Poseban je doživljaj, svakako, kada se u jednom tako značajnom muzeju kakav je MOMA u Njujorku, susretnete sa delima umetnika sa bivših jugoslovenskih prostora. Nakon projekta Marine Abramović Artist Is Present (2010) i velike izložbe o jugoslovenskoj arhitekturi (2018), nakon performansa mlade hrvatske umetnice Nore Turato (2022), evo još jednog lepog iznenađenja. Naime, na četvrtom spratu ovog muzeja, inače posvećenog umetnosti od pedesetih do sedamdesetih godina 20. veka, postavljena je, marta ove godine, u dva galerijska prostora, izložba hrvatske grupe Gorgona u izboru kustosice ovog muzeja Ane Janevski, poreklom iz naše regije. Ta će postavka biti dostupna publici sledeće tri godine.
Reč je, zapravo, o prezentaciji dela iz zbirke ove ugledne institucije koja baštini nemali broj radova hrvatskih umetnika iz šezdesetih godina prošlog veka i saradnji s Muzejom suvremene umjetnosti iz Zagreba, o jednoj institucionalnoj razmeni koja doprinosi ideji globalnog muzeja, što je danas sve učestalija ambicija i potreba muzejskih institucija, a ovog muzeja svakako i globalni narativ.
Budući da je nova programska orijentacija MOMA muzeja, nakon renoviranja i proširenja 2019. godine bila veće uključivanje umetnika izvan Zapadne Evrope i Severne Amerike, onda se ukazala neophodnost da se predstave i druge kulturne sredine, te je tako bačeno novo svetlo na likovnu scenu šezdesetih u Hrvatskoj. Vremenom su, kroz istraživački rad kustosa i ispitivanja novih koncepata modernizma, a nakon uvida i razmene, skeniranja produkcija pojedinih scena, otkupljivani brojni radovi. MOMA danas poseduje bogatu zbirku radova hrvatskih umetnika.
Pitate se, možda, a zašto baš Gorgona i jedan specifičan krug umetnika koji su se okupljali oko određenih ideja, zapravo afiniteta, neprikosnovene individualnosti, može se reći i introvertnosti. Poznato je da je svaki od članova ove neobične grupe zadržavao i razvijao potpunu stvaralačku autonomiju pored svih eksperimentalnih i avangardnih postupaka i raznih svakodnevnih akcija. Grupu su sačinjavali slikari i vajari različitih poetika, istoričari umetnosti, arhitekte, pisci, kritičari, filozofi, i svi oni su doprinosili umetničkom razvoju, kretanjima i duhu epohe u kojoj su delovali, a to je bilo razdoblje od 1959. do 1966. godine. Grupa nije imala program i manifest. Nije prihvatala nikakve dogme. Okupljali su ih intelektualna sloboda, duhovno srodstvo, međusobno razumevanje i podrška. Likovna kritika je pisala da je to fantomska grupa s mitskim statusom, da je više postojala nego delovala.
„Gorgona ponekad nije radila ništa, samo je živjela“ – znao je reći jedan od članova grupe Josip Vaništa ili „Gorgona je sve ono što mi o njoj domislimo“. Da ih je bilo ko hvalio bili bi, verovatno, skeptični po pitanju sopstvenog delovanja. Činjenica je da su bila u pitanju neformalna okupljanja i druženja kroz ironično poricanje sveta u kome smo tada živeli. Ti izraziti kreativci posedovali su sklonost ka ciničnom i nihilističkom raspoloženju. U društvu gorgonaca „moglo se misliti naglas“ i kao takvi su predstavljali izazov ne samo za vreme kada su se pojavili i oglašavali ili samo družili, već i za naknadne uvide i moguća nova tumačenja. MOMA je jedan od retkih muzeja u svetu koji poseduje kompletan set od 11 brojeva časopisa grupe Gorgona iz perioda 1961-1966. godine. A svaki taj broj je sam po sebi umetničko delo, realizovan katkad i u saradnji sa stranim umetnicima kao što su, na primer, Diter Rot ili Viktor Vazareli. Namera je, dakle, s ovom trogodišnjom postavkom bila upotpuniti sliku jedne kreativne scene i prezentovati tendencije koje se ne sreću tako često.
Gorgona nije naišla na široko razumevanje u vlastitoj sredini tokom svog delovanja, delimično možda i zbog svesnog odabira da ostane na margini likovne scene, ali i zbog svojeg buntovnog i progresivnog pristupa umetnosti
Za ovu priliku i veoma sofisticiranu prezentaciju pozajmljeno je više dela iz zagrebačkog Muzeja suvremene umjetnosti. Najpre pominjemo instalaciju izuzetne umetnice Ljerke Šibenik, za koju kustosica Janevski s pravom tvrdi da ja bila redak ženski glas na hrvatskoj sceni toga doba. Njena impresivna ambijentalna instalacija, naslovljena Crni ambijent 1, prvi put je izlagana 1969. u Galeriji suvremene umjetnosti u Zagrebu i sada u MOMA. Tu je, zatim, ugaoni meandar ili Meandar u kut Julija Knifera, te Beskonačni štap/U počast Maneu Josipa Vanište i Unutarnje oči Ivana Kožarića. Tu su i radovi Dimitrija Bašićevića Mangelosa. Grupi su još pripadali i Marjan Jevšovar, Đuro Seder, Đuro Griezbah, Miljenko Horvat, Matko Meštrović, Radoslav Putar, Ivo Štajner i Slobodan Vuličević.
Njihov rad je generalno bio inspirisan savremenim umetničkim pravcima poput dadaizma, konstruktivizma, nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma, ali su istovremeno nastojali stvoriti nešto potpuno novo i originalno. Umetnički pristup temeljio se na postavljanju egzistencijalnih pitanja, prihvatanju ništavila i odbacivanju tradicionalne umetničke forme. Izražavali su se kroz različite medije i tehnike, uključujući slikarstvo, crtež, skulpturu, asamblaže, grafike, performanse i konceptualne postavke.
Gorgona nije naišla na široko razumevanje u vlastitoj sredini tokom svog delovanja, delimično možda i zbog svesnog odabira da ostane na margini likovne scene, ali i zbog svojeg buntovnog i progresivnog pristupa umetnosti. Veliki pokreti se ne razumeju odmah, ali se osećaju i valorizuju kasnije. Mnoge umetničke strategije i oblike umetničkog delovanja ova grupa stvaralaca je anticipirala. Neke su bile tek u začetku onoga što će se u svetu umetnosti pojaviti u nadolazećim godinama. Tek naknadno (1977) Gorgona je dobila priznanje struke. Njen značaj vremenom sve više dobija na važnosti, uviđa se njen neizbrisiv trag, bitnost inovacije i totalne slobode izražavanja, pa se danas Gorgona prepoznaje i smatra jednim od ravnopravnih s ostalim avangardnim pokretima u svetu, a sasvim sigurno bitnih predstavnika avangardne scene u Hrvatskoj, zato što je podstakla istraživanja granica i mogućnosti stvaralaštva. Svi izloženi radovi to potvrđuju.
U jednom tekstu o Gorgoni piše: „Gorgonaši su bili vizionari, anticipirajući fenomene poput umetnosti ponašanja, knjige kao umetničkog dela, dematerijalizacije i demistifikacije umetničkog objekta, mail-arta, umetnosti kao ideje, happeningai performansa. Njihov dubok i dugotrajan uticaj vidljiv je u istoriji neoavangardne umetnosti i konceptualističke prakse, te je njihovo mesto neizbrisivo u kreativnom pejzažu 20. veka“. Verujemo da je sve citirano dovoljan razlog koji je kustosicu Odseka za medije i performans nagnao da uroni u jednu izazovnu priču i prenese deo atmosfere kulturne scene Zagreba sedme decenije prošlog veka.
Pored navedenog citata, treba istaći na kraju ovog kratkog osvrta, znalački odabir i čistotu postavke Ane Janevski, ali i naš ponos kada se susrećemo s vrednostima koje uspostavljaju i neguju mlađi kadrovi, pogotovo kada oni potiču s ovih naših prostora. Poreklo nije presudno i nije najbitnije, ali je ogromno zadovoljstvo videti u velikom muzeju jednu izuzetnu i relevantnu prezentaciju, novo stavljanje u fokus, novo čitanje i valoriziranje koje je kroz svoj kustoski rad pokazala Ana Janevski. Kurioziteta radi napominjemo da je deo svoga detinjstva i gimnazijskog školovanja provela i u Beogradu.
