naredni izbori na programu su tek za tri godine – ima ime i prezime: Piter Mandelson.

Uz Tonija Blera i Gordona Brauna najzvučnije ime iz ere dominacije „novih laburista“, ovaj bogatstvom i moći vazda opsednuti politički maher, koji je tokom duge karijere doživeo brojne uspone i padove, konačno je doživeo sunovrat od koga čak ni on, nekad nazivan „Princom tame“, neće moći da se oporavi. Skorašnje objavljivanje ogromne nove tranše dokumenata iz istrage o zločinima Džefrija Epstina pokazalo je, naime, ne samo da su veze osuđivanog pedofila s Mandelsonom bile mnogo tešnje nego što ih je ovaj predstavljao, pa tako i onda kada su Starmer i saradnici razmatrali njegovo imenovanje za ambasadora u Sjedinjenim Državama; nego i da je Epstinu izgleda odavao i poverljive informacije od značaja za ekonomsku stabilnost Britanije, zbog čega je sada otvorena i kriminalna istraga. Mandelson je tokom uobičajene procedure provere kandidata za ambasadorska mesta naprosto lagao ili prećutao mnogo toga što bi ga diskvalifikovalo za bilo kakvu javnu funkciju, kamoli za mesto šefa misije u Vašingtonu; zato je, uostalom, u septembru, kad je ponešto o tim vezama procurilo u javnost, posle jedva sedam meseci na položaju i vraćen iz SAD.

Ono što je, međutim, sad jasno jeste da Starmer u vreme odlučivanja o imenovanju nije zabrljao „samo“ time što je prihvatio ključnu preporuku nezdravo uticajnog šefa kabineta Morgana Maksvinija, najglasnijeg u zalaganju da njegov bivši mentor bude postavljen za ambasadora. Ispostavilo se i da je još tada makar do izvesne mere – priznao je to pre neki dan u parlamentu – bio svestan veza koje su Mandelsona spajale s američkim finansijerom-pervertom. To što nije znao koliko duboko one sežu do Starmera stoga je irelevantno, jer je i najmanja indicija s tim u vezi trebalo da bude dovoljno da precrta Mandelsonovo ime; umesto toga dao je saglasnost za njegov odlazak u Vašington, kao i u tolikim drugim situacijama otkako je na vlasti katastrofalno pogrešno procenjujući stvari.

Malo je reći da Laburistička partija, s izuzetkom Starmeru i dalje lojalnih članova vlade – koju su početkom sedmice tu lojalnost i javno demonstrirali – ključa od besa i frustracije. Ostavka Maksvinija, arhitekte Starmerovog uspona na vrh partije i vlade, do juče osobe od premijerovog najvećeg poverenja – koliko god da se na nju gleda s odobravanjem, jer ga većina u stranci vidi kao manipulatora i spletkaroša – nedovoljna je da umiri stranačku bazu i „benkbenčere“, poslanike iz zadnjih klupa koji nisu deo kabineta; to još manje važi za ostavku koju je dan kasnije podneo i Starmerov direktor komunikacija Tim Alan, posle samo nekoliko meseci na toj dužnosti.

Ostavka Maksvinija, arhitekte Starmerovog uspona na vrh partije i vlade, koliko god da se na nju gleda s odobravanjem jer ga većina u stranci vidi kao manipulanta i spletkaroša, nedovoljna je da umiri stranačku bazu i „benkbenčere“

Lider škotskih laburista Anas Sarvar prvi je premijera javno pozvao da podnese ostavku, ali mu se u tome niko od viđenijih članova stranke nije pridružio, iako i mnogi drugi laburisti – teško je, istina, proceniti koliko je takvih – veruju da je Starmer gotov i da je pitanje samo kada, a ne da li će morati da ode. Verovatan poraz laburističkog kandidata na ovomesečnim vanrednim izborima u jednoj izbornoj jedinici na području Mančestera (što je priča čija pozadina zaslužuje zaseban tekst) i skoro izvestan debakl na majskim izborima za parlamente Škotske i Velsa, te lokalnim izborima u delu Engleske, potrebu da se situacija raščisti sigurno će ubrzati.

Osim što se još nikad nije dogodilo da laburisti unutarstranačkim pučem menjaju lidera dok su na vlasti – to je specijalnost Konzervativne partije – Starmera na položaju praktično drži još samo to što u ovom času laburisti i nemaju alternativu: iza svakog od imena potencijalnih pretendenata stoji makar po jedno manje ili veće „ali“, a niko nije ni spreman za tu vrstu obračuna. Starmer, zasad, ostaje; ali još koliko?