Nikolas Maduro sada je bivši predsednik Venecuele i pritvorenik u američkom zatvoru. Njegovo svrgavanje s vlasti u izvedbi američkih specijalaca se, međutim, najbolje može razumeti kao kraj početka, a ne početak kraja.
Da budemo načisto, malo ko će u Venecueli ili bilo gde drugde tugovati za Madurom. U pitanju je autokrata koji je pokrao izbore, izložio represiji vlastiti narod, uništio nacionalnu ekonomiju – uprkos okolnosti da zemlja raspolaže ogromnim rezervama nafte – i bio umešan u ilegalni promet narkotika.
Ali ovo ne znači da je američka vojna operacija bila opravdana ili mudra. Zapravo, njena legalnost je upitna. Kao što je upitna i njena strateška vrednost: teško da je Maduro predstavljao neposrednu pretnju po Sjedinjene Države. Treba da bude jasno: ona nije proizašla iz nužde, nego je bila stvar izbora.
Ima nekih površinskih sličnosti između ove operacije i one koju je predsednik Džordž Buš stariji pokrenuo 1989. kako bi sa vlasti svrgao panamskog čvrstorukaša Manuela Norijegu. Ali u tom slučaju postojala je snažna pravna osnova, uključujući ne samo Norijeginu umešanost u promet droga, nego i ubistvo jednog američkog vojnika. A postojala je i legitimna zabrinutost za dobrobit drugih pripadnika američke vojske stacioniranih u Panami, te za bezbednost u samom Panamskom kanalu.
Izbor da se targetira Veneceula razotkriva motive predsednika Donalda Trampa. Glavni prioritet, sugerisao je on na konferenciji za medije održanoj nakon okončanja operacije, bio je obezbediti američki pristup venecuelanskim izvorištima nafte, najvećim na svetu. Ciljevi drugog reda prioriteta uključuju okončanje umešanosti Venecuele u trgovinu drogom, pomaganje onima koji su napustili zemlju da u nju mogu da se vrate, te pojačavanje stiska u kome je Kuba, u velikoj meri zavisna od subvencionirane venecuelanske nafte kojom pokušava da da podsticaj svojoj grcajućoj, sankcijama iscrpljenoj ekonomiji.
Ali apsolutno je prerano američku operaciju proglasiti uspešnom. Jedna je stvar ukloniti nekog pojedinca s vlasti. Sasvim je druga, temeljno drugačija i mnogo teža stvar ukloniti neki režim i zameniti ga nečim benignijim i trajnijim. Na Venecuelu je primenjivo „pravilo iz grnčarske radnje“ nekadašnjeg državnog sekretara Kolina Pauela: mi smo slomili, pa sad mi i plaćamo.
Tramp je obnarodovao kako će SAD „upravljati Venecuelom“. Detalje nije ponudio, kao što je nejasno i da li će ovo zahtevati okupacione trupe. Jedno je jasno, makar za sada: Trampova administracija radije bi da ima posla sa ostacima postojećeg režima (deluje kao da je naišla na razumevanje Madurove potpredsednice, sada najvišeg venecuelanskog zvaničnika), nego da osnaži opoziciju. Ovo je u skladu s politikom motivisanom izgledima za komercijalnu dobit, a ne željom da se promoviše demokratija i štite ljudska prava.
U operaciji hvatanja Madura sažeta je suština Trampove spoljne politike. Ona je do srži unilateralna, malo mari za zakonitost ili mišljenje međunarodne javnosti, a glavni cilj je komercijalna korist
Moguće je ponašati se kao da se svi potencijalni problemi mogu izbeći, ali s onim glavnim – da dođe do sloma poretka – trebalo bi da odmah suočiti. Prorežimski elementi će biti aktivni, a opozicija je sve samo ne ujedinjena i moguće je da će se opirati pokušaju da bude ućutkana. Takve nepoznanice mogle bi da Americi nametnu teške političke izbore u pogledu toga šta su spremne da učine kako bi događaje usmeravale što dalje od potencijalnog gubitka kontrole.
U operaciji hvatanja Madura sažeta je suština Trampove spoljne politike. Ona je do srži unilateralna. Malo mari za zakonitost ili mišljenje međunarodne javnosti. Naglasak ne stavlja na Evropu, indopacifički region ili Bliski istok, već na zapadnu hemisferu. Cilj je komercijalna korist – u ovom slučaju pristup rezervama nafte – te jačanje domovinske bezbednosti, kao refleksije zabrinutosti izazvane imigracijom i prilivom narkotika. Vojnoj sili se pribegava, ali limitirano.
Prorežimski elementi će biti aktivni, a venecuelanska opozicija je sve samo ne ujedinjena i moguće je da će se opirati pokušaju da bude ućutkana. Takve nepoznanice mogle bi da Americi nametnu teške političke izbore
Kao najveći problem u vezi s operacijom u Venecueli moglo bi da ispostavi to što predstavlja presedan, afirmišući pravo velikih sila da intervenišu u vlastitim dvorištima ciljajući lidere koje smatraju nelegitimnim ili ih vide kao pretnju. Nije teško zamisliti ruskog predsednika Vladimira Putina – koji poziva na „denacifikaciju“ Ukrajine i uklanjanje predsednika Volodimira Zelenskog s vlasti – kako s odobravanjem klima glavom. Trampova vojna operacija u Venecueli sporazumni kraj rusko-ukrajinskog rata čini još udaljenijim nego što je inače bio.
Slična reakcija se može očekivati i u Kini, koja na Tajvan gleda kao na odmetnutu provinciju, a tamošnje vlasti smatra nelegitimnim. Ovim se ne želi reći da će predsednik Si Đinping sada naprečac odlučiti da svoje ambicije po pitanju Tajvana pretoči u delo, ali događaji u Venecueli mogli bi da uvećaju njegovo samopouzdanje da će, odluči li se za invaziju, opkoljavanje ili neki treći oblik podvrgavanja ostrva, u tome i uspeti.
Operacija rušenja Madura jasno potvrđuje kako nedavno objavljenu novu američku Strategiju nacionalne odbrane treba uzimati za ozbiljno, i da Trampova administracija zapadnu hemisferu vidi kao region u kome američki interesi imaju primat nad svim ostalim. Rusija i Kina će ovo pozdraviti kao znak da Tramp deli njihovu viziju sveta podeljenog na sfere uticaja, gde Moskva ima u šaci Evropu, a Peking indopacifički region. Globalni poredak koji je izdržao 80 godina blizu je tome da bude zamenjen uspostavljanjem tri regionalna poretka koji će biti sve samo ne uređeni – ili slobodni.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
