U petak, dakle samo u jednom danu, predsednik je potpisao sporne zakone iz oblasti pravosuđa i poslao poruku da ga više ne interesuje evropski put, uhapšen je odbornik SNS-a sa količinom droge koja nije mogla da cirkuliše bez znanja nadležnih organa u vlasti, ministar prosvete je podneo krivičnu prijavu protiv predsednika Visokog saveta tužilaštva, batinaši iz Novog Sada koje je Vučić pomilovao su podneli tužbu zbog objavljivanja njihove fotografije, a ministri čija se odgovornost utvrđuje zbog pada nadstrešnice su pušteni iz pritvora jer optužnica nije pripremljena zbog opstrukcije policije. O tome da li se trenutno silom uteruje novo društveno uređenje i šta može da se uradi da bi se to zaustavilo, razgovaramo sa dr Danilom Vukovićem, profesorom na Pravnom fakultetu u Beogradu na Katedri za teoriju, sociologiju i filozofiju prava.
Imajući u vidu da u prvom članu Ustava piše da se garantuje vladavina prava i pripadnost evropskim principima i vrednostima, da li smo došli u situaciju da režim više nije u obavezi da poštuje Ustav?
Mi smo već dugo u njoj i to na više ravni. Ne poštuje se u strateškom državnom okviru jer je politika naše vlade prema Kosovu i Metohiji nedvosmisleno u suprotnosti sa Ustavom, a Ustav se krši i u pitanjima podele i odgovornosti vlasti, transparentnosti u radu, slobode govora, izražavanja i okupljanja… Ali, to nije iznenađenje, jer je vlast na putu konsolidacije nakon teške godine. Uz to su poslali nekoliko vrlo važnih poruka. Jedna je da drže kontrolu nad aparatom bezbednosti, što nije bilo sasvim izvesno pre godinu dana. Puno govorimo o državnoj represiji, a meni se čini da je država mogla primeniti mnogo više sile – možda su procenili da im se tako nešto ne isplati, ali je moguće i da nisu imali efektivnu kontrolu nad svim mehanizmima kojima su raspolagali. Mislim da je sada njihov kapacitet veći nego što je bio pre godinu dana i tu su poruku poslali sa brojem policajaca koji su otišli na Filozofski fakultet u Novom Sadu – nas ima ovoliko i mi sa tim završavamo posao. Druga važna poruka je da su se konsolidovali na međunarodnom planu i da je Vučić i dalje kredibilan akter u međunarodnoj areni koga primaju međunarodni lideri i koji rešava velike probleme.
Moguće je da ćemo imati neku vrstu nasilnog razrešenja, koje ne priželjkujem. Kao što smo nekad bili pomalo nezreli kada smo očekivali da će studenti na volšeban način da razreše stvari, tako smo sada paralisani pred idejom da nam možda sledi period teških političkih sukoba
U čemu vidite konsolidaciju na međunarodnom nivou, kada se stiče utisak da je od četiri stolice na kojima je Vučić sedeo, možda preostala jedna i po?
On uspešno svojim biračima šalje takvu poruku, i oni je prihvataju, uprkos svim problemima u međunarodnoj areni. Paradoksalno, vlast uspeva da globalne nesigurnosti iskoristi da ojača svoju unutrašnju poziciju. Nakon što je otet Maduro, društvenim mrežama su kružili mimovi i karikature na kojima se Vučić poredi sa Madurom, uz implicitnu ili eksplicitnu poruka da bi možda nešto tako moglo i ovde da se desi. A zapravo, otmica Madura je srpskim glasačima poslala poruku: „Ulazimo u svet velikih neizvesnosti i nama u tom svetu verovatno trebaju neki izvori sigurnosti u okvirima naše države. Ovi su tu, pokazali su da umeju da vladaju, nisu baš najbolji, ali sa nekim drugim nemamo pojma šta nas čeka.“ Vlast je dala sve od sebe da se upravo na taj način protumače nova američka politika i globalni politički potresi. U tome im pomaže i to što ljudi u Srbiji, mnogo čvršće nego u drugim evropskim zemljama, veruju da je međunarodni poredak nepravedan i selektivan. Autoritet koji se ne ponaša proceduralno pravično i jednako prema svima i u svakoj situaciji, gubi legitimitet. Značajan deo građana Srbije tako posmatra Zapad i za njih mešanje međunarodne zajednice nije poželjno. Vučić zna da bez njihove podrške ne može doći do političkih promena i vešto koristi i njihova uverenja i globalne nesigurnosti da ojača svoj rejting.
Ako su se konsolidovali i ako su građani u to većinski poverovali, zašto onda podižu represiju?
Zato što je ta konsolidacija moći dvosekli mač, jer, kako istraživanja pokazuju, potencijal SNS-a da proširi svoje biračko telo je prilično ograničen, a nemaju puno toga što bi mogli da ponude. Ne mogu da urade ono što su uradili kad su došli na vlast, da ponude nove modele preraspodele novca u državi koja bi omogućila da obični građani malo bolje žive, jer je njihov mehanizam vlasti sada već okoštao i u njemu ima puno i domaćih i stranih aktera koji namiruju svoje interese iz budžetskih sredstava i prirodnih resursa. Zato sada, uz beneficije koje daju svom biračkom telu – nekadašnjim žrtvama tranzicije i najsiromašnijim grupama ljudi, primenjuju i taktiku zavrtanja ruku ključnim institucionalnim protivnicima, a to su pre svega univerzitet i pravosuđe. Izmenama pravosudnih zakona, a nešto slično će verovatno raditi i na nivou univerziteta, podrivaju strukture koje vide kao opasne. Represija je pojačana jer je reč o pokaznoj vežbi koja treba da demorališe drugu stranu i da pošalje poruku – šta god da uradiš, nema svrhe, jer ja ću na kraju da uradim kako ja hoću. Tu vrstu simboličke komunikacije vode preko šatorskog naselja, pomilovanja nasilnika, ukidanja pritvora ministrima ili davanja Svetosavske nagrade direktorki Pete beogradske gimnazije koja je uspela da rastoči tu školu. A ta strategija fundamentalno zavisi od sposobnosti druge strane da se organizaciono konsoliduje.
Gde je nastupio kvar u toj „drugoj strani“, ako uporedimo januar prošle i ove godine?
U poslednjih nekoliko godina smo imali protest protiv „krvavih košulja“, protest Srbija protiv nasilja i trenutni studentski protest, a svi imaju jednu zajedničku karakteristiku: iza njih ne stoje političke organizacije, već su to samonikli protesti atomizovanih i preko društvenih mreža povezanih pojedinaca. To znači da ja kao pojedinac ne idem na protest sa svojom sindikalnom ili partijskom zastavom, sa jasnim zadacima šta ću da uradim na protestu ili definisanim političkim idejama za koje se borim kao član neke organizacije, nego idem kao slobodni građanin koji iskazuje svoj politički ili moralni stav prema nekom društvenom pitanju i borim se za apstraktnu društvenu promenu – želim da se zakoni primenjuju, da institucije rade i da bude pravde.
Ta vrsta organizovanja ima svoje limite. Ona može da bude dobar mehanizam za motivisanje velikog broja ljudi da izađu na ulicu, kao i za brze reakcije na događaje koje vlast generiše. Ali ta vrsta atomizovanog protesta veoma teško proizvodi političke strategije, političke događaje, jasnu političku komunikaciju i ne može da dovede do toga da imate mehanizam za preuzimanje vlasti. Na primer, da imate nekoliko hiljada ljudi koji će preuzeti razne uloge u državnoj upravi, javnim preduzećima i institucijama koje treba nekako dovesti u red. Taj kapacitet može da ima samo politička organizacija, bilo da je partija ili koalicija. Zato se sada otvara pitanje da li neko na opozicionoj sceni hoće i može da napravi mehanizam koji vlast uspešno koristi – disciplinovanu i dobro organizovanu strukturu u kojoj ljudi znaju tačno šta treba da rade.
Istraživanja pokazuju, potencijal SNS-a da proširi svoje biračko telo je prilično ograničen, a nemaju puno toga što bi mogli da ponude. Zato sada, uz beneficije svom biračkom telu primenjuju i taktiku zavrtanja ruku ključnim protivnicima, a to su pre svega univerzitet i pravosuđe
U trenutku kada se opozicija u Skupštini borila protiv Mrdićevih zakona, studenti su bili ispred rektorata i Hrama Svetog Save, ukazujući na porobljavanje univerziteta. Da li takva različita ponuda u isto vreme aktivira veći broj građana ili slabi zajednički front?
Naravno da slabi. Mislim da u ovom trenutku nijedan pojedinačni akter nema snagu da samostalno uđe u političku utakmicu i pobedi SNS. Studentski pokret ima najveću podršku u anketama i želju da dovede do političke i društvene promene, ali je upitno da li ima kapacitet i organizaciju koja može da se nosi sa organizacijom koju imaju SNS i SPS. Pitanje je da li ima ljude koji mogu da donesu jasnu političku odluku, da je komuniciraju i sprovedu u delo. Za to je potrebna hijerarhijska organizacija i mehanizam odlučivanja koji je funkcionalan. Plenumi sa pravima veta su bili dobro rešenje na početku protesta, ali za ovu fazu političke utakmice su nefunkcionalni.
Studenti su izašli sa idejom da hoće sa takvom organizacijom, fluidnom i decentralizovanom, da izađu na megdan SNS-u i to tako što bi opozicione partije trebalo da se povuku, a da oni sa dnevnog reda sklone velika politička pitanja i da se bave samo tehnokratskim poput REM-a, biračkog spiska, slobode medija… i da posle prelaznog perioda pripreme neke nove izbore. Da bi pokazali da su ozbiljni u toj nameri, proširili su svoj front i mobilisali javne ličnosti različitih ideoloških usmerenja. To jeste dobra politička poruka, ali bojim se da to neće ipak biti dovoljno da pažnju birača zadrži na pitanjima demokratije i vladavine prava. Ako na političkoj sceni ostane dovoljan broj aktera koji imaju jasne stavove o, na primer, evrointegracijama ili ratu u Ukrajini, oni će se za te stavove boriti u javnosti. Neki će možda proceniti da tako mogu da prežive izbore i zauzmu neku nišu na političkoj sceni i to je sasvim legitimno. To ne znači da su nemoralni ili sebični, već da postoje sistemski podsticaji za takvo ponašanje i da ih treba otkloniti. Zato je veliki kišobran ili široka koalicija jedini način da se ta pitanja privremeno skinu sa dnevnog reda. Tek tada bi mogli da pošalju poruku da su prevazišli razlike i da su napravili front koji se bori da se ponovo uspostave elementarni preduslovi da uopšte raspravljamo o političkim razlikama.
Umesto toga imamo studentski pokret koji nije izgradio mehanizme za brzo političko odlučivanje i izvođenje dobrih političkih odluka, uz desnu i levu opoziciju koje nastupaju samostalno – a sve to je, bojim se, recept za neuspeh.
Čini se da je najsmislenije stvoriti sinergiju različitih aktera. Jedino tako može se kreirati neka vrsta referendumske atmosfere i motivisati i oni neodlučni, a potencijalno opozicioni birači da glasaju
Dakle, samo zajednička lista je, po vama, recept za uspeh?
Velika koalicija za pobedu bi bila opterećena velikim problemima, ali u ovom trenutku ne vidim mogućnost da bilo ko samostalno smeni ovu autoritarnu vlast. Studenti će, kako vreme bude odmicalo, gubiti podršku javnosti pod pritiskom propagandne mašine SNS-a i sukoba među opozicionim akterima. Levo pozicionirana opozicija ima jako mali manevarski prostor jer njima studenti više ulaze u biračko telo nego desnoj opoziciji, desna opozicija je takođe razjedinjena i pitanje je ko je tu stvarno opozicija, a ko prikriveni igrač vlasti. Ali, i takva kakva jeste, opozicija ima neke resurse koji su neophodni za političke promene. To su glasovi, aktivisti i organizacija. Zato mi se čini da je najsmislenije stvoriti sinergiju različitih aktera. Jedino tako može se kreirati neka vrsta referendumske atmosfere i motivisati i oni neodlučni, a potencijalno opozicioni birači da glasaju. Dakle, odgovor na vaše pitanje je da, zajednička lista, ali sa jasnom idejom i jasnim političkim vođstvom i kapacitetom da mobiliše birače da učestvuju u velikim političkim promenama… a to je mnogo više od prostog zbira procenata iz anketa.
Taj veliki politički front će morati da računa na još neke aktere, na primer ljude koji su deo sadašnjeg sistema. Oni su ključni za tranziciju vlasti jer se bez njih ne može preuzeti upravljanje državom. Možda oni na vrhu vlasti ne žele dijalog jer im tako odgovara, jer hoće da zaoštre političke razlike, disciplinuju svoje, a demotivišu opozicione glasače. Ali nisam siguran da to važi za sve ljude koji su u strukturama vlasti ili posluju s njima. To ne važi ni za one građane koji samo glasaju za SNS. Svi oni hoće da zaštite svoje interese tokom tranzicije vlasti. Hoće da zaštite svoja radna mesta, radna mesta svoje dece, svoje firme, ili mogućnost da se leče preko partijskih veza… Mislim da ti ljudi žele da razgovaraju o budućnosti i da se s njima mora voditi dijalog. Umesto toga, njima se šalje poruka: „Ne samo da vas nećemo, i nećemo sa takvim, nego ćemo da vas lustriramo.“ A onda režimska propaganda tu poruku još pojačava. Razumem i logiku, i motive takvih odluka, ali nisam siguran da je to onaj politički pragmatizam koji nam je u ovom trenutku potreban.
Represija je pojačana jer treba da demorališe i da pošalje poruku – šta god da uradiš, nema svrhe, jer ja ću na kraju da uradim kako ja hoću. Tu vrstu simboličke komunikacije vode preko šatorskog naselja, pomilovanja nasilnika, ukidanja pritvora ministrima ili davanja Svetosavske nagrade direktorki Pete beogradske gimnazije
Zar ne mislite da je to suviše radikalan predlog za studente koji odbijaju čak i listu sa opozicijom, a šalju signale da bi voleli i da se ona potpuno povuče i samo njima prepusti naredne izbore?
Verovatno jeste radikalan predlog, ali to ne znači i da je nemoguć. Povlačenje opozicije se objašnjava time što opozicija nema poverenja birača, dok su se studenti profilisani kao glavna politička snaga koja može da pobedi SNS. Mislim da ni jedno ni drugo nije sasvim tačno. Studenti sada jesu najjača opoziciona politička opcija. Ali, da bi se sadašnji glasovi iz anketa pretvorili u izbornu pobedu, potrebno je jaka organizacija i puno teškog i mudrog političkog rada. Nažalost, studentski pokret to do sada nije iznedrio. Zato se mora razgovarati sa studentima, a mora se razgovarati i sa ljudima koji sa njima rade jer nisu studenti sami u ovom procesu – razni akteri iz raznih profesija učestvuju u pisanju programa i razvoju strategije tog pokreta. Ma koliko u ovom trenutku izgledalo nemoguće, mislim da oni moraju da prihvate saradnju sa opozicijom da bi se pobedilo.
Konačno, ima još jedna stvar o kojoj treba razmišljati: leva liberalna opozicija u Srbiji nema dovoljno glasova da pobedi SNS. Ja verujem da je za pobedu na izborima, a i za demokratizaciju Srbije, ključna desnica. Konačno, i na duge staze je mnogo bolje imati kultivisanu prodemokratsku stranku centra, pa makar i evroskeptičnu koja će da dominira na tom prostoru, nego razorenu desnu političku scenu koju će zauzeti populisti ili autokrate. Tako da ako situaciju pogledamo pragmatično, uz uslov da je svima cilj da se pobedi režim, jedini način je velika koalicija. Velika koalicija može ponuditi nadu, a nada rađa mobilizaciju, zato je ona važna. Ako je nekom cilj samo da se nametne kao glavni akter ili da preživi ove izbore, pitanje koje mora da postavi sebi je – da li sam siguran da će, ako ne pobedim u ovoj turi, ikada više biti političke utakmice u kojoj ću moći da učestvujem, ma u kakvoj ulozi.
Studentski pokret koji nije izgradio mehanizme za brzo političko odlučivanje i izvođenje dobrih političkih odluka, uz desnu i levu opoziciju koje nastupaju samostalno– sve to je, bojim se, recept za neuspeh
Da li uopšte verujete da se ovakva vlast može smeniti na izborima?
Imam izražen strah i to godinama unazad, da vlast neće prihvatiti rezultate izbora koji joj neće ići naruku i mislim da je to elementarna politička činjenica sa kojom treba da računaju svi koji izlaze na izbore. Mislim da svako ko izlazi na izbore mora unapred znati šta će raditi ako SNS u osam i pet i proglasi pobedu. Vrlo je verovatno da do izbora neće postojati nijedna institucija koja će moći da reaguje. Kao odgovor mogu da se ponude mehanizmi građanske neposlušnosti kao što su blokade javnih institucija, biračkih mesta, opstrukcija važnih procesa u društvu… Svi ti postupci će biti sa one strane zakona, jer građanska neposlušnost po definiciji podrazumeva ignorisanje zakona i lične žrtve. Takva vrsta otpora je nemoguća bez koordinacije i bez organizacije koja bi to vodila. Kao društvo naprosto moramo da naučimo da zamišljamo, da anticipiramo i vizualizujemo ishode koji su duboko uznemiravajući. Moguće je sasvim da ćemo imati neku vrstu nasilnog razrešenja, koje ne priželjkujem. Ta ideja je toliko neprijatna da mi ne možemo da je prihvatimo, ali i to je izraz jedne političke nezrelosti – kao što smo nekad bili pomalo nezreli kada smo očekivali da će studenti na volšeban način da razreše stvari, tako smo sada paralisani pred idejom da nam možda sledi period teških političkih sukoba kojima se niko od nas ne raduje.
Da li je onda alternativa da svi počnemo da se radujemo letećim taksijima i uživamo u onom što nam nudi vlast?
Pa, može da bude i to. Jedna realna alternativa je stvarno da se svi integrišemo u ovaj politički sistem koji vlast gradi, a druga je da prihvatimo da se politika neće promeniti ili nestati zato što mi tu promenu želimo.
