Nisam uveren da će 2026. biti godina raspleta. Raspetljavanje je zahtevan posao. Podrazumeva dobru volju i poverenje onih koji drže krajeve čvora da bi se čvor raspetljao. U našem slučaju ne postoji taj osnovi preduslov, na stranu što ima nebrojeno čvorova i mahom su mrtvouzice.
Mogli bi se i takvi mrtvi čvorovi razmrsiti kad bi vlast bila na to spremna. A nije. Režim uporno zateže postojeće i zapetljava nove čvorove. Najsvežiji su ovi koji se odnose na izbor članova Saveta REM, na Zakon o jedinstvenom biračkom spisku, na izbor poverenika za zaštitu ravnopravnosti, na pokušaj kroćenja slobodnih medija.
Ako 2026. nije godina raspleta zato što ovo ne može da se razmrsi, ne znači da ne ulazimo u godinu velikog finala. Ono što ne može da se rasplete moraće da se pokida.
Ova vlast je ipak precenila svoje domete. Bahatost i neznanje uzmaju danak. Došao đavo po svoje. Sve je više kanapa koji su režimu iskliznuli iz ruku, zatezanje im se razbilo o glavu. Litijum i Generalštab su dobri primeri. Istrgla im se iz ruku advokatura i tužilaštvo. Pokazalo se da pravna znanja zvezda koride i teatralnih gladovatelja ipak nisu dovoljna čak ni za pravne smicalice.
Ova vlast je ipak precenila svoje domete. Bahatost i neznanje uzmaju danak. Došao đavo po svoje. Sve je više kanapa koji su režimu iskliznuli iz ruku, zatezanje im se razbilo o glavu
Aleksandar Vučić kao personifikacija ovog režima je doveo sebe u situaciju da su krajevi svih kanapa, svih problema, u njegovim rukama. On je mislio da su to samo kanapi vlasti i slave. Kao da tek sad otkriva šta se sve pomeri kad povuče neki od tih kanapa. On i kad bi hteo i znao da nešto odmrsi, to više nije lako. Manjka mu ruku. A oko sebe je postavio mahom one kojima su obe ruke leve i svi prsti palci. Takve je birao. To mu se sad razbija o glavu.
Na drugoj strani svih tih kanapa je većina građana Srbije, sve jače vuku u istom smeru, sve sinhronizovanije i sve je izglednije da će uskoro iščupati repu. Najvažnije da je sve više onih koji veruju da je to moguće i koji veruju u sebe.
Natezanje tih konopaca dešava se u komplikovanim okolnostima. Vučić se donedavno hvalio kako je shvatio da Srbija nikada neće ući u EU. Shodno tome okrenuo se svom bazičnom planu borbe za opstanak na vlasti što duže i po svaku cenu, neopterećen i nesputan evropskim standardima i zvocanjima.
Od pokušaja da pridobije naklonost i poverenje informisanije i obrazovanije Srbije digao je ruke odavno, već posle prve dve godine svoje vlasti. Smaralo ga je vlastito glumatanje. Okrenuo se gomili koju je osiromašio i ponizio do nivoa da se ponaša kao da pati od Stokholmskog sindroma.
Kao što Milošević nije razumeo šta znači pad Berlinskog zida, ni Vučić nije razumeo šta se upravo dešava na geopolitičkom planu, kakve to posledice ima po Srbiju, pa i po njegove ambicije
Računao je na pouzdanu stranu podršku zbog ispunjavanja onoga što je obećao kad mu je pripomognuto da se dočepa vlasti – da isporuči Kosovo, do od Srbije napravi pomoćnu radionicu u zadnjem dvorištu Evrope, da prikoči migrante, da pripazi na Dodika. Rat u Ukrajini nije shvatio kao priliku da Srbija nadoknadi propuštene decenije. Zgrabio priliku da isporukom municije zacementira stranu podršku sebi. Na litijum je računao kao na završenu stvar koja će ga držati u sedlu deceniju i više. Računao je da će Generalštab da mu obezbedi zavlačenje u Trampovu nogavicu gde bi mu bilo toplo kad Evropa zahladni prema njemu.
A onda su se stvari zakuvale i ubrzale. Kao što Milošević nije razumeo šta znači pad Berlinskog zida, ni Vučić nije razumeo šta se upravo dešava na geopolitičkom planu, kakve to posledice ima po Srbiju, pa i po njegove ambicije.
Mada, i pre ovih velikih promena, multivektorska spoljna politika nejake Srbije je bila posledica što nepametnog, što populističkog promišljanja i pustih želja. Sa Vučićevom implementacijom ti vektori su se sabrali u nulu. Srbija je ne samo zaglavljena na sred puta, nego je upala u rupu. Ne može da je pokrene onaj ko je zaglavio. Ne razume da treba za početak da prestane da kopa ako misli da izađe iz te rupe. Nastavio je da kopa sa neodlaskom na Samit EU-Zapadni Balkan. To je samo jedan u nizu gestova kojim se diskvalifikovao kao kredibilan sagovornik o Srbiji i o Srbiji u Evropi.
Donedavno je crpeo relevantnost iz nategnutog imidža čoveka koji nudi stabilokratiju u Srbiji i stabilnost regiona. To se raspalo kao mehur od sapunice do mere da parola mir, stabilnost, Vučić zvuči groteskno. Unutrašnja podrška je odavno kalirala u odnosu na spoljnu. Neevropski način kojim je rešava krizu nakon pada nadstrešnice ogolio je i sve ostalo što radi pa je i spoljna podrška nepovratno urušena.
Problem je što režim sa ovakvom biografijom, skupim i nezdravim navikama ne može da se penzioniše. Sve mu zavisi od toga da li je vlast ili nije. Ako prestane da okreće pedale moći, pada i to na tvrdo
Vučić je postao čovek za izbegavanje. Sve je prisutnije podozrenje prema retkima u Evropi koji ga uzimaju u zaštitu, po pravilu bez objašnjenja. To podozrenje prisutno je i kod profesionalaca u njihovim administracijama. Indikativna je Vučićeva pretnja podacima koje ima u sefovima. Ako se pretnja odnosi na one koje je ova vlast gostila i opuštala, onda Vučić neodoljivi podseća na Epstina.
Problem je što režim sa ovakvom biografijom, skupim i nezdravim navikama ne može da se penzioniše. Sve mu zavisi od toga da li je vlast ili nije. Ako prestane da okreće pedale moći, pada i to na tvrdo.
Ne treba se uzdati da će režim koji je ovoliko ogrezao u nepočinstvima napraviti razuman korak koji je u javnom interesu. Zato perjanice ove vlasti treba pritiskati računajući da će na njih delovati samo i isključivo ono što ih tera da učine ili ne učine nešto jer je to u njihovom interesu. Zato su personalizovane sankcije jedina ljekarija za ovakve bolesnike. Kad vide kako takve sankcije lome nekoga iz njihove ekipe, biće spremni ne samo da beže sa stražarskog mesta ove vlasti nego i da bace uniformu i oznake SNS.
Nije stoga čudno da su onako nervozno reagovali kada je opozicija u Briselu i Strazburu početkom septembra zatražila personalizovane sankcije za naredbodavce prebijanja građana i odgovorne iz vrha vlasti. Američke sankcije sad kucaju na vrata i gađaju, između ostalog, korupciju. A ogrezlih u korupciji je u ovoj vlasti mnogo. Počela je panika. Unervozili su se i koalicioni partneri koji su bili namireni samo da ništa ne rade i ćute.
Važno je da se u Srbiji reafirmiše alternativa rupi u koju nas je ova vlast zarobila. Evropski put Srbije je ta alternativa. Posle duže vremena, proširenje EU je ponovo na stolu. Bez obzira na najave da bi taj put mogao da podrazumeva i međufaze, Srbija ne sme da ostane mimo sveta.
EU je jedini autobus koji staje na ovoj našoj stanici. Druge linije i ne prolaze ovuda. Odavno i neće zadugo. Ili ćemo da nastavimo da kisnemo u nedogled čameći čekajući autobus koji neće doći ili ćemo ući u ovaj EU autobus, pa makar u njemu i ne bila „devojka s brojem osam u očima“
Ogromnu cenu već plaćamo time što se odluke koje se nas tiču donose za stolom za kojim nas nema. O propuštenim prilikama da i ne govorimo. Otužno je Vučićevo veličanje naših vojnih nabavki koje podsećaju na ponašanje pijanog šeika u prodavnici skupocenog nakita, dok nas zaobilazi SAFE, impresivan program EU sa finansijskim, odbrambenim i razvojnim implikacijama za sve koji su deo programa u predstojećim decenijama. Odraziće se još drastičnije na one koji ostanu vani.
EU je jedini autobus koji staje na ovoj našoj stanici. Druge linije i ne prolaze ovuda. Odavno i neće zadugo. Ili ćemo da nastavimo da kisnemo u nedogled čameći čekajući autobus koji neće doći ili ćemo ući u ovaj EU autobus, pa makar u njemu i ne bila „devojka s brojem osam u očima“.
Nužan, ali ne i dovoljan uslov da uđemo u taj autobus je da Srbiju oslobodimo ove vlasti. Vreme je.
Zdravko Ponoš, predsednik Srbija centra Srce za „Radar”
