U Srbiji se poslednjih godinu dana vodi bitka koja se ne odvija samo na ulici, institucijama i na biralištima, već i u samim temeljima društva. Demokratski poredak je već 13 godina u defanzivi, a svaki novi izborni ciklus sve je manje prostor za izražavanje slobodne političke volje, a sve više liči na grotesknu predstavu u kojoj su golo nasilje, zastrašivanje i izborna krađa postali pravilo. Zato su lokalni izbori, održani 30. novembra, ogledalo političke stvarnosti u kojoj živimo i nagoveštaj onoga što nas očekuje.
Kao što je primetio Aleksandar Ivković iz Savremene politike, jedan od najboljih analitičara izbornih procesa u Srbiji, rezultati lokalnih izbora u Mionici, Negotinu i Sečnju podsećaju na glasanje iz septembra 2000. godine, koje je Miloševićev režim poslalo tamo gde je odavno trebalo da bude, na đubrište istorije.
Optimisti i oni drugi
Optimističniji deo demokratske javnosti zato je požurio da ovaj talas uporedi sa poslednjim mesecima Miloševićevog poretka, drugim rečima kao početak kraja režima SNS. Drugi, oprezniji, vide mračniju sliku. S obzirom na činjenicu da je izborni dan više ličio na rat nego na praznik demokratije, da se izborna krađa i manipulacije više i ne kriju, oni zaključuju da je SNS teško pobediv, a ako i na budućim parlamentarnim izborima kojim slučajem izgubi, da poraz neće prihvatiti i da će učiniti sve da buduće parlamentarne izbore otme. Iako u životu nepopravljivi optimista, sam se svrstavam u drugu grupu.
Ako želimo da sprečimo dalje klizanje u provaliju autokratije, neophodno je da sukobi među demokratskim akterima prestanu. Više od dogovora o formatu izlaska na izbore koje je Vučić već najavio, potreban nam je društveni dogovor o Srbiji posle
Ako uporedimo rezultate izbora sa ranijim ciklusima, pad režima je očigledan. SNS i njegovi sateliti spustili su se u Mionici sa 82 na 56 odsto, u Negotinu sa 83 na 69 odsto, u Sečnju sa 84 na 63 odsto. U Zaječaru prošlog juna – sa 78 odsto na 47; u Kosjeriću – sa 78 na 50 odsto. Opozicija i studenti u gotovo svim opštinama rastu dva do tri puta. Posle više od godinu dana protesta, režim je ozbiljno uzdrman.
Međutim, ono što se dešavalo na terenu mnogo je bliže istorijskim opisima izbora u nacističkoj Nemačkoj ili fašističkoj Italiji tridesetih nego demokratskim standardima 21. veka. Nedelja 30. novembra nije bila izborni dan, nego koreografija straha. Obeležile su ga kriminalne grupe koje napadaju posmatrače, pretnje, zastrašivanje, kupovina glasova, bugarski vozovi, kolektivno glasanje, organizovano dovođenje birača, i cela paleta prevara koje se sve manje i manje kriju od očiju javnosti. U takvim uslovima izbori nisu čin slobodne volje, već se, kada je reč o biračima vladajuće stranke, svode na ritual pokornosti, a kada je reč o biračima opozicije, na borbu za opstanak.
Od 2022. do danas, svaki izbori u Vučićevoj Srbiji bili su neregularniji od prethodnih. Manipulacije su evoluirale, nasilje i krađa su se prilagođavali potrebama rezultata. Šta nam to poručuje? Da će, ako 2026. ili 2027. izgubi izbore, režim učiniti sve da ih ne prizna. Scenariji krađe su brojni, ali je jedno sigurno: SNS sa vlasti ne planira da siđe dobrovoljno, čak ni kada izgubi izbore.
Iako su rezultati u tri opštine loši za režim, oni pokazuju i nešto drugo: vlast se od leta konsolidovala i već prelazi u ofanzivu. Menjaju se zakoni da bi se kriminalizovali protesti; kroz desant na tužilaštvo priprema se potpuno zarobljavanje pravosuđa; priprema se teren za preuzimanje preostalih slobodnih medija. Paralelno, seme razdora se ubacuje u studentski pokret, u opoziciju, u svaki prostor gde postoji makar tračak organizovanog otpora.
Ako takve zakonske izmene prođu, i ako SNS završi preuzimanje tužilaštva, širom će se otvoriti vrata scenariju nalik današnjoj Gruziji: opozicionari i aktivisti osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora, kriminalizovano svako političko delovanje koje se vlasti ne dopada. A ako režim preuzme kontrolu nad medijima N1, Nova, Radar i Danas, represija će se odvijati, daleko od očiju javnosti, u mraku i magli. Time se ne priprema samo svakodnevna represija, priprema se teren za lakšu buduću krađu izbora.
Studenti i opozicija
Režim, dakle, steže obruč i sprema se za poslednju ofanzivu protiv demokratije. A šta radi demokratski deo društva? Troši energiju napadajući se među sobom, deleći se na „proevropske“ i „proruske“, nacionaliste ili građanski orijentisane birače, prve, druge, treće, četvrte ili pete Srbije. Nekog nazivati „kontrolisana opozicija“ bez dokaza koristi samo režimu. Studenti se ograđuju od profesora i svojih kolega koji su se protiv vlasti borili i pre trenutnog talasa otpora. Umesto da gradi zajednički demokratski front, Srbija suprotstavljena režimu na vlasti kopa rovove između sebe.
Iako su rezultati u tri opštine loši za režim, oni pokazuju da se vlast od leta konsolidovala i već prelazi u ofanzivu. Menjaju se zakoni da bi se kriminalizovali protesti, kroz desant na tužilaštvo priprema se potpuno zarobljavanje pravosuđa, priprema se teren za preuzimanje preostalih slobodnih medija
Nedavno sam u Dnevniku TV Nova, predstavljajući studiju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku koja ocrtava moguće scenarije razvoja političke krize u Srbiji, opisao ovu sliku metaforom iz serije Igra prestola. Sa jedne strane stoji režim, vojska mrtvih: disciplinovana, beskrupulozna, neumoljiva. Pokreće je volja jednog čoveka, njihovog Kralja Noći. Sa druge strane stoje rascepkane demokratske snage: mala kraljevstva koja se glože oko prestola koji preti da nestane pre nego što iko na njega sedne. Dok vojska mrtvih napreduje u savršenom poretku, živi se vrte ukrug, svađajući se.
Ako želimo da sprečimo dalje klizanje u provaliju autokratije, neophodno je da sukobi među demokratskim akterima prestanu. Više od dogovora o formatu izlaska na izbore koje je Vučić već najavio, potreban nam je društveni dogovor o Srbiji posle autokratije. Jedan široki, zajednički, minimum: obnova demokratije i vladavine prava.
To dugoročno podrazumeva obavezivanje svih demokratskih aktera da će se beskompromisno boriti za slobodne medije, novo izborno zakonodavstvo, temeljnu reviziju biračkog spiska, i izgradnju izbornog sistema koji će biti brana svakom budućem političkom monopolu. To je minimum oko koga moraju stati svi: studenti, „leva“ i „desna“ opozicija, aktivisti, civilno društvo, baš svi. Ovakav dogovor podrazumeva pakt o nenapadanju u kontekstu predizborne kampanje, kao i uspostavljanje zajedničkih mehanizama pravne i druge mirne samoodbrane u situacijama kada institucije ne ispunjavaju svoje ustavne zadatke i obaveze. Saradnja oko društvenog dogovora za obnovu demokratije, stvoriće uslove i za racionalniji dogovor o koordinaciji i modalitetu izlaska na izbore.
Režim se priprema za poslednju bitku. Ako ostatak društva nije sposoban za ozbiljnu saradnju, ishod će biti unapred poznat. A cena nepodnošljiva.
