O blagostanju nacije mnogo više od nominalnih stopa rasta BDP-a govori realna kupovna moć 1,66 miliona penzionera, koji će do kraja 2026. primati u proseku 56.834 dinara. Pre povišice od 12,2 odsto, prosečna penzija bila je 50.658 dinara. To što ni dve novembarske penzije nisu bile dovoljne da pokriju troškove potrošačke korpe iz avgusta 2025, za koju je trebalo izdvojiti 109.449 dinara, izgleda ne brine predsednicu Skupštine i bivšu premijerku Anu Brnabić. Ona je prošle nedelje na Pinku izjavila da prosečna penzija u Hrvatskoj ne može da pokrije troškove života, a da penzioneri u Srbiji, „od kada je Aleksandar Vučić na vlasti, žive sve bolje“.
„Penzije su sve veće i nominalno i realno… i mogu da pokriju veći procenat troškova života. I sada je na toj rang- listi Srbija najbolja u regionu. Mnogo bolja od Hrvatske, bolja od Crne Gore, bolja od ostalih zemalja regiona, bolja i od Norveške, i od Nemačke, bolja od Luksemburga. Nije još na proseku EU, ali mu se ubrzano približava. To nisu male stvari, a ko je to uradio? Pa, uradio je Vučić“, egzaltirano je izdeklamovala Brnabić.
Anatomija jednog prosečnog penzionerskog budžeta
A šta su zaista za penzionere uradili Vučić i SNS, osim što su u prvih šest godina njihove vlasti penzije nominalno mirovale, a zbog inflacije bile realno sve manje? Za platama su 2008. zaostajale 41,5 odsto, 2012. su kaskale 43,4 odsto, u prvih 11 meseci prošle godine za 53 procenata, a bar za toliko biće manje i ove godine. Umesto da razliku smanji, kao što je obećavala, ona ju je povećala za desetak procentnih poena, na štetu penzionera.
Taj pad otkriva sistemski problem. U zemljama EU prosečna penzija je od 60 do 63, u Holandiji i Danskoj iznad 75, a u Srbiji je u poslednjih pet godina od 44 do 47 odsto prosečne plate. I pritom država iz budžeta obezbeđuje petinu novca za isplatu penzija. U 2025. te dotacije bile su oko 2,2 milijarde evra. Nominalni rast penzija nije praćen strukturnim reformama, što produbljuje hroničnu ranjivost najstarije demografske grupe i ugrožava dugoročnu fiskalnu stabilnost zemlje.
Uostalom, evo kako zaista živi bračni par penzionera B. J., čija su mesečna primanja 110.000 dinara, što ih svrstava u gornji ešalon. Samo 5,2 odsto najstarijih, naime, može se pohvaliti penzijama većim od 100.000 dinara. Njihova realna kupovna moć ne zavisi samo od nominalnog priliva, već i od neelastične tražnje, jer za njih troškovi hrane i zdravstvene zaštite nisu varijabilne stavke koje se mogu optimizovati, već fiksni trošak, koji direktno i agresivno erodira neto raspoloživi dohodak.
U zemljama EU prosečna penzija je od 60 do 63, u Holandiji i Danskoj iznad 75, a u Srbiji je u poslednjih pet godina od 44 do 47 odsto prosečne plate. I pritom država iz budžeta obezbeđuje petinu novca za isplatu penzija. U 2025. te dotacije bile su oko 2,2 milijarde evra
Na rashodnoj strani, bazična, kardiološka i metabolička terapija, kontrola dijabetesa i gastrointestinalna podrška formiraju mesečni trošak od 20.000 do 25.000 dinara. Prava budžetska „uska grla“ nastaju u domenu privatne dijagnostike. Zbog hronične opterećenosti javnog zdravstvenog sektora, prosečan korisnik je prinuđen da investira u privatne preglede, stomatološku protetiku ili oftalmološke zahvate, što na godišnjem nivou generiše teret od približno 100.000 dinara. Sve u svemu, zdravstvene usluge „pojedu“ skoro 30 odsto njihovog budžeta.
Za penzionere je stvarna inflacija mnogo veća od zvanične
Poseban je problem što cene tih usluga rastu mnogo brže od svih ostalih. Ukupna inflacija u Srbiji u prethodne tri godine, merena rastom potrošačkih cena, iznosila je 15,2 odsto, s tim što su i istom periodu, prema zvaničnim podacima RZS, medicinske usluge poskupele čak 47,4 odsto. Time penzije sve više postaju puko sredstvo transfera novca u privatni medicinski i farmaceutski sektor.
Logika investiranja u zdravlje neraskidivo je povezana sa ishranom, koja u trećem dobu prestaje da bude kategorija opšte potrošnje i postaje instrument preventivne medicine. U klasičnoj potrošačkoj korpi nema mesta za namirnice visokog nutritivnog kvaliteta, bez procesiranih šećera i štetnih zasićenih masti, za čiju nabavku porodica B. J. mesečno troši 45.000 dinara. Njihova ekonomska dilema je surova – kupovina jeftinijih namirnica direktno ubrzava medicinsku inflaciju kroz potrebu za agresivnijom terapijom i češćim hospitalizacijama.
Bračni par B. J. za zdravstvene usluge mesečno troši 30 odsto svog kućnog budžeta. Zato za njih konkretno inflacija u prethodne tri godine nije bila 15,2 odsto, kao što pokazuje zvanična statistika, već bar tri puta veća, jer su im za toliko povećani izdaci za medicinske usluge
Ako je za utehu, bar prema zvaničnim podacima RZS, hrana je u decembru 2025. bila čak i jeftinija, doduše za samo 0,9 odsto nego u istom mesecu 2024. Demografski najstarijem društvu u regionu ni ta asimetrija mnogo ne pomaže, jer nominalna stabilizacija cena hrane ne može kompenzovati sistematsku eroziju kupovne moći u najkritičnijem segmentu potrošnje, za zdravlje. Time se produbljuje jaz između statistički prikazanih poboljšanja i stvarne ekonomske (ne)sigurnosti u trećem dobu.
Na stranu što je „pojeftinjenje“ hrane samo privremena posledica vladine Uredbe o ograničavanju trgovačkih marži i zamrzavanja cena dobavljača na nivou iz avgusta 2025. Pitanje je, međutim, šta će biti sa cenama osnovnih prehrambenih proizvoda kada već krajem ovog meseca ta uredba prestane da važi, s tim što je u međuvremenu ukinut njen deo o zamrzavanju cena dobavljača.
Uz to, pre ovog „administrativnog“ smirivanja, cene hrane godinama su rasle brže od svih drugih usluga i robe, pa su na kraju 2025. one u proseku bile za 56,7 odsto veće nego početkom 2021.
Struja i komunalne usluge sve veći teret
Posebna priča su komunalni rashodi, koji postaju sve veći teret. Električna energija, daljinsko grejanje, voda i telekomunikacione usluge čine paket fiksnih obaveza koji bračni par B. J. u proseku plaća 15.000 dinara. O tim troškovima oni ne mogu da pregovaraju, niti da se odreknu grejanja ili struje, što ih primorava da svoj budžetski deficit rešavaju isključivo redukcijom diskrecione potrošnje nauštrb kvaliteta života.
Pri tome i zvanična statistika beleži ono što je i subjektivni osećaj većine građana, jer su cene daljinskog grejanja za tri godine ukupno uvećane 29,4 odsto i praktično su rasle dva i po puta brže od zvanične inflacije. Još brže su rasle cene električne energije, koje su u tom periodu povećane 35 odsto. Takav kumulativni rast cena energenata „guta“ nominalna povećanja primanja, stvarajući zatvoren krug finansijskog pritiska. Time se onemogućava bilo kakva akumulacija kapitala ili ulaganje u održavanje stambenog fonda, što dugoročno vodi ka amortizaciji ličnog bogatstva.
Sve u svemu, kada porodica B. J. podvuče crtu ispod budžeta od 110.000 dinara, finalna računica je neumoljiva i nimalo optimistična. Nakon što pokriju troškove zdravlja, ishrane, komunalija i osnovne higijene sa „minimalnom socijalnom integracijom“, na šta troše 10.000, za sve drugo ostaje im samo 10.000 dinara. Taj „marginalni višak“ predstavlja jedinu zaštitnu mrežu protiv nepredviđenih troškova ili novih inflatornih šokova.
I posle najnovije povišice prosečna penzija u Srbiji je 484 evra, dok je u Norveškoj ona 4,8 puta, a u Luksemburgu 5,6 puta veća. Čak i kad se uzme u obzir to što su tamo cene u proseku veće nego kod nas, u tim zemljama je kupovna moć penzionera 2,5 i 2,8 puta veća nego u Srbiji
Zaključak je jasan, čak i duplo više penzije od nacionalnog proseka jedva održavaju bazičnu funkcionalnost „sistema“. Realna kupovna moć je svedena na nivo koji ne dozvoljava nikakvu grešku u finansijskom planiranju, a njihova struktura troškova utiče na to da je njihova pojedinačna inflacija mnogo viša od opšte, koja se jedino zvanično saopštava.
Daleko su Norveška i Luksemburg
Ovaj mikroekonomski primer osvetljava mnogo širu makroekonomsku sliku Srbije i sistemske rizike sa kojima se društvo suočava. U razvijenim evropskim zemljama nominalni iznosi penzija značajno se razlikuju kada se prilagode kupovnoj moći, jer su u odnosu na prosek EU cene u Norveškoj veće za 27, a u Luksemburgu za 33 odsto. Ako se za taj procenat umanje nominalne penzije od 2.330 evra u Norveškoj i 2.700 evra u Luksemburgu, onda bi, merene paritetom kupovne moći, prosečne penzije u te dve zemlje bile oko 1.835 i 2.030 evra.
Iako raspolažu mesečno sa 110.000 dinara, kada pokriju troškove zdravlja, ishrane, komunalija i osnovne higijene sa „minimalnom socijalnom integracijom“, za sve drugo ostaje im samo 10.000 dinara. I to im je jedina zaštitna mreža protiv nepredviđenih troškova ili novih inflatornih šokova
Iako su se cene hrane u Srbiji već skoro izjednačile, cene druge robe i usluga su 2024. bile na nivou od 67 odsto proseka EU. Zbog toga bi posle najnovije povišice od 12,2 odsto, prosečna penzija, koja je sada nominalno 484 evra, merena paritetom kupovne moći vredela oko 724 evra. Drugim rečima, nominalne penzije u Norveškoj su 4,8 puta, a u Luksemburgu 5,6 puta veće nego u Srbiji, s tim što penzioneri u tim zemljama imaju 2,5 i 2,8 puta veću kupovnu moć od kolega iz Srbije.
Te razlike ukazuju na duboki raskorak između nominalnih poboljšanja i stvarne ekonomske moći srpskih penzionera, uprkos tome što Ana Brnabić pokušava da ih uveri u suprotno. Ujedno je to jasan signal da Srbija mora sprovesti strukturne reforme, bez kojih će nominalni rast penzija vlast prikazivati kao najveći uspeh, dok će najstariji nastaviti da žive u senci inflacije koja se ne meri opštim procentima, već prazninom u novčaniku nakon plaćanja hrane, lekova i komunalija.
