Miris papira, prašine i tišine. Biblioteka. Prostor u kojem se oseća da se svet širi. Mesto radoznalosti i sigurnosti. Ali i ova tiha uporišta kulture našla su se na udaru resornog ministarstva. Znate onu čuvenu rečenicu iz Šekspirovog Hamleta – „Nešto je trulo u državi Danskoj“, koja simbolizuje moralnu i političku trulež, najavljujući izdaje, korupciju i sukobe, e pa to se kod nas događa. Čak i među policama s knjigama.
Tako je odjeknula vest o izboru Nenada Milenovića, funkcionera SNS-a na Paliluli, za v. d. direktora Biblioteke grada Beograda. Kada se pomene ova ustanova, treba imati u vidu da nije reč o jednoj biblioteci, već da ima veliki broj svojih ispostava, oko 70 objekata raspoređenih na 13 opštinskih odeljenja. Kao matična ustanova u bibliotekarstvu, koja obavlja poslove nadzora, kontrole i obuke zaposlenih, biblioteka ima i jasna pravila ko može da bude na njenom čelu. Zakon o kulturi predviđa da osoba koja dolazi na ovu funkciju mora da ima najmanje pet godina iskustva u radu na poslovima u kulturi, što Milenović ne ispunjava. Prema dokumentaciji, njegovo iskustvo je stečeno samo kao predsednika Upravnog odbora Centra za kulturu „Vlada Divljan“, što zahteva precizno pravno tumačenje da li je taj posao ekvivalentan funkciji u kulturi. Ali, koga briga za zakon.
Profesija koja se ne vidi
Baviti se bibliotekarstvom nije nimalo naivan posao. To je na svojoj koži osetila i Milena Đorđijević iz Narodne biblioteke Srbije. Nakon više od decenije rada na uređivanju književnih programa, organizaciji i vođenju manifestacija u zemlji i inostranstvu, premeštena je u Odeljenje katalogizacije i klasifikacije monografskih publikacija. Razlog za to jeste što je javno, na skupu ispred Narodnog pozorišta i gostovanju na N1 televiziji, ukazala na ozbiljne probleme u kulturi, uključujući opasnosti po bezbednost zaposlenih i posetilaca, kao i ugrožavanje bibliotečke građe koja broji više od pet miliona jedinica, a usled zidanja trospratne javne podzemne garaže uz temelje i depo nacionalne biblioteke.
Uloga biblioteka, od nastanka do savremenog doba, nije samo pasivno čuvanje pisanog kulturnog nasleđa, one su servisi zajednice i dužne da pruže širok spektar informacija, da obezbede izvore za obrazovanje i formiraju kritičko mišljenje
Dragana Sabovljev
„Etička i profesionalna dužnost svakog zaposlenog u javnoj ustanovi jeste da javno progovori o problemima koji mogu ugroziti kulturnu baštinu. Iako formalno dokumentacija može izgledati pravno utemeljena, suština je da se ovaj potez, uzimajući u obzir višemesečno ignorisanje od uprave i nedodeljivanje radnih zadataka, kosi sa Zakonom o radu i Zakonom o mobingu, te bi se u uređenom sistemu prepoznao kao odmazda. Kod nas se to naziva ‘premeštajem po potrebi posla’. Problem je u tome što se kadrovska politika određuje prema podobnosti zaposlenog, a ne prema njegovom profesionalnom učinku i istinskim potrebama institucije.
Za rad u tom odeljenju neophodna je posebna stručna licenca koju ne posedujem, niti sam ikada radila u toj oblasti. Iako imam više zvanje i dugogodišnje iskustvo, ovim premeštajem sam faktički spuštena na pripravnički nivo rada, jer je potrebno da steknem neophodnu licencu i budem nadzirana dok ne ovladam delatnošću koja nije moja primarna profesija“, priča za Radar Đorđijević i ističe: „Međutim, važnija su pitanja na koja nikada nismo dobili odgovor, a zbog kojih je po svoj prilici i usledio ovaj premeštaj – kakva je odgovornost Ministarstva kulture u vezi s izgradnjom trospratne javne garaže uz temelje i depo Narodne biblioteke Srbije? Tražimo da se javnosti učine dostupnim svi akti, saglasnosti nadležnih ustanova i mišljenja stručnjaka tim povodom. Da li se Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda izjasnio i izdao stručno mišljenje, pod kojim uslovima, u okviru zaštićene kulturno-istorijske celine Svetosavski plato? Bez tog mišljenja, upitna je legalnost građevinske dozvole. Da li će izgradnja masivne garaže ubrzati sleganje terena na kome se nalazi nacionalna biblioteka i kakve posledice to može imati po fizičku bezbednost posetilaca, zaposlenih, zdanja biblioteke i građe koja se u njoj pohranjuje? Koje su mere zaštite od potencijalnih opasnosti, na primer terorizma, pri slobodnom ulasku stotina automobila koji će se parkirati u neposrednoj blizini temelja i depoa Narodne biblioteke Srbije?“
Biblioteke su sistemski potcenjene, nastavlja Milena Đorđijević. A to se, kako kaže, manifestuje kroz tri ključna problema: „Sistematska potcenjenost kulturne infrastrukture. Biblioteke se tretiraju kao administrativne jedinice umesto kao prvorazredne informacione jedinice, javni servisi građana, čuvari nasleđa i pisane zaostavštine naše zemlje, prostori čitanja, slobode mišljenja i izražavanja. Decenijama izostaje ulaganje u stručne kadrove, digitalizaciju, bezbednost građe, stabilnost sistema nabavke i adekvatne uslove rada. Zatim, politizacija upravljanja.
Umesto da se vode jasno definisanim javnim potrebama, biblioteke se sve češće posmatraju kao mesta za kadrovsko udomljavanje, podsticanje lojalnog umesto profesionalnog kadra, uz netransparentne procese odabira upravljačkih tela koji se neretko kose sa zakonima. To stvara atmosferu straha, autocenzure i gubitka profesionalne autonomije, što već ostavlja velike posledice na život naših biblioteka širom Srbije. I, na kraju, erozija društvenog ugleda. Bibliotekarstvo je postalo nevidljiva profesija. Bez stimulacija, javne podrške i realne zaštite integriteta, ljudi koji nose sistem ostaju prepušteni sami sebi. Kada struka postane nevidljiva, onda se i institucije doživljavaju kao suvišne. Tome svemu doprinose izuzetno niska primanja.“
Koliko snage je potrebno da biblioteke ostanu živo mesto, a ne samo prostor sa policama? „Imati knjigu znači imati sigurnost. Ona uvek pruža neku nadu, utehu i znanje“, kratko je prokomentarisao književni prevodilac Novica Antić.
Zašto su knjige važne
Putujući vozom ka Kosjeriću, posmatrali smo ženu koja nije zurila u telefon, nego je netremice čitala knjigu. Iz razgovora smo saznali da joj je to nešto najvažnije dok čuva ovce u selu Paramun, jer je knjiga vodi u bolji svet. Nema para da knjige kupuje, ali je zato članica biblioteke. Podelili smo ovaj utisak s učiteljem Milanom Živkovićem, ravnateljem Fondacije Evro za znanje, koji je ceo svoj radni vek proveo u OŠ „Drinka Pavlović“ u Beogradu. Penzionerske dane provodi u rodnom selu Seča Reka, a svaki kutak njegove kuće je u znaku knjige: „Imao sam sreću da sam bio đak Osnovne škole „Jelena Lela Subić“, šezdesetih godina prošlog veka, koja je imala biblioteku sa šest hiljada knjiga. U tom selu, verovali ili ne, radio je zaposlen bibliotekar. Kada je otišao u penziju, taj posao je preuzeo nastavnik srpskog jezika Miljko Mitrović, koji nas je podsticao ne samo da čitamo, nego da se bavimo knjižarstvom. Bio sam opčinjen tim bogatstvom i na kraju osmog razreda nije bilo kartončića u biblioteci na kojoj nije pisalo moje ime. Tako je knjiga postala, kao ona fraza koja se često koristi, moj najbolji drug. Zbog nje sam upisao Učiteljsku školu u Beogradu. I sve diplome sam stekao učeći u Narodnoj biblioteci Srbije, u tom fascinirajućem mestu, gde se muva ne čuje, jer su svi zadubljeni u svoju literaturu. U toj biblioteci, što god poželite, pomislite, mogli ste da nađete. To su mi i danas najlepše uspomene.“
Koliko su značajni knjiga i čitanje može da posluži naslov literarnog dela naše spisateljice Jasminke Petrović – Od čitanja se raste, napominje za naš list dr Dragana Sabovljev, diplomirani bibliotekar savetnik Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu.
Biblioteke moraju da budu uporišta visoke kulture. U mnogim od njih, međutim, pojavljuje se sve više zabavnih sadržaja. Programi su previše obeleženi „poznatim javnim ličnostima“ i popularnom kulturom
Gojko Božović
„Pismen i svestrano obrazovan pojedinac je onaj koji doprinosi prosperitetu i napretku svoje zajednice stručnim delovanjem, ali i obaveštenim donošenjem odluka pre svega na ličnom, pa i na društvenom planu. Knjiga i čitanje najuže su povezani s učenjem. Uloga biblioteka, od nastanka do savremenog doba, nije samo pasivno čuvanje pisanog kulturnog nasleđa. U zavisnosti od tipa, one su servisi zajednice i dužne su da joj pruže i publikacije i širok spektar informacija, kao i da obezbede izvore za celoživotno obrazovanje i uslove za formiranje kritičkog mišljenja. Podsetiću da je najveći broj javnih biblioteka nastao posle Drugog svetskog rata i da im je jedna od uloga bila i učešće u masovnom opismenjavanju stanovništva, što ih čini aktivnim partnerima obrazovnih institucija. To bi trebalo da znači da svojim delovanjem pomažu formiranju pojedinca koji ume da se kritički i vrednosno određuje prema svojoj zajednici.“
Važan je aktivizam
Sabovljev podseća da se s pojavom savremenih informacionih tehnologija problematizovalo pitanje opstanka štampane građe u vidu knjiga i periodike: „Vrlo brzo je postalo jasno da ona može da opstane zajedno s elektronskim izvorima, a da se samo menjaju mediji na kojima će postati dostupna korisnicima. Biblioteke su implementirale nove tehnologije u svoje poslovanje i trude se da ih prilagode svojim potrebama. Međutim, suočile su se s novim izazovima jer su brz protok informacija, društvene mreže, neselektivno dolaženje do saznanja uz mnogo manje truda doveli do krize čitanja. Prednost interneta u odnosu na štampane izvore jeste brzo i sveobuhvatno širenje znanja uz mnogo manje uloženog napora i truda, ali je dovelo i do pojave dezinformacija, lažnih i tendencioznih vesti, teorija zavere i svega onoga što informaciono slabije pismena osoba nije u stanju da procesuira i kritički sagleda, nego bezrezervno prihvata. U veoma oštroj konkurenciji, biblioteke su prinuđene da pronađu nove i inovativne načine da zadrže i zainteresuju korisnike za svoje sadržaje.“
Bibliotekarstvo, dodaje naša sagovornica, smatra izrazito aktivističkom delatnošću: „Od pružanja usluga svim korisnicima različitog uzrasta, pola, vere, socijalnih i drugih potreba, preko programa edukacije, do humanitarnih akcija u kojima uvek učestvujemo. Iako često čujem rečenicu da biblioteke ne bi trebalo da se bave politikom, ne mogu da se složim sa njom. Mislim da je neophodno izboriti se za stabilnu i koherentnu kulturnu politiku koja će uvažiti potrebe najširih slojeva stanovništva. Neki primeri, poput prošlogodišnje uspešne kampanje Bibliotekarskog društva Srbije za ukidanje tarife naknade za davanje na poslugu originala umnoženih primeraka autorskih dela u štampanoj formi, pokazali su da bibliotekari imaju kapaciteta da mobilišu zajednicu i da sačuvaju svoje poslovanje od pogubnih odluka. Nasuprot tome, zapažam izrazito odsustvo reakcije stručnih radnika kada su u pitanju mnoge negativne pojave u društvu kojima su pogođene i biblioteke, pa mi ostaje samo da se nadam da će struka naći u sebi smelosti da se izbori za svoj integritet i društveni status.“
Biblioteku doživljavam kao mesto iz Borhesovih priča, u kome se dešava i odigrava magija. Iza svake korice krije se poseban svet, jedan od života koji možemo živeti dok čitamo knjigu
Tatjana Hadžić Jovović
Profesija bibliotekara je i dalje potcenjena, zarade niske, a uslovi za rad su uglavnom loši i neprilagođeni potrebama ustanova, podseća Dragana Saboljev: „Sve što je značajno i vredno pomena ostvaruju pojedinci najviše ličnim entuzijazmom, ulažući svoje znanje i vreme. Ali ni to nije dovoljno, dokle god se zapošljava neadekvatan i neobrazovan kadar i dok se ustanovama rukovodi nestručno i pod uticajem stranačkih interesa. Takođe, u renoviranje i rekonstrukciju objekata u kojima se nalaze biblioteke se ulaže tek kada se pojave problemi, a svega nekoliko javnih biblioteka u zemlji ima svoje namenski građene ili prilagođene zgrade. To je posledica nedostatka kulturne politike u najširem smislu. Otuda je porazno i pogubno vezivati sudbinu ovih ustanova za trenutne dnevnopolitičke i stranačke interese.“
Biblioteke ostaju bez knjiga
Pisac i izdavač Gojko Božović biblioteke smatra nezamenljivim kulturnim institucijama: „One u Srbiji zamenjuju niz drugih institucija. Ali su najsiromašnije, sve više marginalizovane. Ostavljene bez adekvatnog budžeta i podrške, biblioteke ne mogu da zadovolje potrebe svojih čitalaca. Ne mogu da odgovore novom tehnološkom okruženju, ne oličavaju programski pluralizam i ne mogu da učestvuju u dovoljnoj meri u misiji stvaranja novih čitalaca. Biblioteke moraju da budu uporišta visoke kulture. U mnogima od njih, međutim, pojavljuje se sve više zabavnih sadržaja. Programi su previše obeleženi ‘poznatim javnim ličnostima’ i sadržajima popularne kulture. Umesto kritičkog mišljenja, kao i u većini drugih društvenih institucija, prevladava politička podobnost. Ni biblioteke nisu ostale imune na političke uticaje. Jedan od takvih oblika uticaja jeste ovogodišnji konkurs Ministarstva kultura za otkup knjiga za javne biblioteke. Neprihvatljivi i retroaktivni, nametnuti uslovi konkursa uticali su da najveći broj izdavača bojkotuje otkup knjiga i da se najznačajnije knjige objavljene u ovoj i prethodnoj godini ne nađu u javnim bibliotekama. To je nenadoknadiva šteta za biblioteke u Srbiji i njihove korisnike. Mnoge su posledice ovakve štetne politike Ministarstva kulture. Biblioteke su ostale bez knjiga koje oličavaju kritični kvalitet, korisnici ne mogu da zadovolje svoje kulturne potrebe u bibliotekama čiji su članovi, u narednom periodu biće manje objavljenih knjiga na srpskom jeziku. Ovakav konkurs za otkup knjiga nije u interesu ni biblioteka ni ukupne srpske kulture.“
Negovanje tradicije
Pa, da se vratimo u osnovnu školu, gde se uče pisanje i čitanje: „Biblioteke su nam važne iz nekoliko razloga. Pre svega, tu su skupljena sva znanja, koja je čovek pokušao da sačuva i prenese budućim generacijama. U njima se, pored beletristike, čuvaju i neke veoma retke i važne knjige, do kojih ne bismo inače mogli da dođemo, pa tako predstavljaju izvor svekolikog znanja i pravo bogatstvo. One svedoče o razvoju ljudske misli, podstiču nas da promišljamo i kritički sagledavamo stvarnost“, priča Tatjana Hadžić Jovović, profesorka srpskog jezika i književnosti u OŠ „Jovan Dučić“.
Ona upozorava da, iako možda nekome izgleda da nam knjige nisu više potrebne jer imamo internet i veštačku inteligenciju, one su i dalje nezamenljive: „Zaboravljaju da su sve te informacije morale odnekud doći, tj. da su pre toga morale biti negde zapisane. Stoga je čovek, čim je počeo da zapisuje, počeo i da čuva ono što je napisao. Biblioteka nas podstiče da se razvijamo, saznajemo i učimo tokom celog života. Lično, biblioteku doživljavam kao mesto iz Borhesovih priča, u kome se dešava i odigrava magija. Iza svake korice, krije se poseban svet, jedan od života koji možemo živeti dok čitamo knjigu. Kao nastavnik trudim se da ljubav prema biblioteci i knjizi prenesem svojim đacima i zato stalno sarađujemo sa Dečjom bibliotekom Grada Beograda „Jovan Jovanović Zmaj“. Moje kolege iz škole i ja, zajedno sa bibliotekarkama, smišljamo različite zajedničke projekte, držimo javne časove i činimo da biblioteka bude mesto u kome se odvija i naš socijalni život, gde razmenjujemo iskustva i mišljenja. Predstavljamo kreativne učeničke radove i učimo se zajedništvu i negovanju tradicije. Jedan narod definitivno je bogat onoliko koliko su bogate i sačuvane njegove biblioteke.“
Biblioteke se tretiraju kao administrativne jedinice umesto kao prvorazredne informacione jedinice, javni servisi građana, čuvari nasleđa i pisane zaostavštine naše zemlje, prostori čitanja, slobode mišljenja i izražavanja
Milena Đorđijević
Biblioteke nisu samo prostori s policama i knjigama. One su živi centri znanja, kritičkog mišljenja i zajedništva. Njihova marginalizacija i politički pritisci ne ugrožavaju samo bibliotekare, već i budućnost čitavog društva. Očuvanje ovih institucija znači čuvanje identiteta, kulture i slobode misli.
Ima li nade
Narodna biblioteka Srbije danas, kako saznajemo, kuburi s veoma lošom tehnološkom infrastrukturom. Ne postoji vaj-faj za korisnike, u multimedijalnoj čitaonici od 50 kompjutera radi samo njih pet, šest. Nedavno su ostali potpuno bez interneta cela tri dana, a nisu dobili objašnjenje šta se desilo. Imejl je nepouzdan i nema nikakvu zaštitu. Generalno, oprema na kojoj rade je zastarela, vrlo retko se obnavlja i pravi dosta problema u poslu.
Ono što smo saznali jeste da verovatno u svakom odeljenju ima specifičnih problema. A važno je to što vlada odsustvo bilo kakvog plana u zapošljavanju. Novi ljudi se zapošljavaju u administraciji, dok u bibliotekarskoj struci već godinama nije niko primljen i pitanje je da li će i kako neko mlađi preuzeti posao.
