Uprkos činjenici da u ekspozeu svake vlade od 2000. naovamo integracija Srbije sa Evropskom unijom figurira kao deklarisani cilj, te da je i zaboravljivi, aktuelni premijer Srbije u Skupštini izgovorio reči „verujemo u Evropu“, politička praksa je takva da od vlade Zorana Đinđića nijedna vladajuća garnitura nije imala ozbiljnu nameru da dovrši taj put. Razlozi za to se kreću od ličnih političkih interesa koji podrazumevaju opstanak na vlasti po svaku cenu, što po pravilu znači pribegavanje nacional-populizmu, do spoznaje da ulazak u visoko regulisanu i kompleksno institucionalizovanu uniju upućuje na ograničenje vlasti same političke elite. Jednostavnije rečeno, od Kosova do nameštanja tendera vodi kratka stranputica sasvim podnošljive lakoće postojanja banalne elitarne korupcije.
Dati mehanizmi, pa i problemi, nadilaze aktuelni režim, koji je pak apsolutno najbolji primer namernog i strateškog trčanja u mestu države Srbije. Srpsko društvo, pa i njegova obrazovna i kulturna, ne samo politička, elita nisu na krivom putu, već u bespuću. Otuda i veoma popularna zamisao da jedino što treba jeste maći režim sa vlasti i sve će stati na svoje mesto. Iako živimo u doba političkih lomova na svakom bogovetnom kontinentu, što znači da postoje realni izgledi da i naš, domaći režim – koji je većinski deo srpskog društva godinama pothranjivao svojim glasovima, servilnošću i cikličnim iznajmljivanjem sopstvenog dostojanstva – može pretrpeti krah ove godine, taj čin neće pružiti odgovore na najbitnija pitanja, na koja se odgovori moraju dati kako bi bio pronađen bilo koji put u brisanom prostoru konceptualnog besmisla u kome se Srbija zabludila.
Ko su Srbi?
Najpre, ko su Srbi? Jesu li Srbi evropska nacija ili su vizantijsko-ruska hijerarhijska zajednica, možda ipak orijentalni skup porodica, koji je obeležen konceptima „alajbegove slame“ i „svako za sebe“? Ako su Srbi Evropljani, onda teže izgradnji predstavničke demokratije i vladavine institucija. Ukoliko su Srbi vizantorusi, teže kolektivnoj pokornosti caru i slede za njegovom voljom. Naposletku, ako su orijentalno-klanovski organizam, tada tu svako kraducka, a beg ponajviše. Za vreme Miloševića, Srbi su prebivali u stanju kolektivno-nacionalističke manije, potčinjeni vođi koji ih je odveo u propast. Za vreme Vučića, Srbi su se preobrazili u istočnjačku skupinu lopova, laktaša i udvorica – „ako ne uzmem ja, uzeće neko drugi; ako ne namestim svog ja, namestiće svog neko drugi“.
Srpsko društvo, pa i njegova obrazovna i kulturna, ne samo politička, elita nisu na krivom putu, već u bespuću
Drugi model, oličen Miloševićem, doveo nas je u stanje ekstaze – aplaudirali smo zločinima, burno pozdravljali poraze, uživali u poniženju. Svaka nova rana vredela je jedan bod u mazohističkom panteonu mučeništva. Iz bunila su nas probudile bombe, za koje do dana današnjeg nismo načisto kako su nas našle, niti o tome smemo da razgovaramo. Kolektivni inat je ustupio mesto individualno-porodičnom šićardžijskom pogledu na svet. Od Miloševića koji predvodi naš kolektiv u totalni poraz, do Vučića koji sitnim alama i begovima po srpskoj provinciji daruje vlast da vedre i oblače. Kako smo do nogu potučeni spolja, izvrnuli smo poniženje na unutrašnji plan. Dali smo svakom Bidži, Badži i Palmi da korumpira naše sinove i podvodi naše kćeri. Od vladavine zločinaca do vladavine najgorih. Sada nam se, drugi put, pruža prilika da izaberemo liberalno-predstavničku demokratiju, u kojoj je vlast ograničena pravima građana. Prvi put je bio 5. oktobra 2000. godine. Treću šansu niko ne zaslužuje.
Gde su nam granice
Zatim, gde su granice Srbije? Od ovog pitanja zavisi spoljna politika Srbije, u istoj meri koliko od pređašnjeg zavisi unutrašnje uređenje. Ako granice Srbije sežu dokle se prostire njena vlast, njeni zakoni i njene institucije, to otvara vrata integraciji Srbije u nešto veće, čemu streme svi naši susedi i čime su se oni uspešniji uveliko okoristili. Ako granice Srbije treba da obuhvate čitav srpski nacionalni korpus, kao što granice susednih država ne obuhvataju njihov, onda to znači novi balkanski rat. Podsetimo da svi Hrvati ne žive u Hrvatskoj, svi Mađari u Mađarskoj, svi Rumuni u Rumuniji, svi Albanci u Albaniji, svi Bugari u Bugarskoj, niti svi Bošnjaci u Bosni.
Sada nam se, drugi put, pruža prilika da izaberemo liberalno-predstavničku demokratiju, u kojoj je vlast ograničena pravima građana. Prvi put je bio 5. oktobra 2000. godine. Treću šansu niko ne zaslužuje
To što svi Srbi ne žive u Srbiji proizvod je istorijskog procesa u kome je srpska politička elita nastojala da izgradi jugoslovensku regionalnu imperiju, u čemu je omanula. Prošlost ne možemo da izmenimo, ali možemo da utičemo na budućnost. Treći izbor je i Vučićev, i studentski, i „žutih“ pre svih njih, a to je pretvaranje da Srbija poseduje teritoriju od čijeg se upravljanja odrekla 1999. godine. To je put koji ne vodi nikuda, to jest onaj na kome smo sad. Na prvo pitanje je znatno lakše odgovoriti nego na drugo. Sa sličnim pitanjem se suočila Irska, koja je veći deo 20. veka provela u konfliktu sa Velikom Britanijom, nastojeći da objedini svoje ostrvo, da bi na kraju učinila vrlo bolan ustupak, odrekla se pretenzija na Severnu Irsku i doživela čudesan ekonomski uspon. Na sličnoj tački je danas i Ukrajina. Od ponuđene tri opcije, prva znači razvoj, druga kolektivno samoubistvo, treća tavorenje. Izbor je isključivo naš.
Poslednje pitanje glasi: u savezu sa kim Srbija može da ostvari najveću korist? Mogućnosti su ovde šire nego kod prethodnih nedoumica. Najočiglednija mogućnost je ujedinjena Evropa. Ona odgovara liberalnoj predstavničkoj demokratiji iz prvog pitanja i Srbiji koja se prostire dokle njena vlast seže iz drugog. Svaka država koja je ušla u ujedinjenu Evropu doživela je ekonomski boljitak i poboljšan standard života. Rumunija je već daleko ispred Srbije, 46,4 odsto razvijenija po BDP-u po glavi stanovnika, Bugarska otprilike za 33,3 procenta. Obe države su bile manje razvijene od Srbije početkom 90-ih, pre nego što smo izabrali kolektivnog vođu i Veliku Srbiju. Razlog za razvoj Rumunije i Bugarske su demokratske, tržišne reforme i članstvo u Evropskoj uniji. Gotovo je nezamislivo da je Bugarska, u kojoj vlade padaju svake godine i koja je po indeksu korupcije konstantno na donjem delu tabele članica EU, uprkos svemu za trećinu razvijenija od Srbije po najrelevantnijem pokazatelju obima ekonomije. Jednostavno, sama činjenica da postoji pristup EU fondovima i da je jedna država deo zajedničkog tržišta, znači brži ekonomski rast.
Druga opcija je savez sa Rusijom. Govorimo istorijsko „ne“ Evropi i okrećemo se majci Rusiji, koja je u skorašnjem periodu izgubila dva saveznika – Madura u Venecueli i Asada u Siriji i koja ove nedelje zvanično ratuje protiv Ukrajine duže nego što je Sovjetski Savez ratovao protiv nacističke Nemačke. Ova opcija korespondira sa idejom Velike Srbije jer tvrdokorni srpski nacionalisti očekuju da će Rusija biti u mogućnosti da ponovno iscrta granice na Balkanu. Razume se da je ova mogućnost suluda, ali je suludo bilo i ne ući u pregovarački proces sa kosovskim Albancima kada je za to početkom 90-ih bilo vreme, već dočekati NATO bombe. U tom pogledu ne smemo otpisati ni najgluplje izbore.
Jesu li Srbi evropska nacija ili su vizantijsko-ruska hijerarhijska zajednica, možda ipak orijentalni skup porodica, koji je obeležen konceptima „alajbegove slame“
Treća opcija je slična drugoj u smislu da je ključ odbaciti Evropu i čekati spasenje spolja. Međutim, ovaj put to nije Rusija, u čiji uspeh je već teško verovati, već fašistička opcija na Zapadu. Fašisti, od milošte nazvani suverenistima, osvajaju vlast ne samo u SAD, već u vodećim državama Evrope – Francuskoj i Nemačkoj, te rastaču EU i podržavaju Srbe kao lojalan faktor na Balkanu. Na prvi pogled ovo je znatno izglednija opcija od oslanjanja na daleku i neefikasnu Rusiju. Glavno pitanje koje se ovde nameće jeste hoće li zapadnoevropski fašisti podržati srpske nacionaliste ili će umesto njih izabrati Hrvate, Rumune, Bugare itd. Za vreme Drugog svetskog rata deo srpskih nacionalista, kao i srpski fašisti dabome, izabrali su nacističku Nemačku kao svog pokrovitelja, ali su iz toga izvukli malenu Srbiju u poređenju sa ovom današnjom, a kamoli sa imaginarnom Velikom Srbijom. Ukoliko se ponovo budemo kladili na zapadnoevropske fašiste, realne su šanse da će nas opet ostaviti na cedilu u korist onih koji su im kulturno, a i rasno, po njihovom pogledu, bliži.
Lažna neutralnost
Četvrta opcija je „idemo sa svima“, to jest ni sa kim. Pogađate, za tu se mogućnost dosledno opredeljujemo na svim izborima od 2003. godine. Politika četiri stuba, neutralnosti, neopredeljenosti, nesvrstanosti i tome slično, svi putevi vode ka istom Rimu, što u našem slučaju znači meka izolacija. Ne želeći da izgradimo liberalnu demokratiju, da priznamo realnost državnih granica, a pritom strahujući od novih poraza u novim ratovima koje bismo započeli, većinski smo odabrali spoljnopolitičko bespuće, pust prostor nada i očekivanja. Izbor kao neizbor, dotični spoljnopolitički apsurd otelovljen izjavama predsednika da će Srbija ostati po strani ako Tramp izvrši invaziju na Grenland. Laž neopredeljenosti koju je još Srbo-Jugoslovenima prodao drug Tito, čiji se uspeh bazirao na otvorenosti ka Zapadu, njegovom kapitalu, te proizvodima kulture.
Plašim se da je odgovor na sva tri pitanja već dat insistiranjem najmoćnije opozicione opcije – studentskog pokreta, na odlaganju ključnih tema nakon zbacivanja aktuelnog režima. Čim nije jasan značaj pitanja, odgovori će biti pogrešni i istovetni režimskim – disfunkcionalan politički sistem, preambula je Srce Srbije, spoljnopolitičko ništavilo.
