Evropska komisija je možda i najvažniju promenu odbrambene arhitektonike Evrope od 1945. godine do danas poslednji put najavila 19. novembra, a izjave zapadnih političara poslednjih nedelja kao da dodatno pripremaju teren za nju, figurativno i doslovno. Naime, ako se Rusija uistinu priprema za nastavak ratova na obodima EU, kako se tvrdi (što je nedavno rekao i konsternirani Vučić – s kojom geopolitičkom jednačinom u glavi, drugo je pitanje), a koji bi pre ili kasnije obuhvatili i članice NATO, valja napraviti vojni pandan tri decenije staroj civilnoj šengenskoj zoni koja obuhvata države Evropske unije i četiri zemlje van nje. Tako makar zvuči zvanično obrazloženje.
Akcioni plan predviđa da članice „vojnog šengena“ mogu da u roku od tri mirnodopska dana, odnosno za mnogo kraće vreme u ratnim okolnostima, kroz svoje granice po potrebi propuste trupe i opremu drugih država. Namera EU je da se do 2027. godine dodatno približi stvaranju panevropskog prostora povećane vojne mobilnosti, a da se od 2028. do 2034. godine za prateću saobraćajnu infrastrukturu – tunele, pruge, mostove, nove kolovozne trake, aerodrome i luke – potroši 17,65 milijardi evra. Uglavnom će reč biti o širenju kapaciteta, ne o izgradnji novih, što će ukupno obuhvatiti oko 500 pojedinačnih projekata. Finansije će biti izdvojene iz kohezionih fondova, kredita u okviru evropskog instrumenta SAFE, te iz budžeta predviđenih država članica.
Poređenja radi, trenutne procedure za premeštanje trupa iz udaljenih zapadnih luka u zemlje koje se graniče s Rusijom predviđaju rok od čak 45 dana. Paradigmatična je i anegdota s početka invazije na Ukrajinu, kada su francuski tenkovi u Rumuniju pristigli preko Sredozemnog mora, umesto preko Nemačke, jer su tamošnji carinici verovali da je mašinerija jednostavno previše teška za lokalne puteve. Verovatno s razlogom. Njihov transport je na kraju trajao nekoliko nedelja umesto nekoliko dana.
„Ne možete braniti kontinent ako ne možete da se krećete po njemu“, rekao je Grk Apostolos Cicikostas, komesar EU za održivi transport i turizam, a evropski komesar za odbranu i svemir, Litvanac Andrijus Kubilijus, poentirao je rečima da „pešadija dobija bitke, a logistika ratove“.
Šta radi Evropa
Pomalo ispod žita, osim uredbe o vojnoj mobilnosti, EK je predložila i ono što se naziva „transformacijom odbrambene industrije EU“, koja bi obuhvatila podršku ulaganjima u kompanije namenske industrije, ubrzanje razvoja novih tehnologija, proširenje pristupa odbrambenim sposobnostima i podsticanje znanja i veština neophodnih za održavanje visokog tehnološkog nivoa.
Mnogo birokratskog novogovora koji još jednom potvrđuje nespornu činjenicu da Evropa ulazi u novu fazu militarizacije, ali i unutarkontinentalne saradnje. Znalo se za to još u drugoj polovini prvog mandata Donalda Trampa, koji je protekao u pretnjama američkog predsednika da će rasklopiti NATO kao skupu, prevaziđenu igračku. Potvrda je stigla nakon samita Alijanse u Hagu, održanog pre pola godine, kada su se sve članice pakta, pa i evropske, obavezale da će do 2035. godine povećati izdavanje za odbranu s trenutnih dva na pet odsto BDP-a.
Evropa danas nije ništa spremnija za nove napade ruske vojske nego što je to bila 1939. godine, pred nacistima
Džozef Ficanakis
Neformalni naziv sastanka bio je „Izgradnja evropskog potpornog stuba“, čime je implicirano da onaj glavni, američki, ne želi da snosi troškove tuđih odbrambenih potreba. Konteksta radi, u apsolutnim brojkama, vojna potrošnja SAD trenutno predstavlja dve trećine ukupnog budžeta NATO.
Otprilike s najavom povećanja vojne mobilnosti na Starom kontinentu, stigla je i vest da se i Agencija za evropsku graničnu i obalnu stražu (Fronteks) sprema za popunu stajaće vojske koja bi uključila i pojedince bez dosadašnje formalne policijske ili vojne obuke. Cilj je da Fronteks broji 10.000 oficira, zaključno s 2027. godinom. Moto inicijative je: „Služimo narodu, štitimo Evropu.“
O čemu ćuti Vašington
Jurodivi američki predsednik se u međuvremenu ukazao kao činilac koji se među evroatlantskim partnerima ubedljivo najviše pita. „Donald Tramp je jedina osoba koja može da razbije zastoj u ukrajinsko-ruskim mirovnim pregovorima“, saopštio je šef NATO Mark Rute sredinom prošle nedelje, dodavši i da „Putin veruje da može da nas nadživi, ali se nećemo povući“.
Kako se Tramp od NATO skeptika transformisao u predsednika čija je administracija u poslednjoj Nacionalnoj bezbednosnoj strategiji rekla da je „daleko od očiglednog da će određene evropske zemlje imati dovoljno jaku ekonomiju i vojsku da ih smatramo pouzdanim partnerima“, drugo je pitanje. Kako bilo, u dokumentu stoji da Evropi „za dve decenije, ili manje“ predstoji „civilizacijski nestanak“.
Povećanje vojne mobilnosti na Starom kontinentu ojačalo bi odbrambene kapacitete evropskih država, ali je pitanje da li bili dovoljni u slučaju širenja fronta na istoku Unije
Mađarski premijer Viktor Orban uokvirio je stavove Amerike u kontekst rata u Ukrajini. „Ako važni pregovori između SAD i Rusije budu uspešni, žar rata će se smiriti i ljudi u Mađarskoj će moći da odahnu. Međutim, ako prevlada volja Evropljana, koji misle da rat treba da se nastavi i da ga treba rešiti na bojnom polju, a ne traženjem mira, rat bi mogao da se proširi bliže nama i pretnja će rasti“, izjavio je Orban, otprilike u isto vreme.
Za razliku od preludija za Prvi, odnosno Drugi svetski rat, sada se neprijatelji na Starom kontinentu ne nalaze jedni do drugih, nego su na udaljenom Istoku. Navodi prema kojima se Rusija sprema za nastavak širenja evropskog fronta već 2027. godine uglavnom se argumentuju saznanjima zapadnih obaveštajaca da je u toku popuna tamošnje vojske, da je Rusija povećala vojna izdavanja iz budžeta, te da nastupaju nove periode gomilanja jedinica i izgradnje vojnih baza na krhkoj liniji razgraničenja između Rusije i NATO.
Francuski tenkovi su 2022. stigli u Rumuniju za nekoliko nedelja umesto za nekoliko dana. Morali su da idu preko Sredozemlja umesto kroz Nemačku, jer tamošnji putevi ne bi izdržali njihovu težinu
„Evropa danas nije ništa spremnija za nove proboje ruske vojske nego što je to bila 1939. godine, pred nacistima… države nadomak fronta poput Finske, Poljske i baltičkih zemalja ne gaje iluzije po pitanju onoga što se sprema, ali se bojim da stanovništvo zapadnoevropskih zemalja, opterećeno unutrašnjim podelama i neprestanim ruskim operacijama širenja dezinformacija, ni izbliza nije svesno opasnosti po njihovu bezbednost“, rekao je za Al Džaziru Džozef Ficanakis, američki ekspert za bezbednost.
Duga je lista zapadnjačkih blefova i laži – poput onih koji su pravdali intervencije u Iraku, ili onih što sada služe da utemelje američke napade na venecuelanske brodove – pa je svaka podozrivost razumljiva. Ima i glasova koji tvrde da jačanje evropskog krila NATO-a ne bi uspostavilo još jedan političko-odbrambeni centar sveta, već bi vojni savez vratilo u vreme unipolarnosti kada je služio kao udarna igla američkog imperijalizma i kada je, tri puta, delao ofanzivno, a ne isključivo defanzivno – u SRJ, u Libiji i u Avganistanu. Šta god ko mislio o tadašnjim tamošnjim režimima.
Šta kaže Putin
S jedne strane, valja podsetiti da je i invazija na Ukrajinu dugo lebdela u vazduhu kao prazna puška, sve dok u februaru 2022. godine nije opalila, i to kako. Čak su i upućeni pojedinci verovali da su saznanja američkih obaveštajaca o neminovnoj agresiji neutemeljena. Među njima je bila i velika kritičarka Putinovog režima Nina Hruščova, inače praunuka Nikite Hruščova, Staljinovog naslednika na mestu vođe SSSR. Kao profesorka međunarodnih odnosa na njujorškoj Novoj školi, dane pred invaziju provodila je, prema sopstvenom priznanju, delom u neverici, a delom u pokušajima da ubedi kolege da Moskva nikog neće napasti.
Konteksta radi, od septembra je više ruskih dronova ušlo u vazdušni prostor Poljske, odnosno vojnih aviona u područje iznad Baltičkog mora, nego od februara 2022. do tada. Oni koji u Rusiji već vide pretnju – Brisel i Strazbur, ali i Pariz i Berlin, Varšava i Viljnus, i tako dalje – uvođenje „vojnog šengena“ i remilitarizaciju Evrope vide kao priliku za dodatnu integraciju naveliko klimavog političkog prostora Evrope koji može da ih zaštiti.
Da je Ukrajina svojevremeno nedvosmisleno krenula ka Zapadu, Putin do pre nekoliko godina ne bi mogao da se nada konfliktu većem od zamrznutog
I dok Rusija EU nesumnjivo sagledava kao strvinu koju je potencijalno moguće podeliti na sfere uticaja, oktobarski sastanak lidera članica EU pokazao je da nisu samo Orban i njegov slovački kolega Robert Fico potencijalni kamenčići u već tesnim cipelama. Iako su se državnici načelno lako složili da treba pomoći Ukrajini, predstavnici Belgije tada su stopirali usvajanje plana kojim je za te potrebe trebalo da se povuče 140 milijardi evra iz zamrznute ruske imovine. Kada rukovođenje krizom treba prevesti iz vrednosnih okvira na nivo pojedinačnih mera, deliberacija postane teška, a teme škakljive.
„Rusija ne planira sukob s državama Evrope, ali ako Evropa želi rat, Rusija je za njega spremna već sada. Situacija bi vrlo brzo mogla da se završi tako da Moskva više nema s kim da pregovara“, rekao je Vladimir Putin prošlog utorka na investicionom forumu u Moskvi, uzgred optuživši evropske glavešine da su „na strani rata“, čim pomažu zvanični Kijev.
Šta uopšte može Ukrajina
Ukrajina se od februara 2022. godine sagledava kroz nekoliko prizmi koje umnogome zavise od onoga ko tumači njen tragični usud.
Neformalni naziv junskog samita NATO-a u Hagu bio je „Izgradnja evropskog potpornog stuba“, čime je implicirano da američki više ne želi da snosi dve trećine troškova tuđih odbrambenih potreba
Za jedne, reč je o državi čije su političke vrhuške od raspada SSSR višestruko propuštale priliku da stabilišu geopolitički kurs zemlje. Da se svojevremeno nedvosmisleno krenulo ka Zapadu, Putin do pre nekoliko godina ne bi mogao da se nada konfliktu većem od zamrznutog. Da je zaokret odlučno napravljen ka Moskvi, njena integracija u bezbednosno-ekonomsku strukturu narastajućeg „globalnog Istoka“ bila bi završena i ona bi predstavljala njenu najzapadniju ispostavu. U nizu propuštenih prilika – koje umnogome duguju i političkoj podeljenosti tamošnjeg društvenog tkiva – godinu 2022. dočekala je kao ranjiva „ničija zona“ koja danas služi kao konopac koji natežu i Zapad i Istok, pokušavajući da se međusobno obore.
Njen predsednik Volodimir Zelenski otuda se nalazi u veoma neprijatnoj poziciji – ili da u zamenu za primirje prepusti okupirane delove teritorije svoje zemlje, na šta bi pristao malo koji državnik, ili da nastavi da moli zapadne partnere za nove pakete vojne i finansijske pomoći, znajući da će time produžiti agoniju koja, povrh svega, iznuruje i suprotne strane, ali nedovoljnom brzinom.
Na koncu, ko želi da natezanje konopca zvanog Ukrajina vidi kao kupovinu vremena dve strane koje treba ispuniti obostranim naoružavanjem, moći će da nađe argumente.
