Somnabulim govorom o tamo nekima koji su „15. marta lagali o zvučnom topu“, „razorili škole i bolnice“, „spalili RTS, Skupštinu i fabrike“… predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u nedelju uveče, 28. decembra, ozvaničio dva velika događaja. Početak kampanje za vanredne parlamentarne izbore, koji će biti raspisani u 2026, i uklanjanje šatora iz tzv. Ćacilenda, koji će u narednim danima postati „Božićno seoce“.
A onda, kada prođe praznični krkljanac, posle višemesečne blokade, biće pušten i saobraćaj kroz taj „zabranjeni“ kvart u centru Beograda. Sve će ponovo biti „normalno“, moglo se zaključiti iz reči Aleksandra Vučića.
Do toga ne bi došlo da nije sačuvana ta mala „iskra slobode“, prerasla u „plamen“ u međuvremenu, a iznikla upravo u šatorskom naselju u Pionirskom parku, koje je uz samo njemu znanu argumentaciju šef države često poredio sa „galskim selom“ iz stripova o Asteriksu i Obeliksu. Prvi njegovi stanovnici bili su „studenti koji hoće da uče“, a potom su im se pridružili članovi i funkcioneri SNS-a, da bi „štafetu“ na kraju preuzeli kriminalci, ljudi sa podebelim dosijeima.
E, njima hvala, poručio je predsednik, euforično raspoložen. I ne mareći što mu je „spontano“ okupljen narod došao pod prisilom, i što mu trube vozači, prolazeći obodom Ćacilenda.
Šta je tim drugima značio slam ispred Predsedništva Srbije, Gradske kuće, pa sve do Narodne skupštine, delom zaštićen kao prirodno dobro i važna ambijentalna celina? Direktan atak na pravo slobodnog kretanja javnim površinama, pod garancijom danonoćne straže, ko zna odakle regrutovane i očito plaćene, samo se ne zna iz kojih izvora. Iz legalnih, svakako ne.
To elementarno pravo na „javno okupljanje“ branio je i debeli sloj smrdljive masti, nanet na metalne ograde, što su ovaj (pros)tor omeđivale. I onima unutra, i onima spolja značio je pogled preko tarabe. Jedni su videli beščašće, drugi muku prisutnih koji su tu od marta dežurali za nadnicu.
„Mi“ i „oni“
Ćacilend je značio i krajnje rizičnu podelu na „nas“ i „njih“, podstičući uzajamnu mržnju i prezir. Značio je krš, prljavštinu, povremene kovitlace šatora, insceniran pokušaj državnog udara, mesto gde je ponižena Dijana Hrka, u svom štrajku glađu povodom zahteva da se utvrde odgovorni za smrt njenog sina i još 15 ljudi ispod srušene nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu…
Dakle, značio je veliku sramotu, koje se, čini se, uplašio i sam predsednik, kome su pristalice skandirale „Aco, Srbine“ i to baš u danu kada su na Kosovu održani prevremeni izbori. Pa rešio da prostor ispred Predsedništva na Andrićevom vencu ogradi „Božićnim seocetom“, mada nije baš sigurno da ono neće tu ostati i posle Božića.
U najboljem slučaju, ono će nalikovati „kolibama“ u Knez Mihailovoj, zagušenim roštiljskim dimom, jer tako valjda vlast zamišlja proslavu praznika. To bi značilo da će u eks-Ćacilendu, suženom na Pionirski park, ostati gomila mobilnih toaleta, ako zatreba nekom ko pretera sa pljeskavicama. Ali, i da se nađe nekim novim „ćacijima“, funkcionerima, kriminalcima, ucenjenima ili plaćenim nadničarima, ako opet ustreba. Pa srećna vam takva Nova godina.
