Pozorišnog reditelja Vladimira Popadića upoznao sam pre dve decenije nakon što sam mu poslao jedan svoj dramski tekst, valjda sa ciljem da ga postavi u kruševačkom ili nekom drugom pozorištu po sopstvenom izboru. Kažem „valjda“, zato što sam od njega pre nekoliko godina, kada su nas određene životne okolnosti (čitaj: deca) ponovo povezale, saznao šta se na našem davnom sastanku dešavalo. „Ja sam ti rekao da u tekstu imaš previše didaskalija, a ti se naljutio“, čega se jedva sećam, i zapravo je mogao da mi kaže šta god je hteo u vezi s našim tadašnjim razgovorom.
Sećanje jeste naziranje kroz maglu pomešano sa podsvešću i začinjeno mitovima, što je ljudska boljka kojom se Popadić obilato zabavlja u svojoj – sledi vrlo uslovna žanrovska definicija – zbirci humorističnih pripovedaka Yu Rock Park (Vartolomej, 2025). Kroz fikciju koju naseljavaju stvarni ljudi, opštepoznati akteri istorije naše pop i rok muzike, knjiga nam razjašnjava kako su se neke grupe okupile ili albumi nastali – u paralelnoj dimenziji koja je toliko nalik našoj da se moramo zapitati da li možda Popadićeva proza predstavlja banalnu istinu dok sve ovo vreme zapravo verujemo u legende. No, uspešna parodija se ne stvara proizvoljno, a jedan kolekcionar ploča, arhivar anegdota i muzičko-popkulturni teoretičar sa dramskom diplomom ima na raspolaganju ceo atomski arsenal za subverzivnu zabavu.
Na koricama knjige su likovi jugoslovenske muzičke scene kao junaci Saut Parka, i to postavljeni u parafrazi omota albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. U isto vreme to je i priznanje veličine i parodiranje?
Sviđa mi se zapažanje da su likovi na taj način dobili potvrdu veličine, jer objektivno oni i jesu bili, bar za nas koji smo voleli rokenrol osamdesetih, naše ikone. To su bili naši junaci, uz njih smo odrastali i samim tim su za sve nas oni zaista velikani. Međutim, knjiga ih na izvestan način tretira onako kako Saut Park tretira svoje junake: bez rukavica, umetnički ogoljavajući i otkrivajući neku njihovu drugu stranu, uočljivu samo kroz pažljivo posmatranje njihovog dela. Moja knjiga pokazuje ikone okačene u WC-u autobuske stanice.
Mi imamo nakaradnu situaciju u kojoj se kultura i znanje tretiraju kao suvišan luksuz. I ne bi trebalo niko da se čudi kada za dvadeset pet godina budemo plaćali cenu toga. Nećemo mi sad da promenimo vlast i odjednom će da nam svane. Sve će doći sa kamatama
Kako se pojavila baš ova literarna forma? Koja ličnost iz naše muzičke istorije ju je podstakla? I zašto?
Skupljajući gramofonske ploče, čitao sam oglase gde ljudi svašta lupetaju. U cilju reklame pišu se degutantne neistine. Iz zabave sam i ja počeo da pišem takve oglase, počevši od Kiće Slabinca. Jedna njegova ploča se zove Rokenrol, a onda sam video da mu je prethodna ploča bila nešto kao Hej salaši, nešto narodnjački, pre toga Zbog jedne crne žene… Od tog paradoksa „jedan album – jedan muzički pravac“ sam krenuo da kreiram priču o čoveku koji je stalno menjao identitet, da bi zatim prestala da bude o samom Kići Slabincu. A onda… setim se urbane legende o silovanju flamingosa u beogradskom zoo-vrtu osamdesetih i upletem je u dalji razvoj priče, jer je ceo model pisanja išao tako da se otkačim i vozim bez ikakvog plana. Naposletku, tek kad sam napisao dve trećine knjige shvatio sam da možda imam knjigu.
Skoro sam u jednom razgovoru tvrdio da bi lik Tome Zdravkovića u nedavnom filmu trebalo da se zove Mata Živković, ili kako god, jer je toliko toga izmišljeno, a moj sagovornik je samo rekao: „igrani film“.
Što se više pozivaš na neke autentične stvari, i što ih više iskrivljuješ – a moja knjiga je baš to: jako dokumentarna, sa potpuno iskrivljenom interpretacijom – to si obavezniji da poruka koju šalješ bude istinitija. Ako izmisliš priču i pošalješ poruku koja se ne „drži“, koja nema ni iskrenosti, ni uporište u jakim argumentima, ispadneš proizvoljan i banalan. Mislim da sam jako precizno skenirao likove koji su mi bili inspiracija za likove u knjizi, kao i vreme u kom se sve događalo.
Umetnička obrada suštine likova koja se u stvarnosti ispoljavala na drugi način?
Upravo. Stvarnosti koja je zamagljivana famom o njima.
Knjiga je objavljena u aprilu? Pitam zbog nečega što piše u predgovoru.
Trebalo je da bude objavljena oko Nove godine, ali su događaji u društvu diktirali da ne znam šta da radim. Bilo mi je degutantno da devojku iz Kraljeva pregaze, a da ja ispod članka o tome reklamiram svoju knjigu. Na proleće sam shvatio da se više ne zna dokle ću čekati, i prihvatio da je sudbina knjige da izađe upravo u jednom takvom vremenu.
Kao čovek koji ne razume ovaj narod, kao neko ko se uvek šokira kada čuje rezultate izbora, možda ne bi trebalo da dajem ikakve prognoze. Ipak, izgleda da ću jednom pogoditi: odavno pričam da će se sve desiti kad se niko ne nada i na način na koji niko nikad nije očekivao
Dakle, u aprilu smo odavno imali sasvim drugačiju sliku o novoj generaciji, a iz predgovora nije uklonjena rečenica o mladima koji nemaju pojma šta znači reč pobuna?
Mogao sam, ali nisam zato što i dalje stojim iza te rečenice.
Možda se to ispostavilo kao pogrešan stav u društvenom pogledu, iako u pogledu odnosa mladih prema umetnosti i dalje stoji?
Stoji i u društvenom. Šta je sklonost ka pobuni? Kada dobiješ deset grama mesa manje u studentskoj menzi a ti odeš i razlupaš ceo grad. Naši mladi nisu toliko buntovni. Oni su nas iznenadili svojom zrelošću, svojom iskrenošću. Najvažnije, mladi su zapravo pokazali da ne pripadaju našem sistemu mišljenja. Postavili su stvari onakvim kakve jesu i tek time nam pokazali da mi živimo nekakve palanačke hrišćansko-marksističke teorije koje se nikada nisu pokazale kao razumne. Rade stvari na najjednostavniji, najlogičniji način, za šta mi kao generacija nismo bili dovoljno kvalitetni, ma koliko zvučalo jednostavno i logično da se samo tako postupa. Zato ja kleknem pred njih gde god ih sretnem, ali da kažem da su oni veliki buntovnici… Nemojmo zaboraviti da sam pad nadstrešnice nije pokrenuo ništa naročito. Da onaj nije toliko osion i toliko primitivan, toliko siledžija, sve bi se ugasilo. Udarac kišobranom je bio kap u čaši koja je već prelivala godinama: „Čekaj, odakle ti pravo da ti mene udaraš dok stojim mirno na ulici i odajem poštu?“. To je prešlo svaku granicu trpeljivosti i nije priča o buntovnosti.
To je i priča o posmatranju iz sopstvene pozicije, o reakciji na direktni napad na telo, na lični prostor. Vizura se ispostavila društveno dobrobitnom, i pobuna mladih je uspešna i komunikativna jer je jednostavna.
Pre svega iskrena.
Ima i karakteristiku generacijskog poimanja stvarnosti: crno/belo, dobro/zlo. Što u umetnosti ne valja.
Nisu ni pokrenuli umetnički projekat. Mi smo zapravo doživeli transformaciju društva veću nego za poslednje tri decenije. Ja to mogu da posvedočim kao čovek od pedeset godina. I moja knjiga to svedoči. Pročitajte šta je bilo osamdesetih i pogledajte sada šta rade mladi… Recimo, poslednja priča, o albumu Rimtutituki. Kako su se naši rokeri borili protiv rata? Infantilno, neiskreno, populistički, u duhu onih protiv kojih su se borili. I, je l’ uspelo? Naravno da nije.
Šta je sklonost ka pobuni? Kada dobiješ deset grama mesa manje u studentskoj menzi a ti odeš i razlupaš ceo grad. Naši mladi nisu toliko buntovni. Oni su nas iznenadili svojom zrelošću, svojom iskrenošću. Najvažnije, mladi su zapravo pokazali da ne pripadaju našem sistemu mišljenja
Da li je taj Rimtutituki mobilni koncert bio delo? A Rambov usklik „Jebem vam mater!“ u živom televizijskom prenosu, da li su to bile reči?
Nisam ja toliko kivan na Rimtutituki koliko sam uvek u obračunu sa onima koji to mitologiziraju. Prestao sam da idem na studentske demonstracije devedesetih, jer me je iritiralo što se to zvalo „šetnja“ i što se skandiralo: „Ustali su studenti!“. Mene je bilo sramota od toga. Čime se hvališ? Hoćeš neko da ti da orden? Tvoje jeste da ustaneš. Tvoje je da se boriš za budućnost. Ti si taj! Ne prosi divljenje! Ovi klinci su uradili milion puta više a nisu tražili nikakve hvalospeve. Naš rezultat je da je Čeda Jovanović ušao u politiku. Dakle, više štete nego koristi. A oni su zaista transformisali društvo, i pre svega mislim na govor ratnog veterana ispred RTS-a, na atmosferu u Novom Pazaru, a onda i na skupljanje đubreta posle protesta. A po pitanju reči i dela… Rambovo prekidanje programa RTB-a je bio autentičan, iskren gest koji je stvari pomerio koliko je mogao, a to je skoro nimalo, ali on je uradio sve što je mogao u tom trenutku da nekom nešto stavi do znanja. A Rimtutituki je meni uvek delovao kao „e, ‘ajmo sada mi malo, fora je, mi se ono-kao borimo protiv rata“. I sada kada slušam priče koliko je to bilo veličanstveno… Daj, nemoj me zezati.
Sme li se danas „zabavljati biračko tijelo“?
Veliko pitanje, velika tema. Momenat u kojem on skreće pažnju na bombardovanje Dubrovnika i Tuzle je stavljen da bi, eto, u nekom umetničkom delu ostao trajni trag o tome šta je taj čovek uradio. Posle imamo nastavak u kojem se vraćam dokumentarno-fiktivnoj formi i priči o tome kako se i on prodao političarima. „Zabavljanje biračkog tijela“ je dilema sa kojom se i ja sada borim, pogotovo dok promovišem ovu knjigu. Odgovor je i da i ne. Ako se setite da su partizani streljali glumce koji su radili za vreme nemačke okupacije, nećete reći, „pa, naravno, neka su“. Ne može se nama umetnicima prebaciti što zabavljamo ljude dok… šta? Pa, svi žive i rade. Studenti su stali, prosveta je stala, i donekle kultura. Svi ostali su radili normalno. Onog trenutka kada bi društvo zaista stalo, ja sam ubeđen da bi svi umetnici stali.
Možda to govori i da su ovom društvu stale one stvari koje ljudima nisu nasušno potrebne. Obrazovanje i kultura.
Mi imamo nakaradnu situaciju u kojoj se kultura i znanje tretiraju kao suvišan luksuz. I ne bi trebalo niko da se čudi kada za dvadeset pet godina budemo plaćali cenu toga. Nećemo mi sad da promenimo vlast i odjednom će da nam svane. Sve će doći sa kamatama.
Moj lični favorit u knjizi je priča o albumima eksperimentalne muzike koje je izdavao Diskos ’80-ih. Na kulturu se gledalo kao na nešto što mora da se obavi, što je ukazom nametnuto.
Ja bih se o tom pokušaju vlasti pohvalno izrazio. To je proces od 100-150 godina koji nama koji smo limitirani trajanjem svojih životnih vekova zvuči teško prihvatljiv. Sve da danas po podne počne da se odvija na idealan način, nas dvojica nećemo dočekati njegove rezultate. Ta država je gledano iz ugla ne današnjice nego poslednjih decenija, imala skoro pa fantastičan pristup kulturi. Sa milion i jednim problemom, ali generalno, dobra kultura se vrednovala više nego šund. Država je uradila šta je mogla. Da li se primilo? Pa, nije. Mislim i da tvoje pitanje ima u sebi jedan deo odgovora koji ne sme da se preskoči. U slučaju Diskosa je bilo površnosti i neiskrenosti, radilo se o birokratskoj meri, a tako ne možeš da povećavaš kulturu u narodu. Ploče eksperimentalne muzike su štampali jer su morali, u tiražima od 150-200 komada, da bi stajale po prodavnicama, i niko ih nije kupovao. Sa druge strane, isti taj Diskos je prodavao u milionima sve ono što će kasnije doći na naplatu.
Mada, ima nešto i u formi. Formom se ponekad dolazi do suštine.
U umetnosti naročito.
Čini mi se da je samoizdavanje bilo izbor koji je dao više slobode, da je tako izbegnuto uredničko mešanje. Sa druge strane, autor knjige je pozorišni reditelj čiji se osnovni posao sastoji od mešanja i uređivanja.
U razgovoru sa prvim potencijalnim izdavačem je bilo, „au… pa ti pominješ imena, to može da izazove ovakve i onakve reakcije…“. Nisam pozitivno reagovao na pokušaj intervencije, što verovatno proizlazi iz duboko usađenog stava da sam ja taj koji interveniše. (Grohotni smeh.) Biti pozorišni reditelj, to je dijagnoza, to nije zanimanje. Sa druge strane, shvatio sam da bi mešanje išlo u pravcu političke korektnosti i malograđanskog poimanja finoće, a ova knjiga se protiv toga najviše i bori!
Skupljajući gramofonske ploče, čitao sam oglase gde ljudi svašta lupetaju. U cilju reklame pišu se degutantne neistine. Iz zabave sam i ja počeo da pišem takve oglase, počevši od Kiće Slabinca. Jedna njegova ploča se zove Rokenrol, a onda sam video da mu je prethodna ploča bila nešto kao Hej salaši, nešto narodnjački, pre toga Zbog jedne crne žene
Nazire li se ovde rasplet, i hoćemo li preživeti neku uznemirujuću peripetiju?
Kao čovek koji ne razume ovaj narod, kao neko ko se uvek šokira kada čuje rezultate izbora, možda ne bi trebalo da dajem ikakve prognoze. Ipak, izgleda da ću jednom pogoditi: odavno pričam da će se sve desiti kad se niko ne nada i na način na koji niko nikad nije očekivao. Kao što i pobune nisu krenule kada je krov pobio šesnaest ljudi, nego kada je neko potegao kišobran. Ovo ovde je ona Hičkokova priča o običnom razgovoru koji se vodi za stolom a ispod stola kuca bomba, pa je napetost sveprisutna iako deluje da se ništa ne dešava. Nažalost, mislim da kao društvo nismo zreli da izvršimo promenu. Mislim da je narod zapravo i ne želi. Ali su moje nade usmerene na vlast koja je do te mere ogrezla u svaku vrstu zla da će to jednog dana morati da se okrene protiv njih. Da će to jednostavno da eksplodira. Narod zaboravlja da je vlast unutar sebe već imala i ubistvo i pokušaj ubistva… najmanje jednom. Narod je zaboravio, ali oni to jedni drugima nisu zaboravili. Kada sam išao 5. oktobra 2000. na demonstracije, tada nisam poneo ni papirne maramice, a kamoli neko oružje. Ja pištolj nemam, niti znam da pucam, niti mogu da ubijem čoveka. Međutim, unutar vlasti su ljudi koji imaju pištolje, znaju da pucaju, i nije im strano pucanje u čoveka. Jednog dana, kad ekspres lonac pukne, biće to zbog pritiska iznutra, a ne od spolja.
Vidi li narod iz publike tu bombu koja otkucava? Imao je i Murnau sličnu definiciju, o običnoj sobi koja postaje užasna ako znamo da se sa druge strane vrata nalazi leš. Vidi li naš narod tu bombu koja kuca, i taj leš iza vrata? Ali i dalje ne odlučuje da učini nešto povodom toga, nego se ponaša kao da gleda film ili predstavu?
Hajde da izbrojimo koliko je ljudi posle 1. novembra prošle godine kad god prođe ispod neke nadstrešnice pomislilo: „Da li sam ja normalan da ovde idem?“ Znači, bombu vide. Da li razumeju da i njih može da raznese? Očigledno većina ne, jer bismo živeli u mnogo sređenijoj državi da nemamo taj problem da ljudi ne prepoznaju očigledne znakove. Ali, upravo je 1. novembar pokazao tu bombu ispod stola, za koju niko ne zna kad će eksplodirati. Jednom sam razgovarao sa devojkom čijeg je kuma neko ubio. Gangsterski obračun je bio. Prvi deo razgovora je bio o tome da im je svima u kući jako teško jer je kum mrtav. Onda sam pitao: „Je l’ tvom tati malo laknulo?“ U trenutku se otvorila i potpuno promenila ton… „Ma, kako ne, pa on je šećer dobio jer nije smeo da izađe iz kumovog okruženja, njemu je sad mnogo lakše.“ Mislim da će sa promenom režima laknuti čak i onima koji bi sada ovo stanje da zadrže. Skupo je učestvovanje u toj igri, plaća se zdravljem, a dobija se sendvič.
