„Španski građanski rat jedini je rat čiju su istoriju napisali poraženi, a ne pobednici.“
Džordž Orvel
Pedeset godina je, novembra prošle godine, proteklo od smrti jednog od, sa sopstvenog stanovišta, najuspešnijih diktatora XX veka – Fransiska Franka. Umro je mirno, u bolničkom krevetu, gotovo četiri decenije nakon što je preuzeo vlast. Ta godišnjica bila je povod da se objavi Frankova sveobuhvatna i uravnotežena biografija Džajlsa Tremleta – Genaralisimo: Franko: Moć, nasilje i potraga za veličinom (El Generalísimo: Franco: Power, Violence and the Quest for Greatness, London: Bloomsbury Publishing 2025)
Ko je bio Fransisko Franko? Kako je uspeo da postane El Caudillo? Šta ga je učinilo uspešnim diktatorom? I da, za razliku od svojih ideoloških kolega – Firera i Dučea, bude pompezno sahranjen? A sledi i nezaobilazno pitanje: šta je bilo posle?
Frustracije iz mladosti
Knjiga čitaocu daje obilje materijala za odgovore na ova pitanja. Franko je rođen 1892. godine, u duboko provincijalnom Ferolu, u porodici mornaričkog oficira (avaj, kancelarijskog evidentičara), a njegovo odrastanje obeležio je debakl Španije u američko-španskom ratu krajem XIX veka, u kome je, gubitkom Filipina, Kube i Portorika, gotovo nestalo nekad moćno špansko kolonijalno carstvo. Besan na ponižavajući poraz i ogorčen na oca-ćatu, a željan da Španija povrati imperijalnu slavu, odlazi u Toledo, u tamošnju akademiju španske kopnene vojske. Tamo su mu u glavu utuvili da je rat plemenit, pročišćavajući i neophodan. Za mlađanog Franka, koji je tu akademiju završio 1910. godine, prilika da se u ratu istakne dolazi veoma brzo – već 1912. godine, u Španskom Maroku.
Franko 1935. godine, postaje načelnik generalštaba. Ispoljio je nezajažljivu ambiciju, lukavost, dvoličnost, zatvorenost i sposobnost da (pre)ćuti, da se ne opredeljuje sve dok ne bude jasno koja strana pobeđuje
Novopečeni oficir Franko se u borbi odlično pokazao. Odlučnošću, beskrupuloznošću, hrabrošću, surovošću, prema neprijatelju i sopstvenim ljudima koji krše disciplinu, hladnokrvnošću, upornošću, inicijativom. Idealno za ratnika. Vodio je svoje ljude, nije im (samo) naređivao. Stvorio je Franko, ratujući u Africi, mrežu oficira nadahnutih nacionalizmom i vizijom Španije kao kolonijalne sile – drugorazredne, ali ipak sile – koji su u njega stekli poverenje. To će se pokazati presudnim dvadesetak godina nakon Frankovog vatrenog krštenja.
Usledilo je Frankovo munjevito napredovanje u vojnoj hijerarhiji. Tu ispoljava svoje druge osobine, i te kako vredne za bavljenje politikom: nezajažljivu ambicioznost, lukavost, dvoličnost, zatvorenost, spremnost da ne govori istinu i sposobnost da (pre)ćuti, da se ne opredeljuje sve dok ne bude jasno koja strana pobeđuje i kome se treba prikloniti. I tako postaje, sa tek 33 godine, brigadni general, najmlađi u Evropi tog vremena. Deset godine potom, 1935. godine, postaje načelnik generalštaba – najviši položaj u vojnoj hijerarhiji. Ideale obnove španske imperije zamenio je idealima sopstvenog napredovanja.
A kakva je bila Španija tog vremena? Ukratko, siromašna i zaostala u odnosu na zapadnoevropske zemlje. Stvari su, naročito što se zaostalosti tiče, krenule nabolje po uspostavljanju republike 1931. godine, uvođenjem slobodnih izbora, širenjem liberalne demokratije, sekularizacijom društva – sve ono što je Franko smatrao osnovnim opasnostima po otadžbinu. A najveći neprijatelji, prema njegovom sudu, bili su liberali, socijalisti/komunisti i, zanimljivo, masoni, koje je smatrao najgrđim zlom.
Tragične sudbine rivala
Konzervativna Španija se sve više okretala vojsci kao poslednjoj nadi – da ona pobunom odagna republikansku pošast. A Franko se, međutim, nećkao i kalkulisao, nije bio siguran da želi da se pridruži pobunjenicima – sledi streljanje ukoliko pobuna propadne. Uz to, nije bio među prvim kandidatima za vođu pobune. Na čelu spiska bio je čelnik falangista Hose Antonio Primo de Rivera. Bio je sve što Franko nije – visok, lep, dobar govornik, harizmatičan, šarmantan. A onda je počela da dejstvuje Frankova srećna zvezda. Republikanci su Prima de Riveru uhapsili i, doduše posle suđenja, streljali. Sticajem okolnosti, a da prstom nije mrdnuo, Franku se otvorio put ka vrhu pokreta, koji je ovim streljanjem dobio svog mučenika. Ipak, glavni kandidat za vođu pobune bio je general Hose Sanhurho. Debeo i sklon šepurenju (španska verzija Hermana Geringa) insistirao je, pri ukrcavanju u mali avion, na svom preteškom prtljagu, svečanoj uniformi u kojoj će ušetati u Madrid. Avion se pri poletanju srušio, bez preživelih. Eto, ostade samo Franko, a da ništa nije činio – ne preostaje mu ništa drugo nego da upravo on bude vođa. Opet srećna zvezda.
Franko je očekivao da će, pošto je Hitler obezbedio vazdušni most – ako nije srećna zvezda, onda je srećni kukasti krst – kojim su Franku odane trupe prebačene iz Maroka u Španiju, za par nedelja ući u Madrid. No, druga strana se organizovala. Ulazak u Madrid više bila šetnja. Srećna zvezda ovog puta nije zasijala. Franko se nije obeshrabrio. Smireno, bez uzbuđivanja, promenio je strategiju i otpočeo da hladnokrvno guši republikansku vojsku. Za pobedu, koju mu ne spori ni Džordž Orvel, trebalo mu je malo manje od tri godine, a daleko više nego što se nadao. Madrid je poslednji pao.
Kako je opstao
Kada je rat završen, započela je krvava osveta. Hajnrih Himler (sic) je, navodi se u knjizi, posetivši Španiju 1939. godine, bio zapanjen razmerama krvoprolića pod Frankovom komandom. A posle devetočasovnog sastanka sa Frankom 1940. godine, Adolf Hitler – koji se nadao da će Španiju uvesti u rat, dok je Franko to izvrdavao – poverio se (prema navodima iz Gebelsovog dnevnika) kolegi Musoliniju da bi radije da mu „izvade tri-četiri zuba“ nego da ponovo razgovara sa Frankom. Takve reference u pogledu krvoločnosti i dosadnosti nijedan državnik nikad nije dobio.
Kada je građanski rat završen, započela je krvava osveta protiv republikanaca. Hajnrih Himler je, navodi se u knjizi, posetivši Španiju 1939. godine, bio zapanjen razmerama krvoprolića pod Frankovom komandom
Kada se Drugi svetski rat završio, ne onako kako je Franko očekivao, diktator se umusio. Španija je postala parija. Diplomatski odnosi jedva da su postojali, a zemlja nije bila pozvana u Ujedinjene nacije. I onda je opet zasijala srećna zvezda – počeo je Hladni rat. Amerikancima su bile potrebne mornaričke baze za kontrolu središnjeg dela Atlantika. Nije bilo boljeg mesta od Španije! Postala je Španija i članica Ujedinjenih nacija, pošto se Franko, po američkom nalogu, odrekao Španskog Maroka. Imperijalističke ideale svoje mladosti odavno je zaboravio.
Frankizam je bila prazna posuda, čija je jedina svrha bila održanje Franka na vlasti. Bitno je da zidovi posude budu čvrsti, onoliko koliko je potrebno
Usledili su, posle ovih promena, sve snažnija spoljna trgovina i dolazak stranog kapitala, a onda stiže druga velika promena – opet je srećna zvezda zasijala. Ljudi u posleratnoj Evropi više nisu bili siromašni. Sa hladnog severa želeli su da odu na odmor na toplo Sredozemlje. A Španija je otvorila vrata, što je pokrenulo nepovratni ekonomski napredak. Izgrađene su ekonomske institucije savremene kapitalističke privrede, ojačale su korporacije, što strane, a sve više i domaće. Španija se modernizovala, što su njeni ljudi osetili – povećao se životni standard. Nije Franko modernizovao Španiju, ali bar to nije sprečavao. Sve što treba je prihvatao, samo da njegova vlast ostane neupitna.
Catch all pokret
Taj pragmatičan cilj je bilo osnova frankizma kao pokreta. U njemu su bili i falangisti, španska verzija italijanskih fašista, i karlisti, monarhisti koji bi Španiju da vrate u srednji vek, pa obični monarhisti, a u izvršnoj vlasti su delale tehnokrate, uključujući i one iz reda Opus Dei, koji su modernizovali zemlju. Ukratko, frankizam je bila prazna posuda, čija je jedina svrha bila održanje Franka na vlasti. Bitno je da zidovi posude budu čvrsti, onoliko koliko je potrebno, a šta je u posudi, nije bilo presudno.
Nije Franko modernizovao Španiju, ali bar to nije sprečavao. Sve što treba je prihvatao, samo da njegova vlast ostane neupitna
Franko je pažljivo pripremao naslednika, princa Huana Karlosa, uveren da će on, postavši kralj (monarhisti zadovoljni), održati frankizam. A naslednik je frankizam užurbano demontirao. Ni 20 meseci posle Frankove smrti, održani su slobodni višestranački parlamentarni izbori i u parlamentu je demokratski izglasana vlada. Frankizam se rasplinuo kao mehur od sapunice. Nestao je jedini razlog njegovog postojanja – Fransisko Franko.
Španija je danas, pola veka nakon smrti diktatora, moderna, uspešna zemlja i napredno društvo. Franka se, ipak, malo ko seća. Sic transit gloria Hispaniolae!
