Članovi Odbora za odbranu i unutrašnje poslove Narodne skupštine Republike Srbije sastali su se nedavno s Tomasom Rovekampom, predsednikom Odbora za bezbednost nemačkog Bundestaga i članom CDU. Tamo gde bi vest trebalo da se nastavi s temama, zaključcima i saopštenjima sa sastanka, nastaju problemi. Jer, veće su vesti da je predsednik Odbora Milovan Drecun odbio da za astal pozove i predstavnike opozicije (osim Đorđa Đorđića, nekada iz poslaničkog kluba SSP-a, i Aleksandra Pavića iz „Mi, snaga naroda“), odnosno da je Rovekamp samoinicijativno napustio skup. Tome su, pišu mediji, prethodile Drecunove optužbe da Nemačka naoružava Kosovske bezbednosne snage – Rovekamp je srpsku stranu zamolio da nemačkim kolegama dostavi eventualna saznanja o tome, podvukavši da njegova zemlja ne isporučuje oružje državama na Balkanu – te Pavićevo podsećanje da je deda kancelara Fridriha Merca za vreme Drugog svetskog rata bio u nacističkoj vojsci. Na šta, ruku na srce, ni pojedinci manje uslovljeni funkcijom od Rovekampa, ne bi imali šta da kažu potkraj 2025. godine. Naročito u državi čiji političari – naročito oni na vlasti – ne propuštaju prilike da prodube ovdašnje probleme ili da poistovete bubrege s njihovim belim parnjacima…
„Sastanak koji sam imao bio je veoma težak. U Nemačkoj postoji prilična bojazan zbog veza između vlasti u Srbiji i vlasti u Rusiji. Zvanični Beograd više neće moći da jednom nogom stoji u putinovskoj, a drugom u evropskoj društveno-političkoj atmosferi. Srbija će morati da se opredeli da li želi da bude punopravna članica Evropske unije, što podrazumeva deljenje zajedničkih vrednosti, prava i obaveza, ili ne. Taj program se veoma mnogo razlikuje od toga kako Rusija vidi budućnost evropskog kontinenta. Biti deo zajednice i negovati odnose s nekim ko zajednicu ugrožava i podriva naprosto nije usaglasivo“, kaže za Radar Rovekamp, koji je posetu Beogradu iskoristio i za učešće na ovogodišnjoj Beogradskoj bezbednosnoj konferenciji, u organizaciji Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Kakva je budućnost SNS kao pridružene članice Evropske narodne partije (EPP, čiji je CDU jedan od stožera, prim.)?
Ne znam. Na sva pitanja o budućnosti Srbije i zbivanjima u njoj, odgovore će morati i moći da daju jedino njeni građani. Sada se govori o održavanju izbora tokom 2027. godine, a predsednik Aleksandar Vučić ranije je najavljivao da će pristupni pregovori pred članstvo biti završeni zaključno s 2026. godinom. To jednostavno nije moguće. Izbori će otuda biti dobra prilika da srpsko društvo izabere put kojim želi da ide. Do sada je laviranje bilo moguće, trenutak nalaže da to više neće biti slučaj.
Da li bi signali iz EPP usmerili ili promenili protivevropsko ponašanje SNS-a, a time i neka od postojećih uverenja u javnom mnjenju?
Možda, ali ja nisam političar EPP. Tako da ne želim da odgovorim na to pitanje.
U Gruziji, Moldaviji, a naročito u Ukrajini, još od 2004. mogli smo da vidimo da korupcijom opterećene stabilokratije lako postaju nestabilno područje, naročito ako su u ruskoj sferi uticaja. Srbija se uklapa u taj profil…
Reč je o procesu. Rusija sfere uticaja stvara tamo gde može. Ne vodi ratove samo na terenu, u tradicionalnom smislu, već i slabljenjem demokratija u drugim državama kako bi lakše uticala na njih. U takvim okolnostima, stabilnost postaje prostor nepoverenja, a demokratske institucije nešto što je moguće i poželjno razoriti. Baltičke države su dobar primer kontrapunkta balkanskim državama – jednako su ranjive, ali imaju veoma jasan negativan stav prema Putinovoj Rusiji, zbog čega je i uspeh kremaljske propagande tamo daleko manji. Da se razumemo, protiv nje je teško boriti se, čak i dublje unutar EU, jer ni evropske zemlje nisu navikle da se brane od napada na javno mnjenje ili, recimo, na stavove omladine putem društvenih mreža. Novi izazovi zahtevaju nova rešenja, i to zajednička. Sada je već očigledno.
Sada se govori o održavanju izbora tokom 2027. godine, a predsednik Aleksandar Vučić ranije je najavljivao da će pristupni pregovori pred članstvo biti završeni zaključno s 2026. godinom. To jednostavno nije moguće. Izbori će otuda biti dobra prilika da srpsko društvo izabere put kojim želi da ide
Očito je i da će bezbednosna i odbrambena arhitektura Evrope u doglednoj budućnosti sve više zavisiti od Nemačke koja ulazi u fazu militarizacije. Kako će to osnažiti bezbednost Evrope?
Rat na obodu Unije je rat koji potencijalno može da se prelije van granica Ukrajine i da destabilizuje i druge regione. Dobra vest je da su sve članice EU i sve evropske članice NATO sposobne da sprovedu koordinisanu odbranu. Imamo tehnologiju, novac, inženjere i volju da nastupamo zajednički. Moraćemo da sarađujemo više nego dosad. Zbog svega navedenog, ne bih rekao da je kompleksan problem evropske bezbednosti puko pitanje liderstva, pa neka bude i nemačkog. Mada ćemo mi, kao Nemci, morati da se pridržavamo obećanja koje smo dali NATO na junskom samitu u Hagu. Predstoji nam povećavanje broja jedinica, širenje industrijskih kapaciteta… Svakako mnogo posla.
Treba li da očekujemo promenu dinamike unutar EU?
Nadam se da će do nje doći, u pozitivnom smeru. Moraće, jer stručnjaci iz oblasti odbrane i bezbednosti ukazuju da će Rusija najkasnije 2029. godine biti spremna da na neki način napadne NATO, koji je, podsećam, defanzivni vojni pakt. Vidimo kako se Moskva ponaša na obodima Unije, vidimo da je pojačala regrutaciju vojnika, vidimo da i dalje ulaže u vojnu potrošnju. Sva je šansa da se sprema za dalju destabilizaciju EU. Zato nije pitanje želimo li, već kako ćemo se braniti.
Svojevremeno ste tvrdili da je NATO trebalo da obori ruske dronove u vazdušnom prostoru Ukrajine, koja nije članica pakta. Kasnije je narušen vazdušni prostor Poljske, koja jeste u NATO-u. Vidite li to kao provokaciju Kremlja ili nešto ozbiljnije?
Iz iskustva ukrajinskih snaga znamo kakvu sve štetu ruski dronovi mogu da uzrokuju. Evropa na takve napade trenutno ne može da odgovori, jer nije spremna. Moraćemo da se pripremimo za višedimenzionalno ratovanje, čak i da obezbedimo nesmetanu komunikaciju u svemiru. Ratovanje se mnogo promenilo. I nema te države koja može pojedinačno da se odupre napadima Rusije ili nekoga drugog. Neophodan je ujedinjeni front.
Stručnjaci ukazuju da će Rusija najkasnije 2029. biti spremna da na neki način napadne NATO. Vidimo kako se Moskva ponaša na obodima Unije, pojačala je regrutaciju vojnika, ulaže u vojnu potrošnju. Sva je šansa da se sprema za dalju destabilizaciju EU. Zato nije pitanje želimo li, već kako ćemo se braniti
Lider Prava i pravde Jaroslav Kačinjski nedavno je ponovio poljske bojazni od nemačke militarizacije… a neki, opet, odnos Berlina i Varšave vide kao ključni u suprotstavljanju Rusiji.
Moramo prevazići stare debate i mislim da je Nemačka bila vrlo jasna u komunikaciji s drugim evropskim partnerima. Treba nam zajednička odbrambena politika. Ne želimo nikoga da napadnemo, već da budemo sposobni da se odbranimo. To je legitiman interes. Zato će, recimo, prva inostrana stalna vojna baza nemačkih trupa uskoro biti ustanovljena u Litvaniji. To je jasan pokazatelj da je naša namera da branimo teritoriju čitavog NATO-a. Naravno, u saradnji s drugim činiocima.
Ideja „vojne šengen zone“ je stara, ali do sada nije mogla da se ostvari. Bližimo li joj se?
Mislim da je taj vid sprovođenja zajedničkih vojnih aktivnosti teško ostvariv. Recimo, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo se nikada neće odreći svojih odbrambenih snaga, ali to ne znači da je neki oblik visoke saradnje nemoguć. Svako treba da precizno izloži na koji način može i želi da učestvuje u kreiranju održive defanzivne strukture. Na samitu u Hagu se baš o tome raspravljalo, i tamo se svaka evropska država obavezala na zajedničko delovanje.
Na sva pitanja o budućnosti Srbije i zbivanjima u njoj, odgovore će morati i moći da daju jedino njeni građani. Izbori će otuda biti dobra prilika da srpsko društvo izabere put kojim želi da ide. Do sada je laviranje bilo moguće, trenutak nalaže da to više neće biti slučaj
Prvi mandat Donalda Trampa uveo je trzavice u transatlantsko partnerstvo, a drugi je obeležen svojevrsnim povratkom Monroove doktrine, što pokazuje i najava američke intervencije u Venecueli. Ako su sfere uticaja legitimni interesi, legitimne su i intervencije. Hoće li ovakvo rezonovanje dodatno ugroziti interese EU?
Odbrambeni interes svih evropskih država je da američka administracija, ko god bio u njoj, ostane na strani NATO. Trampov tim je jasno poručio da je to njegova namera. Iskreno, mislim da su evropske članice Alijanse u prošlosti grešile što su se previše oslanjale na SAD. Nisu učestvovale koliko je trebalo, ne samo finansijski, nego i vojno, logistički, infrastrukturno… Pre tri nedelje sam bio u sedištu u Briselu i rekao bih da postoji visok nivo razumevanja među članicama koje su svesne neophodnosti NATO, ali i činjenice da moraju da povećaju svoje učešće u njegovom radu. Uz to, sada je već očigledno da SAD žele da i dalje pomažu Ukrajinu. Možda ne onako kako su to činile ranije, ali ipak. Verujem da je posle mirovnih pregovora svima jasno da Putina primirje ne interesuje.
Neko bi rekao da je Tramp Putinu oprostio invaziju, ali ne i to što se Ukrajina nije predala ili potčinila. S druge strane, Finska i Švedska su od 2022. godine postale članice NATO, što teško da Putinu ide u korist. Hoće li se rat u Ukrajini pretvoriti u „beskrajni rat“ Moskve?
Kao što sam rekao, saznanja ukazuju da režim u Rusiji vrši vojnu popunu, povećava broj regruta i vojnika, gradi infrastrukturu na istočnom boku NATO, razvija i proizvodi naoružanje koje mu na ukrajinskim frontovima sigurno neće trebati, niti planira da ga tamo iskoristi. Rečju, pripremaju se za nove sukobe i eskalacije. Nažalost, rat u Ukrajini sasvim izvesno neće biti poslednji u Evropi. Pomagati Ukrajini u odbrani protiv ruske agresije, a verovati da će ta agresija rezultirati pobedom, kontradiktorno je. Uz to, čak i ako prihvatimo da budućnost Evrope zavisi od toga da li će Rusija u Ukrajini pobediti ili izgubiti – šta god poraz posle ovoliko vremena uopšte mogao da znači – to ne treba da utiče na naše planove. Putinova Rusija u svojim naumima sigurno neće stati i trenutno ne mogu da zamislim šta bi moglo da ih promeni.
