U eri (dez)informacija dovedena je u pitanje sama uloga medija. Obični ljudi, od Severne Amerike do Balkana, gube poverenje u raznovrsne institucije, osim u one koje im prete večnim boravkom među ognjenim plamenovima zagrobnog života. I zaista, nikome nije obećano da će biti osuđen na stradanje u adu jer ne priznaje da Zemlja nije ravna, da lekari poseduju neophodno znanje da leče, nastavnici da predaju, a novinari da informišu. Međutim, pomenuto nepoverenje, prouzrokovano prevelikom količinom informacija iz svih sfera i nedostatkom intelektualnih kapaciteta da iste budu pravilno obrađene, zapravo potiskuje čovečanstvo u mračnije doba nego što se ono nalazilo gledajući unazad do epohe prosvetiteljstva.
Učitelj i lekar pojavljuju se na našim prostorima uz popa od trenutka kada su turske spahije isterane sa srpske zemlje. Njihov autoritet tadašnji nepismeni seljaci nisu dovodili u pitanje. Želeli su da njihova deca steknu znanje o svetu koji ih okružuje, a koji nadilazi atar u kojem su prethodne generacije provodile svoj vek. Savremeni prosečni čovek zaostaje za nepismenim seljakom 19. veka upravo zato što je poluobrazovan. On ume kako-tako da čita i piše, ali mu je veoma teško da razazna da li je neki sadržaj napravila veštačka inteligencija, da li je neka informacija izmišljena ili se radi o poluinformaciji, kontekst događaja koji mu je algoritam izbacio prilikom skrolovanja.
Kartelizacija medijskog prostora
Mediji nisu savršeni, kao što nisu bili ni učitelji, ni lekari u prethodnim vekovima. Ne samo da ima poluobrazovanih novinara, već sami mediji po pravilu imaju ideološko usmerenje, a na teme koje obrađuju deluju zakoni tržišta, pa i vlasnička struktura. U pitanju je stanje koje se ne može sanirati, ali je pravo pitanje da li postoji ravnoteža, da li obični ljudi mogu da dođu do informacija koje su prikazane iz različitih uglova, a da ne moraju da idu na Iks ili Redit i čitaju sumnjive objave anonimnih profila.
Kako se politička borba između centra i radikala širom demokratskog sveta bude zahuktavala, uporedo sa rastom količine sadržaja generisanog veštačkom inteligencijom, potreba za proverenim izvorima će dobiti na značaju. Otuda mediji nisu prevaziđeni jer njihovo izveštavanje povlači granicu između stvarnosti i tehnološkog simulakruma
Primera radi, u Srbiji ne postoji nijedna TV stanica sa nacionalnom frekvencijom koja izveštava sa liberalnog stanovišta. Sve propagiraju (klero)nacionalizam, kič i šund. Od mnoštva dnevnih novina koje izlaze u Srbiji, dve su liberalne, dok još jedne pokrivaju i liberalne teme pored navedenih karakteristika koje krase medije bliske režimu. Ostatak širi nacionalizam, kič i šund, a tabloid je onaj list u kome količina kiča i šunda kvantitativno nadilazi nacionalističku propagandu. Jednostavnije rečeno, tabloid je štampani medij u kome prosečni Srbin ima veće šanse da spazi obnaženi deo tela estradne izvođačice nego novi, kosmičkih razmera, uspeh našeg predsednika ili pak da se upozna sa tvrdnjom da je EU ustašoidna tvorevina koja prezire sveto pravoslavlje.
Problem nije u tome da postoji medij koji svaki put kada Srbija treba da krene napred, sasvim van konteksta, pominje Jasenovac, nevolja je u tome da je srpski medijski prostor dominantno takav. Budući da svako istraživanje javnog mnjenja u Srbiji pokazuje veći procenat građana koji podržavaju evrointegracije od onih koji im se protive, uzimajući u obzir da je ujedinjena liberalna i socijaldemokratska opozicija i pre pojavljivanja studentskog pokreta bila nadomak pobede u Beogradu, može se konstatovati da na tržištu ima prostora za povećanje udela liberalnih medija, ali je to nemoguće jer vladajuća partija, u sprezi sa lojalnim kapitalom, teži kartelizaciji medijskog prostora.
Pošto formalno srpski politički sistem nije više autoritarno-jednopartijski, neophodno je stvoriti simulaciju kako višestranačja, tako i raznovrsnosti medijske ponude. Zato se neformalno kontroliše politička ponuda mnoštva kombi stranaka i pokreta koje neorganski niču kao GMO pečurke posle radioaktivne kiše. Iz istog razloga nailazimo na mnoštvo TV stanica i dnevnih listova, koji se jedni od drugih minimalno razlikuju, ali su podržani od strane prorežimskog kapitala kako bi simulacija medijskog pluralizma bila kompletna.
Postepeno uništavanje
Treba odgovoriti i na pitanje koje se tiče napetosti državnog i privatnog kapitala u medijima. Ne postoji sistem koji će obezbediti apsolutnu objektivnost. Državni kapital predstavlja interese vladajuće partije, dok privatni kapital predstavlja interese konkretnih vlasnika. Objektivnost se stiče tako što se i jedan i drugi kapital što manje mešaju u uredničku politiku medija koje finansiraju. Objektivnost po pravilu sa sobom nosi poverenje i ugled. Ipak, na tržišnoj utakmici, poverenje i ugled ne prevode se automatski u profit, u tom pogledu nastupanje sa određenog ideološkog stanovišta takođe donosi gledanost ili čitanost, dok kič i šund obezbeđuju mnoštvo klikova.
Nepoverenje, prouzrokovano prevelikom količinom informacija iz svih sfera i nedostatkom intelektualnih kapaciteta da budu pravilno obrađene, potiskuje čovečanstvo u mračnije doba nego što se ono nalazilo gledajući unazad do epohe prosvetiteljstva
U Srbiji je list Politika uživao najveće poverenje, čak i kada je sa konzervativno-nacionalističkog stanovišta sa kvalitetom plasirao informacije i analize, da bi tokom SNS ere bio srozan na nivo besno-nacionalističkih Večernjih novosti. Kako ne bismo pomislili da je ovo pojava svojstvena samo degradaciji srpske demokratije, istovetan proces se u ovom trenutku, pred očima sveta, odigrava sa američkim Vašington postom. Od lista koji je raskrinkao korupciju i samovladu Ričarda Niksona, do tehnološkog kapitala Džefa Bezosa, Trampovog kronija, koji je nedavno pootpuštao oko 300 novinara, maltene ukidajući sva inostrana dopisništva. Iako je totalno uništenje Posta izvedeno jedne srede u 8 i 30 ujutru, proces srozavanja i ideološke sinhronizacije sa američkom desnicom je bio postepen. Istom procesu je trenutno podvrgnut i politički segment američke TV mreže Si-Bi-Es, dovođenjem Trampove lojalistkinje, Bari Vajs, kao glavne urednice njuz programa, a koji neodoljivo podseća na to šta se desilo domaćem B92.
Prosečnom Amerikancu je teško da razume da je doba dvopartijskog ekvilibrijuma u toj državi završeno. Partija desnog centra je tranzitirala u koaliciju desnih populista i ekstremista, koji nastoje da u potpunosti ovladaju američkim političkim aparatom. To je ogroman, naizgled, nedostižan zadatak, ako se u obzir uzme, za evropski um gotovo nepojmljiv, nivo decentralizacije svih nivoa političkog sistema SAD. Ipak, vladajuća desnica uživa podršku glavnog pokretača ekonomskog rasta u Americi – tehnološkog kapitala. Kao što je finansijski kapital prethodno zamenio proizvodni, tako danas tehnološki kapital dominira američkim sistemom. Nipošto ne treba potcenjivati koaliciju tehnoloških kapitalista sa američkom desnicom. Oni već kontrolišu algoritme društvenih mreža preko kojih se informiše pozamašan procenat običnih ljudi, a polako se šire i u sferi mejnstrim medija.
Ravnoteža profesionalnog informisanja
Ono što je Vučiću i te kako pošlo za rukom tokom duge vladavine, a to je čišćenje medijskog prostora od kritičkog mišljenja i opozicije, Trampu se ne da tako lako. Osim decentralizacije tu je i pitanje opozitnog kapitala. Lakše je ovladati centralizovanim političkim i ekonomskim sistemom, kao što je Srbija. Ne čudi da se svaka nacionalistička opcija u Srbiji opire decentralizaciji, tobože iz straha od daljeg raspada države, koja se pod njihovim upravljanjem i raspala, a zapravo što im je zgodno da glavnina vlasti i kapitala bude u Beogradu – dilovi nadohvat ruke.
Kako se politička borba između centra i radikala širom demokratskog sveta bude zahuktavala, uporedo sa rastom količine sadržaja generisanog veštačkom inteligencijom, potreba za proverenim izvorima će dobiti na značaju. Otuda mediji nisu prevaziđeni jer njihovo izveštavanje povlači granicu između stvarnosti i tehnološkog simulakruma. Ipak, glavno pitanje: kako održati ideološku ravnotežu profesionalnog informisanja u doba visoke političke polarizacije – ostaje otvoreno.
